"Бака ме малтретирала и клела!" Потресна ИСПОВЕСТ СРПСКЕ ТИКТОКЕРКЕ - Одлучила да проговори, има ПОРЕМЕЋАЈ ЛИЧНОСТИ и депресију
Психичко злостављање може да остави последице теже од физичког.
Да психичко злостављање може да остави дубоке ожиљке на души, говори прича Сање Каназир (22) која је прошла многе тешке животне ситуације, због чега је чак три пута завршавала на психијатрији. Како нам је рекла, њена прича почела је када је усвојена са годину и 11 месеци.
"КОЊСКА ГЛАВО, СВИ СУ СХВАТИЛИ ДА СМНО У ДОГОВОРУ!" Испливао разговор - Кад можеш Мају и Хелгу...
МИЛО ОТИШАО, ДОЛАЗИ НОВИ ПРЕДСЕДНИК: Милатовић сутра преузима дужност председника Црне Горе
Мајка ме је оставила после рођења. Усвојили су ме када сам била мала мој тата и његова прва жена, која нас је оставила после кад сам ја имала шест година. На њено место после је дошла нова жена, моја маћеха која је и данас ту, и сада када мог тате више нема... Отац се 2016. године разболео, добио је рак мозга, у неким тренуцима био је чак и као биљка и тада су почели проблеми са бабом. Он је преминуо када сам имала 17 година - прича Сања.
Каже, баба је била веома "јака" и тешка особа, све је морало да буде по њеном.
- Мене је кривила што се тата разболео, говорила ми је да је он болестан јер сам ја почела да пушим, јер сам безобразна, јер га не виђам често... А ја нисам долазила код њега јер ми је то било много болно, јер је са 130 килограма спао на 30, јер сам знала да ће ме и он напустити на неки начин. А мама ме је ионако напустила када сам била мала, и то ме је много болело... Сваки разговор са бабом завршавао се њеним речима "Даће Бог да ти умру сва деца'". Психички ме је малтретирала, а касније је и она преминула од короне. И кад ње више није било, мени су остале последице свега што ми је урадила. А траг су на мени оставили и сви који су ме напуштали, много сам због тога патила.. - прича она.
Након свега, каже, установљено је да има гранични поремећај личности, депресију и анксиозност. Мислила је да ће све недаће моћи да победи сама, али је схватила да јој ипак треба помоћ.
- Раније сам била на терапијама јер сам била депресивна и анксиозна, али нисам хтела да пијем лекове. Мислила сам да ћу све победити неком чашицом алкохола. И тако је то некад било једно вино, два, некад више.. Све док нисам дошла до тренутка када сам попила алкохол и лекове. Сама сам позвала помоћ јер сам у секундама постала свесна тога да сам у свесци написала "знајте да сам била добар човек..." - прича она, сећајући се тих дана, почетком ове године, када је одлучила да тако више не може живети, да мора преузети свој живот натраг у своје руке...
-Тада ме је одвела Хитна помоћ, коју сам позвала сама. Завршила сам на психијатрији. Они су установили да нисам алкохоличар, али и које проблеме имам. Пустили су ме кући, а ја сам се већ следећом приликом када сам се осећала као да сам у безизлазној ситуацији опет обратила њима - лекарима. Данас много радим на себи. Нисам попила ни кап алкохола од 13. јануара. Идем на разговоре код психотерапеута - два, три пута недељно. На психијатрији сам била три пута. Мислим да је битно да свако ко има проблем уради што сам и ја - да о томе прича. Могу се наћи лекари и приватно и државно, добри, који су спремни да помогну. О проблемима се мора причати - каже она.
Ова девојка на ТикТоку стално прича о својим проблемима.
Снима кратке снимке, прича о граничном поремећају личности, о депресији, о свим фазама кроз које је прошла. Неки млади људи јој се, посебно од када се десио масакр у основној школи у Београду, јављају са неким својим бригама.
- Пишу ми млади, и неки који имају 15,16 година, који се осећају лоше, и родитељи чија су деца у проблему. Питају ме како сам успела све да пребродим, коме сам се обраћала за помоћ. Увек им кажем, посветим им се. Знам да је неке срамота, да зато нађу некога коме ће писати на мрежама. Људима треба неко их разуме, ко их слуша. Свима кажем да потраже помоћ ако им је лоше, може им помоћи било ко, психолог, психотерапеут, неуропсихијатар.... Спас се тражи и у родитељима, и у широј породици, и у пријатељима.
- Не желим да ико икада удари у зид као ја. Ја сам дошла до ситуације за коју сам мислила да из ње нема излаза. А успела сам ипак да се извучем, сада сам добро. Радим на себи, превазилазим неке мале обичне ствари, као да поново почињем да ходам. Свако ко икада одлучи да се осами, да не оде са друштвом напоље, макар на дан два, мора да зна да то може да буде само почетак неког дубљег проблема, нечега што можда дуго скупљамо, а да тога нисмо свесни, и што ће ускоро изаћи на површину... - закључује она.
