СРБИ ГА ОБОЖАВАЛИ, рођен на ДАН ШАЛЕ: Чкаља је Драгицу запросио прстеном од 50 динара, имао је „ЦРНУ ЛИСТУ“ глумаца с којима никако није желео да сарађује
Свакога је бар једном насмејао, а многи и данас гледају репризе његових филмова.
Миодраг Петровић Чкаља је, без сумње, један од најбољих глумаца у историји српске кинематографије, а и дан данас га сви памте као великана на сцени. Његов хумор је лек за душу.
Рођен је 1. априла, 1924. године, у Крушевцу. Био је комичар који је могао да насмеје све, веома харизматичан и духовит, али и веома дубок и мисаон човек, изузетно талентован, бескомпромисан, свој, емотиван, осетљив на неправду. Иако је био велики комичар, успешно је играо и драмске улоге у позоришту. Није био школован глумац, али је био један од највећих!
ПРИВАТНИ ЖИВОТ крио као ЗМИЈА НОГЕ: Брат га је на "ПРЕВАРУ" увукао у свет глуме, а он желео да буде СЛИКАР - довољно је само рећи БАЛКАНСКИ БОГ КОМЕДИЈЕ
УМИРАО од рака, а ЗАСМЕЈАВАО рањенике! Чувени ГИДРА био је СИРОЧЕ, спавао у остави за метле, а читавог живота волео је колегиницу
Шармер незгодне нарави
Као и сви људи и он је имао мане, а о томе је често говорио Боле Стошић који је рекао да је управо због њега одбио улогу у "Бољем животу".
- У "Бољем животу" ме није било јер сам морао да имам директне сцене с Миодрагом Петровићем Чкаљом. Он је имао код себе списак од осам глумаца с којима није желео да ради. На њему је било и моје име. Нисам желео да дођем на снимање, а да ме он избаци. Знао сам да ме то чека - рекао је Боле Стошић у емисији „Искрено и лично“.
„Посвађали смо се на савету Београдског драмског позоришта. Он је мени био врло драг, али несрећан човек. Није могао да изађе на улицу јер је био врло популаран. Гледали су сви у њему Чкаљу с малих екрана.“
Ово је Чкаљина љубавна прича која плени срца
Супруга Миодрага Петровића Чкаље, Драгица, цео живот посветила је највећем југословенском комичару. Била му је стална подршка, када се удала за Чкаљу напустила је свој посао, постала домаћића која се бринула о породици, а исто тако помагала је једном великом глумцу да се оствари, искаже и уђе у срца тада читаве нације.
Љубавна прича Петровића почиње давне 1948. године на пролеће када су се венчали у тадашњој згради Дома културе "Божидар Аџија" где се налазио Народни одбор општине Врачар. Прави пролећни дан, група глумаца са Радио-драме где се налазио Чкаља, Никола Смедеревац као и познати комичар Јован Гецо искористили су како би крунисали једну љубав.
- Друштво је било расположено. Досетке и шале пљуштале су сваког тренутка. Они коју су послом долазили застајкивали су мислећи да се снима неки филм. Задиркивања на рачун једног смешног, мршавог, вижљастог човек постајала је све жешћа. "Ма нема говора, она сигурно неће доћи! У последњем тренутку се предомислила - рекао је Љубиша Бачић, док се на то надовезао Драгутин Добрачин, близак пријатељ Чкаље.
- А што и да дође, када има плату четири и по хиљадарке! А наш младожења свега три - узвикнуо је кум глумца.
Међутим у том тренутку се Драгица појавила на врата у црној кецељи, задихана је трчала ка групи људи.
- Па где си, Драгице? Ови овде ми извадише "душник на памук" - рекао је Чкаља који се тог дана оженио. Свадба је била мала, у кругу најближих пријатеља у једној кафани. Неколико година после венчања родио се син, коме су наденули име Чедомир.
- Понекад је утрчавао у највећој гужви, али с букетом у рукама. После три месеца, Чкаља ми је донео прстен. Купио га је за педесет динара код "Грамага". Нажалост, у сељакању из стана у стан, изгубила сам ту најдрагоценију успомену. У почетку нашег брака становали смо у намештеној соби у Небојшиној улици. Од тада до данас селили смо се пет пута. За сваки нови комшилук Чкаља је представљао праву атракцију. У било које време звонили би на врата и тражили да га виде, или да им да аутограм са сликом - искрено је у једном интервју испричала Драгица.
- Мој муж је у шпици естрадне уметности, али породицу никада није заборавио. Мало смо заједно, јер Чкаља увек мора некуда да иде. Бити уз њега и тешко је, и опет лако. Не тражимо у породици забављача, па се и његовој духовности много мање смемо од Чкаљиних обожаваоца - испричала је својевремено она о животу са глумцем, који је преминуо 2003. године.
Овако је говорио о својој глуми
– Моћ трансформације заиста ми је помогла, јер ја и њу сматрам неком врстом уметности коју, као што се зна, не поседује сваки глумац. Много волим да импровизујем! Задај само тему – и пусти ме. Импровизација је код мене увек сведочанство тренутног надахнућа. То долази спонтано и ја тога нисам свестан, поготово зато што имам велику трему кад радим. Та трема ме прати без обзира на то шта и колико пута играм. Када импровизујем, ја видим свог партнера, али не видим га као колегу глумца, видим га као личност у комаду који заједно играмо, и онда се према њему тако и односим. Тим правцем иде и моја импровизација.
– У позоришту не осећам рампу, она је за мене „крај света“. Исто тако не осећам ни телевизијске камере. На сличан начин понашам се и пред публиком и пред камерама.
Стручна критика му није била наклоњена, сматрајући да су му наступи превише естрадни, а за мишљење да је комедију лакше играти него драму, једном приликом је изјавио:
– То кажу неталентовани глумци. Комедија је јако тежак вид уметности, али ми смо народ који не зна ништа. Постоји круг интелектуалаца који се међусобно награђују за драму и то се зна. Драмски уметник не може да игра комедију, а комичар може драму. Ја сам играо и био награђиван управо за драму – говорио је велики Чкаља.
Овако је добио надимак ЧКАЉА
Надимак је добио у детињству, од школског друга, јер је био сувоњав и штркљаст, као чакља. Био је четврто дете Чедомира и Христине Петровић. Имао је две сестре и брата. Живели су у, сада већ надалеко познатој, Балшићевој улици у Крушевцу. У родном граду Чкаља је завршио гимназију, где је и почео да се бави глумом у драмској секцији чувеног Боре Михаиловића, који је, поред Миодрага, на пут велике славе извео и Радмилу Савићевић и Властимира Ђузу Стојиљковића.
Најбољи пријатељи међу глумцима били су му Драгутин Добричанин и Никола Милић, а много је волео Раду Савићевић, са којом је практично и започео своју каријеру у Крушевцу. Са Павлом Вуисићем постао је легендарни глумачки тандем, и данас веома популаран, иако, по многим тврдњама, приватно нису могли да нађу заједнички језик.
"Хвала, Србијо, пустили сте ме да глођем до коске"
Најбоље улоге Чкаља је остварио у серијама „Сервисна станица“, „Љубав на сеоски начин“, „Камионџије“, „Врућ ветар“, „Камионџије 2“, као и у филмовима „Пут око света“, „Заједнички стан“, „Орлови рано лете“, „Бог је умро узалуд“, „Паја и Јаре“, „Авантуре Боривоја Шурдиловића“ и „Камионџије опет возе“. Једна од последњих серија у којој је играо била је „Бољи живот“.
Остаће упамћене и сјајне глумачке бравуре са Мијом Алексићем, са којим је први пут „ушао“ у домове Југословена у серији „Сервисна станица“. Редитељ и комедиограф Лола Ђукић од тог момента пише улоге само за Чкаљу. Тако је било и у случају чувене позоришне представе, а касније и филма „Бог је умро узалуд“.
Добитник је готово свих значајних награда у свету глуме: Велика повеља – специјално признање за посебне заслуге у развоју филмске комедије, на Филмским сусретима у Нишу 1970. године, Стеријина награда за најбоље глумачко остварење, за улогу у представи „Случај шампиона“ 1975, „Глумачки пар године“ са Даницом Аћимац, 1977. и Седмојулска награда исте године. Године1991. му је додељена Нушићева награда за животно дело, а 1995. добија РТС-ову награду за животно дело.
„Златни ћуран“ за животно дело глумцу комичару – највеће признање позоришног фестивала „Дани комедије“ у Јагодини, осваја 2001. године, а годину дана касније добио је награду за животно дело “Цар Константин”, на филмском фестивалу у Нишу. За Октобарску награду града Београда је био номинован чак девет пута, али је никада није освојио.
Чкаља је снимио више од 90 филмова и стекао непролазну славу, али је, чинило се, у суштини, посебно у старости, био несрећан. Нјегов чувени осмех је полако почео да бледи. Пред крај живота је говорио да га мучи самоћа.
Пријатељи су му полако умирали, живот је доносио тишину. Када је у Нишу примао награду „Цар Константин“, годину дана пре своје смрти, одржао је дирљив и прилично огорчен говор у коме је, поред осталог, рекао и ово:
– Да сам у Америци, и да сам примио овако велику награду, захвалио бих, се прво својој жени, па деци, па ташти, затим продуценту и редитељу. Али, пошто сам, срећом, у својој драгој земљи Србији, захваљујем се, прво, свом шефу самопослуге што ми, понекад, одвоји пензионерску коску, па комшиници у бараци која ми остави млеко испод тезге, па мом поштару који ми увек, на време са закашњењем, донесе пензију. Да није било њих, не бих био овде. Хвала, Србијо, пустили сте ме да глођем до коске – изјавио је легендарни уметник, а пише 24 седам.
Највише волео да једе и спрема - попару са сиром
И док су многи мислили да чувени комичар код куће све засмејава, истина је била потпуно другачија.
- Ми живимо као свака друга породица. Чкаља је као и сваки други супруг и отац. Првих година брака он је одлазио на пијацу, снадбевао кућу намирницама, уплаћивао за угаљ и дрва, бринуо како му син учи. Ужива да иде на пијацу. Али данас нема времена. Чак не може да пређе улицу, а да га неко не заустави и нешто упита. Преко дана, кад је код куће, настаје породична идила. Идем у куповину, а Чкаља и син спремају стан. Пошто више не радим, сама водим цео стан. Док се не вратим са пијаце, он припреми изненађење: или ми купи цвеће или скува кафу. Увече, ако смо сами, Чкаља нам спреми свој омиљени специјалитет: попару са сиром. Тада утроје причамо, а каткада Чкаља и син, да би ме забавио, припреме мали позоришни програм. Наравно, по кући настане урнебесна цика и вика - рекла је једном приликом супруга најпознатијег комичара.
Желео да буде сахрањен међу "обичним светом"
Умро је у својој 80. години живота у Београду, 20. октобра 2003. године, а није желео да буде сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу, већ међу обичним светом и у кругу своје породице.
Чкаљи у част у Београду је постављена спомен-плоча као и у Балшићевој улици у Крушевцу у којој је одрастао.
Чкаља је један од броњих Чарапана који су обележили културну сцену бивше и садашње земље, а родни град им се одужио на разне начине, а једна од њих су и бисте на Тргу глумаца у Крушевцу, у близини позоришта.
