ОТАЦ ДЕТЕТА НИЈЕ ЊЕН МУЖ, ВЕЋ ВЕНЧАНИ КУМ: Никада неће открити своју највећу животну лаж, јер...

Млада жена из Загреба признала је да живи у великој лажи и да јој то постаје све већи терет, преноси портал kutaknet.com. Али, нема храбрости да супругу призна да дете није његово. Отац му је њихов венчани кум.

Ово је њена исповест:

"Знам да ова исповест није оправдање за оно што сам урадила, и не може да буде, али тако се догодило.
У почетку је наша веза била заиста лепа и пријатна. Мој супруг и ја смо знали да проводимо сате и сате причајући о свему. Једва сам чекала да дођем кући само да га видим. Након две године смо се венчали и тада је све почело да се мења.

Он је постао некако џангризав, све више је критиковао оно што радим, сваки мој потез, све мање га је било брига шта ме мучи, како се осећам... Живот с њим отишао је у сасвим другом смеру од онога у прве две године наше везе.

Временом је наш венчани кум постао једина особа с којом сам могла нормално да разговарам. Мајка ми је давно преминула, отац је превише површан да би ишта разумео, а сестра је била заузета својим животом и својим проблемима. Пријатељицама нисам желела ништа да говорим јер нисам била расположена за њихове савете типа: "Остави га, шта ће ти то у животу".

И тако сам све више времена проводила с нашим кумом. Било нам је лепо док смо били заједно. Причали смо о свему и свачему, смејали се. Како је време пролазило, почели смо да се налазимо све чешће. Проналазили смо изговоре да се виђамо.

Једног поподнева отишли смо да прошетамо старим делом града и у једном тренутку смо се пољубили. У исто време нам је било и пријатно и непријатно. Много смо то желели, али опет смо били свесни да није у редуто што радимо. Тај дан смо се помало збуњено разишли и нисмо се видели неколико месеци. Ближио се Божић и ја сам сва била у томе. Ходала сам градом у потрази за поклонима и наишла на њега. Отишли смо на кафу, дуго смо разговарали отворено о томе да се једно другоме јако свиђамо. Били смо заједно цело поподне, шетали наоколо и на крају завршили код њега на чају, да се угремо јер је било врло хладно.

Била је то велика грешка. Били смо сами у топлој соби и све се измакло контроли. Постали смо љубавници. Наша веза трајала је до тренутка када сам сазнала да сам трудна, отприлике пет месеци. Био је то велики шок за мене јер сам знала да мој супруг није отац тог детета. Дуго никоме ништа нисам рекла. Размишљала сам шта да урадим и, иако сам знала да је најбоље све искрено да признан, нисам имала снаге да то урадим.

Кад сам супругу рекла да сам трудна, био је толико срећан да нисам имала срца да му то унишим. Знала сам да би га то јако погодило. Одлучила сам да ћутим. С кумом се више нисам виђала. Рекла сам му да сам трудна, да дете није његово и да је најбоље да престанемо да се виђамо.

Моја ћерка сада има три године и све више личи на свог оца. Супруг је постао онакав какав је био на почетку наше везе, диван и оптимистичан. Знам да бих морала да будем искрена и да све признам, али никако не могу да сакупим довољно храбрости. Страх ме је шта ће тада да се догоди. Бојим се да ће нам се свима животи распасти. Грозно је живети тако".