Сањала сам МАЈКУ која је ОДАВНО МРТВА, након овога ЖИВОТ ми се ПРОМЕНИО из корена: "Њене речи нећу заборавити!"
Девојка се плашила промена и живела у константном стању незадовољства....
На врата живота изненада покуцају невоље, затекну нас неспремне, безбрижне, а у једном дану, па чак и у минути, све може да нестане, ишчезне. Помислимо да је срећа тек пред нама, а онда се једног јутра пробудимо и схватимо да више никада неће бити као пре.
Када нас још у раној младости погоде праве животне олује, када се у нама помешају туга и бес, жал и разочарање, сузе и горчина, кроз живот идемо са великим теретом на леђима. Али, и са блокадом да више нећемо моћи да створимо ту оазу среће у нашем животу.
Међутим, као што уме да изненади негативно, живот нам понекад донесе и праве одговоре, а многи од њих крију у нашој подсвести, у сновима. Баш такву причу поделила је са нама Ања, млада жена којој је смао један сан променио живот из корена.
САЛО ВИСИ СА СТОМАКА, ГРУДИ - ХАОС: Далила се СКИНУЛА у купаћи, овај ПРИЗОР изазвао лавину коментара (ФОТО)
ОПРЕЗ, ХПВ СЕ ПРЕНОСИ И ОРАЛНОМ ПЕНЕТРАЦИЈОМ: Ево шта обавезно МОРАТЕ да урадите да након ОДНОСА смањите ризик
"Када сам имала 18 година моја мајка је изненада применула. Имала сам осећај да ми је цео свет пао на главу, да се све срушило. У почетку је постојала туга, а касније се та туга преливала са љутњом, бесом и питањима - "Зашто баш ја?", "Зашто си ме напустила?"
Кажу да време лечи све, али то није био мој случај. Ја сам наставила напред, смејала сам се поново, али у мени су се негативна осећања сваког дана таложила. Потискивала сам их, носила маску јаке жене и размишљала, само да пронађем своју сигурност, да се у мом животу више ништа не мења. Само да закорачим у неко мирно море...
Међутим, терет недостатка који сам осећала са одласком мајке, учинио је да од амбициозне, ведре девојке која за себе жели најбоље, постанем неко ко тежи просеку, неко ко нема самопоуздања. Постала сам особа која се плаши да мења свој живот, а била сам у свим пољима несрећна.
Желела сам још у тинејџерском периоду да постанем адвокат. Уписала сам факултет, завршила га, али сам се задовољила положајем правника у осредњој фирми у којој сам примала малу плату, недовољну да је развучем целог месеца. Односи на послу, незадовољство примањима, прековремено остајање у канцеларији - била сам незадовољна и уморна, али сам се плашила да променим било шта. Мислила сам да нисам довољно добра, да нећу умети и да ће ме живот поново непријатно изненадити неким новим губитком.
Започињала сам више љубавних веза, да бих на крају "заглавила" у једном токсичном односу у којем дајем све, а заузврат не добијам ништа. Он је желео да ме има уз себе, али је био склон прељуби, манипулацији. Стално смо се свађали, увреде су биле део сваког разговора, а увече би завладала хладноћа.
Истина је да није баш све било тако мрачно. Имала сам оца који ме је подржавао, давао ми ветар у леђа за све, пријатеље који су ми говорили да могу више, али ја сам и даље осећала ту празнину. Недостајање је постало бездан у срцу, терет који ми не дозвољава да направим корак даље, држи ме у месту и у свом очају.
Једне вечери када сам се враћала са посла, размишљала сам о свом животу и питала се - "Шта ли би ми моја мајка сада рекла?" Нисам имала одговор на ово питање, јер сам многе наше разговоре потиснула у себи - мислила сам да ће тако бити лакше.
А онда, исте ноћи сам је сањала. Сањала сам себе како стојим на дрвеном мосту, испод њега је текла црна вода, мрачна, прљава. Посматрала сам је, а одједном је мост кренуо да се руши. Падала сам и панично покушавала да се ухватим за ивицу, а онда ме је једна рука повукла. Била је то рука моје мајке.
Знала сам да сањам. Желела сам да тај сан траје дуго, да се само гледамо у очи, будемо једна поред друге и ћутимо. Изговорила је само једну реченицу - "Колико у животу имаш храбрости, толико ћеш имати и среће."
Одједном сам се тргла из сна. Нисам више могла да заспим. Села сам поред прозора и посматрала небо и сетила се - кад год сам као дете била несрећна, уплашена, несигурна у себе, кад сам се плашила да ли ћу успети мајка је говорила
- "Колико у животу имаш храбрости, толико ћеш имати и среће."
Ја сам исту лекцију затрпала дубоко у себи, баш као и сваку успомену на њу.
А онда сам била захвална, јер сам добила одговор на моје питање шта би ми мајка поручила. Након непреспаване ноћи и пуно размишљања, одлучила сам да морам послушати овај савет. Снови јесу продукт наше подсвести, али се не дешавају случајно.
Одлучила сам да потражим нови посао у адвокатској канцеларији: Даноноћно сам листала огласе, нисам одустајала. Ишла сам на разговоре, говорила суму плате какву сам сматрала да заиста заслужујем. И на крају добила каријеру баш какву сам желела.
Раскинула сам своју дугогодишњу токсичну везу и схватила да ми је боље да будем сама него у односу који ми само нарушава здравље. Више се нисам плашила, знала сам да ће љубав доћи, имала сам храбрости да је чекам и верујем да ће се права особа појавити.
Знала сам да су дивни људи око мене, да ћу увек имати ослонац и подршку. Али сам сазнала да је мајка још уз мене, могу је замислити као звезду на небу, залазак Сунца, као ветар који шуми у гранама и поручује ми - "Ниси сама"!"
