Сачекала га испред куће ОДБАЧЕНА И ГЛАДНА - Отац Предраг Поповић имао изненадну посету, а овако мора поступити сваки хришћанин
Човек једним покретом своје руке може показати од чега је направљен.
Телефон и технологија учинили смо да се удаљимо од живота у природи, а тиме доста и од своје породице. Да би човек могао да размишља неометано и неоптерећео, потребна му је природа и контакт са њом како би очистио ум.
Отац Предраг Поповић чије су објаве веома популарне на друштвеним мрежема јер увек без длаке на језику гађа право у мету, објавио је занимљиву објаву о животу сељака и контакту са природом.
"Застани мало човече. Застани. Ето после бденија на трактор, па у кошење траве. Зечева више него мачака... Али, нека их, волим да их видим. Но ови предели, ове њиве, воћњаци, кукурузи, жита и сунцокретии... Ко то не разуме не може му се објаснити. Заиста смо благословени. И тек сад видим да је сваки пољопривредник заљубљени романтик у Божију творевину. Помало самац који смирење и бег тражи у раду на земљи и далеким погледима ка пучини шаренила труда свог.
И тек сад схватам што је Христос говорио у причама кроз пољопривреду.
Заиста вам кажем да ником неће бити као код куће у рају него сељаку.
Господ се радује кад види како сељак милује природу која је њега ради створена. Кад се ујутру прекрсти па узме слатко од шљива, ракијицу од крушке и воду из бунара. Па стави шешир, обрише знојаво чело, па оде даље у дан. А вечерава касно што му је мајка и супруга спремила. Умије се хладном водом да спере прашину са себе. Насади децу на колена своја па расече парадајз из своје баште и кобасицу из своје пушнице, па заложи.
А навече кад сви легну он прексти руке на леђа па прошета по дворишту да се увери да је све како треба. И док млади колима излазе у град он се већ повлачи и иде у кревет, перјани јастук и тешки јорган извезен руком баке његове.
Мислите ли да тога нема више?
Навиђао сам се тог погледа код људи док сам био у селу. Желео сам да их разумем. Заразили су ме том љубављу домаћина и ето и ја вечерас са трактора умих се, па своју лубеницу расекох и док сам улазио у кућу видим мало маче како мјауче. Тражи дом. Доби и оно млеко. Душа жива. Нека је. Зарадиће она то. Нек улови једног миша па довољно. Све је то Бог дао.
Онај ко овде не научи да ужива у ономе што нам је дато тај ни у Рају неће бити срећан.
Боже, хвала Ти."
Према старом народном веровању када вам животиња дође на кућни праг, пас или мачка, не треба је отерати, већ управо супротно, треба јој пружити дом и нахранити је. Сматрало се да усвојено маче штити породицу од неповољне енергије.