"Ругобо, не треба да живиш!" Светлану ЗБОГ АЛБИНИЗМА свакодневно узмиравају и ШАЉУ јој ПРЕТЕЋЕ поруке

Светлана Шлапак је девојка која храбро шири свест о различитости и борби против предрасуда. На Инстаграму са поносом носи име албиногирл, а сада је проговорила о животу са албинизмом.

Вршњаци нису били благи према њој.

- Било је то у средњој школи мада се никад нисам обазирала толико на то. Пошто сам рођена са белом косом која је у међувремену тамнила, то јест била плавкаста, да би касније опет на неким местима постајала светлија. Вршњаци су ме зезали, јер ми је коса бела као сир, а и због мог вида. Почели су се појављивати бели праменови, па су ме и за то зезали. Убрзо сам се почела фарбати како бих то сакрила, јер људи су сурови - каже Светлана.

Детињство са албинизмом није јој било лако и безбижно.

- Фарбала сам косу, носила нон-стоп шминку како бих била “нормална “ и како би ме други прихватили. Најглупље питање које је добила односи са на један детаљ у вези са изгледом. Пошто ме људи увек прозивају како немам албинизам, јер немају паметнија посла, буде питање: “Како блајхаш трепавице?" - каже Светлана.

Људи често коментаришу њен изглед.

- Покушавам да се не обазирем толико на коментаре. Само ми је жао, не што добијам хејт коментаре, већ што ми је жао тих особа јер су толико несрећне и немају свој живот. “Не требамо жалити мртве већ живе који живе без љубави - открила је.

Пре него што се определила за моделинг имала је друге жеље када је реч о професији.

Желела сам да будем лекар за срце, јер и сама имам срчаних проблема, па сам желела од малена да спашавам људске животе као лекар. Нисам могла због вида, али све се дешава са неким разлогом. Сада се бавим туризмом, упознајем нове људе, стварам нова познанства.

Често се сусреће са "булингом".

- Јесам и константно се срећем са тим. Од прозивања на Твитеру, до претњи у инбокс на Инстаграму. Твитер је сам по себи веома токсична мрежа, тако да се не обазирем толико на то, само сажаљевам те људе. Успела сам да “огуглам” донекле и на претеће поруке типа  “спалицу ти кућу “ као и разне увреде “ругобо, да Бог да умрла, не треба да живиш “ па и доста болесније поруке. Људима је лако да пишу у своја четири зида. Уживају у томе и хране се тиме. Волела бих када би власт предузела веће мере да ти људи одговарају - каже Светлана.

Савет свима који се суочавају са истим проблемом.

- Није лако борити се са тим, али таквих људи ће увек бити. Увек ће бити злих и пакосних људи. Битно је да ми знамо ко смо, шта смо. Да имамо подршку наших ближњих, наше породице, а остали су небитни у нашим животима - саветује Светлана.