ИМАЛА 2 ДЕЦЕНИЈЕ МЛАЂЕГ ЉУБАВНИКА: "То што сам доживела с њим неће се поновити, заиста нисам знала шта да радим"

„Ја сам имала 45, а он 29 година. Упознали смо се у француском средњовековном селу по имену Бруникел.

Након четири дана расправе одлучила сам да изађем са њим.

Нисам могла да му одолим. Био је најнеобичнији партнер којег сам икада имала.

Био је сликар и вајар. Волео је римску архитектуру. Градио је своју кућу са двориштем и фонтаном у средини, са стубовима. Волео је природу. Научио ме је именима и својствима дрвећа, биљака и цвећа. Био је изванредан музичар. Створио је сопствени стил музике који је био микс фламенка и ирске музике, и када је свирао ту музику, у мени је расло узбуђење.

Све на њему је било изузетно.

Нисам могла да верујем да човек његових година, лепоте и талента може бити слободан, а камоли заинтересован за жену мојих година.

Како је време пролазило, био је све изузетнији. Нисам могла да схватим шта се дешава, заиста.

Много смо путовали. Ишли смо на гомилу фестивала, где је наступао са групом „Kill the Дог“.

Некада је свирао ирску музику.

Ишли смо и пењали се по старим црквама.

Имао је привезак са старим кључевима, уз које бисмо ушли у сваку цркву.

Отворила бих врата, ушуњали бисмо се унутра и гледали слике, и увек сам желела да водим љубав тамо. Зато је почео да ме зове „пуеркито“. То на шпанском значи „мало прасе“, јер је рекао да скрнавим сва света места у Француској. Али он никада није рекао не, па сам и ја њега назвала „пуеркито“.

Има једна ствар која је била веома необична код њега, а то је да би му очи, када би угледао децу, сијале и бљештале. Једног дана ми је одједном синуло и рекла сам: „Жан Мишел, да ли желиш да имаш децу?“ Он је рекао: „Да, наравно“, и засијао је јаче од сунца.

У том тренутку сам само рекла: „О мој Боже, о мој Боже.“ Срце ми је једноставно стало.

Чуло се као када Ирон Ман облачи своје одело –  „Шк, шк, шк, шк, шк, шк, „, тако је тада звучало моје срце. Стало је. Знала сам да је крај. У том тренутку сам знала да је крај.

Видите, ја сам имала двоје деце. Већ су били одрасли. Волела сам своју слободу и волела сам свој живот.

И ни за шта на свету нисам хтела да га лишим да постане тата.

Отишла сам кући и плакала сам целу ноћ. И сутрадан сам га оставила.

Али није било готово.

Три и по године Жан Мишел и ја смо се борили да се раставимо. Борили смо се да наговоримо разум да нас послуша. У својој лудости, он је био спреман да се одрекне свог сна, а ја сам била спремна да му родим децу. Али обоје смо знали да то једноставно није могуће.

Нисмо могли то да урадимо. Не би требало то да радимо. Не треба да жртвујемо своје животе на такав начин.

Тако сам почела да доводим девојке у наше изласке у нади да ће их погледати. Али он их никада не би погледао.

Заиста нисам знала шта да радим.

Нисмо могли да се држимо даље једно од другог. Плакали бисмо и једноставно нисмо знали шта да радимо.

Наши пријатељи нас нису разумели. Наше породице – још мање. А време је откуцавало. Имала сам скоро 50 година.

Онда сам једног дана седела на тераси у Тулузу, пила, и одједном је она прошла. Било је магично. Неразумно. Било је моћно. Могла сам да осетим њену суштину.

Имала је црвену косу. Носила је шешир од велура. Био је то викторијански шешир. Мало згњечен и мекан. Била је најлепша.

Пришла сам јој и започела разговор. Била је ауторка књига за децу.

Четири недеље сам имала јединствен однос са њом, све док је нисам позвала да дође и упозна мог пријатеља Жан Мишела.

Када су пришли једно другом, када су им се погледи срели, и када сам видела његов осмех, знала сам да је то добро.

Било је добро.

Договорила сам се да ме ћерка позове и каже да је хитан случај да бих могла да одем.

Он је знао.

И загрлила сам га.

Загрлио ме је.

Није ме пустио.

Рекао ми је: „Не остављај ме.“

Само сам рекла: „Буди слободан. Оствари своје снове. Чак и без мене. Само буди слободан.”

Па сам се окренула, спремна да се никад не вратим.

Отишла сам.

Звали су ме сутрадан. Звали су ме на десетине пута. Променила сам број телефона. Одселила сам се.

И нисам га видела четири године, све док једног дана нисам узела телефон и подигла слушалицу, назвала сам га и рекла му да долазим.

Излагао је слике је у оближњем селу.

Док сам улазила у галерију, видела сам да су прошле четири године, а она прелепа црвена глава је истрчала, са коврџавом косом. Потрчала је према мени као да ме је познавала цео живот, са својим лепим зеленим очима. На француском ми је рекла: „Ц’ест тои ла фее? Ц’ест тои ла фее?“ То значи: „Јеси ли ти вила?“

Србија Данас/Задовољна Nova.rs/КРИСТИНА МАРКОВИЋ/Пренела: Т.О.