SRBI GA OBOŽAVALI, rođen na DAN ŠALE: Čkalja je Dragicu zaprosio prstenom od 50 dinara, imao je „CRNU LISTU“ glumaca s kojima nikako nije želeo da sarađuje
Svakoga je bar jednom nasmejao, a mnogi i danas gledaju reprize njegovih filmova.
Miodrag Petrović Čkalja je, bez sumnje, jedan od najboljih glumaca u istoriji srpske kinematografije, a i dan danas ga svi pamte kao velikana na sceni. Njegov humor je lek za dušu.
Rođen je 1. aprila, 1924. godine, u Kruševcu. Bio je komičar koji je mogao da nasmeje sve, veoma harizmatičan i duhovit, ali i veoma dubok i misaon čovek, izuzetno talentovan, beskompromisan, svoj, emotivan, osetljiv na nepravdu. Iako je bio veliki komičar, uspešno je igrao i dramske uloge u pozorištu. Nije bio školovan glumac, ali je bio jedan od najvećih!
PRIVATNI ŽIVOT krio kao ZMIJA NOGE: Brat ga je na "PREVARU" uvukao u svet glume, a on želeo da bude SLIKAR - dovoljno je samo reći BALKANSKI BOG KOMEDIJE
UMIRAO od raka, a ZASMEJAVAO ranjenike! Čuveni GIDRA bio je SIROČE, spavao u ostavi za metle, a čitavog života voleo je koleginicu
Šarmer nezgodne naravi
Kao i svi ljudi i on je imao mane, a o tome je često govorio Bole Stošić koji je rekao da je upravo zbog njega odbio ulogu u "Boljem životu".
- U "Boljem životu" me nije bilo jer sam morao da imam direktne scene s Miodragom Petrovićem Čkaljom. On je imao kod sebe spisak od osam glumaca s kojima nije želeo da radi. Na njemu je bilo i moje ime. Nisam želeo da dođem na snimanje, a da me on izbaci. Znao sam da me to čeka - rekao je Bole Stošić u emisiji „Iskreno i lično“.
„Posvađali smo se na savetu Beogradskog dramskog pozorišta. On je meni bio vrlo drag, ali nesrećan čovek. Nije mogao da izađe na ulicu jer je bio vrlo popularan. Gledali su svi u njemu Čkalju s malih ekrana.“
Ovo je Čkaljina ljubavna priča koja pleni srca
Supruga Miodraga Petrovića Čkalje, Dragica, ceo život posvetila je najvećem jugoslovenskom komičaru. Bila mu je stalna podrška, kada se udala za Čkalju napustila je svoj posao, postala domaćića koja se brinula o porodici, a isto tako pomagala je jednom velikom glumcu da se ostvari, iskaže i uđe u srca tada čitave nacije.
Ljubavna priča Petrovića počinje davne 1948. godine na proleće kada su se venčali u tadašnjoj zgradi Doma kulture "Božidar Adžija" gde se nalazio Narodni odbor opštine Vračar. Pravi prolećni dan, grupa glumaca sa Radio-drame gde se nalazio Čkalja, Nikola Smederevac kao i poznati komičar Jovan Geco iskoristili su kako bi krunisali jednu ljubav.
- Društvo je bilo raspoloženo. Dosetke i šale pljuštale su svakog trenutka. Oni koju su poslom dolazili zastajkivali su misleći da se snima neki film. Zadirkivanja na račun jednog smešnog, mršavog, vižljastog čovek postajala je sve žešća. "Ma nema govora, ona sigurno neće doći! U poslednjem trenutku se predomislila - rekao je Ljubiša Bačić, dok se na to nadovezao Dragutin Dobračin, blizak prijatelj Čkalje.
- A što i da dođe, kada ima platu četiri i po hiljadarke! A naš mladoženja svega tri - uzviknuo je kum glumca.
Međutim u tom trenutku se Dragica pojavila na vrata u crnoj kecelji, zadihana je trčala ka grupi ljudi.
- Pa gde si, Dragice? Ovi ovde mi izvadiše "dušnik na pamuk" - rekao je Čkalja koji se tog dana oženio. Svadba je bila mala, u krugu najbližih prijatelja u jednoj kafani. Nekoliko godina posle venčanja rodio se sin, kome su nadenuli ime Čedomir.
- Ponekad je utrčavao u najvećoj gužvi, ali s buketom u rukama. Posle tri meseca, Čkalja mi je doneo prsten. Kupio ga je za pedeset dinara kod "Gramaga". Nažalost, u seljakanju iz stana u stan, izgubila sam tu najdragoceniju uspomenu. U početku našeg braka stanovali smo u nameštenoj sobi u Nebojšinoj ulici. Od tada do danas selili smo se pet puta. Za svaki novi komšiluk Čkalja je predstavljao pravu atrakciju. U bilo koje vreme zvonili bi na vrata i tražili da ga vide, ili da im da autogram sa slikom - iskreno je u jednom intervju ispričala Dragica.
- Moj muž je u špici estradne umetnosti, ali porodicu nikada nije zaboravio. Malo smo zajedno, jer Čkalja uvek mora nekuda da ide. Biti uz njega i teško je, i opet lako. Ne tražimo u porodici zabavljača, pa se i njegovoj duhovnosti mnogo manje smemo od Čkaljinih obožavaoca - ispričala je svojevremeno ona o životu sa glumcem, koji je preminuo 2003. godine.
Ovako je govorio o svojoj glumi
– Moć transformacije zaista mi je pomogla, jer ja i nju smatram nekom vrstom umetnosti koju, kao što se zna, ne poseduje svaki glumac. Mnogo volim da improvizujem! Zadaj samo temu – i pusti me. Improvizacija je kod mene uvek svedočanstvo trenutnog nadahnuća. To dolazi spontano i ja toga nisam svestan, pogotovo zato što imam veliku tremu kad radim. Ta trema me prati bez obzira na to šta i koliko puta igram. Kada improvizujem, ja vidim svog partnera, ali ne vidim ga kao kolegu glumca, vidim ga kao ličnost u komadu koji zajedno igramo, i onda se prema njemu tako i odnosim. Tim pravcem ide i moja improvizacija.
– U pozorištu ne osećam rampu, ona je za mene „kraj sveta“. Isto tako ne osećam ni televizijske kamere. Na sličan način ponašam se i pred publikom i pred kamerama.
Stručna kritika mu nije bila naklonjena, smatrajući da su mu nastupi previše estradni, a za mišljenje da je komediju lakše igrati nego dramu, jednom prilikom je izjavio:
– To kažu netalentovani glumci. Komedija je jako težak vid umetnosti, ali mi smo narod koji ne zna ništa. Postoji krug intelektualaca koji se međusobno nagrađuju za dramu i to se zna. Dramski umetnik ne može da igra komediju, a komičar može dramu. Ja sam igrao i bio nagrađivan upravo za dramu – govorio je veliki Čkalja.
Ovako je dobio nadimak ČKALJA
Nadimak je dobio u detinjstvu, od školskog druga, jer je bio suvonjav i štrkljast, kao čaklja. Bio je četvrto dete Čedomira i Hristine Petrović. Imao je dve sestre i brata. Živeli su u, sada već nadaleko poznatoj, Balšićevoj ulici u Kruševcu. U rodnom gradu Čkalja je završio gimnaziju, gde je i počeo da se bavi glumom u dramskoj sekciji čuvenog Bore Mihailovića, koji je, pored Miodraga, na put velike slave izveo i Radmilu Savićević i Vlastimira Đuzu Stojiljkovića.
Najbolji prijatelji među glumcima bili su mu Dragutin Dobričanin i Nikola Milić, a mnogo je voleo Radu Savićević, sa kojom je praktično i započeo svoju karijeru u Kruševcu. Sa Pavlom Vuisićem postao je legendarni glumački tandem, i danas veoma popularan, iako, po mnogim tvrdnjama, privatno nisu mogli da nađu zajednički jezik.
"Hvala, Srbijo, pustili ste me da glođem do koske"
Najbolje uloge Čkalja je ostvario u serijama „Servisna stanica“, „Ljubav na seoski način“, „Kamiondžije“, „Vruć vetar“, „Kamiondžije 2“, kao i u filmovima „Put oko sveta“, „Zajednički stan“, „Orlovi rano lete“, „Bog je umro uzalud“, „Paja i Jare“, „Avanture Borivoja Šurdilovića“ i „Kamiondžije opet voze“. Jedna od poslednjih serija u kojoj je igrao bila je „Bolji život“.
Ostaće upamćene i sjajne glumačke bravure sa Mijom Aleksićem, sa kojim je prvi put „ušao“ u domove Jugoslovena u seriji „Servisna stanica“. Reditelj i komediograf Lola Đukić od tog momenta piše uloge samo za Čkalju. Tako je bilo i u slučaju čuvene pozorišne predstave, a kasnije i filma „Bog je umro uzalud“.
Dobitnik je gotovo svih značajnih nagrada u svetu glume: Velika povelja – specijalno priznanje za posebne zasluge u razvoju filmske komedije, na Filmskim susretima u Nišu 1970. godine, Sterijina nagrada za najbolje glumačko ostvarenje, za ulogu u predstavi „Slučaj šampiona“ 1975, „Glumački par godine“ sa Danicom Aćimac, 1977. i Sedmojulska nagrada iste godine. Godine1991. mu je dodeljena Nušićeva nagrada za životno delo, a 1995. dobija RTS-ovu nagradu za životno delo.
„Zlatni ćuran“ za životno delo glumcu komičaru – najveće priznanje pozorišnog festivala „Dani komedije“ u Jagodini, osvaja 2001. godine, a godinu dana kasnije dobio je nagradu za životno delo “Car Konstantin”, na filmskom festivalu u Nišu. Za Oktobarsku nagradu grada Beograda je bio nominovan čak devet puta, ali je nikada nije osvojio.
Čkalja je snimio više od 90 filmova i stekao neprolaznu slavu, ali je, činilo se, u suštini, posebno u starosti, bio nesrećan. Njegov čuveni osmeh je polako počeo da bledi. Pred kraj života je govorio da ga muči samoća.
Prijatelji su mu polako umirali, život je donosio tišinu. Kada je u Nišu primao nagradu „Car Konstantin“, godinu dana pre svoje smrti, održao je dirljiv i prilično ogorčen govor u kome je, pored ostalog, rekao i ovo:
– Da sam u Americi, i da sam primio ovako veliku nagradu, zahvalio bih, se prvo svojoj ženi, pa deci, pa tašti, zatim producentu i reditelju. Ali, pošto sam, srećom, u svojoj dragoj zemlji Srbiji, zahvaljujem se, prvo, svom šefu samoposluge što mi, ponekad, odvoji penzionersku kosku, pa komšinici u baraci koja mi ostavi mleko ispod tezge, pa mom poštaru koji mi uvek, na vreme sa zakašnjenjem, donese penziju. Da nije bilo njih, ne bih bio ovde. Hvala, Srbijo, pustili ste me da glođem do koske – izjavio je legendarni umetnik, a piše 24 sedam.
Najviše voleo da jede i sprema - poparu sa sirom
I dok su mnogi mislili da čuveni komičar kod kuće sve zasmejava, istina je bila potpuno drugačija.
- Mi živimo kao svaka druga porodica. Čkalja je kao i svaki drugi suprug i otac. Prvih godina braka on je odlazio na pijacu, snadbevao kuću namirnicama, uplaćivao za ugalj i drva, brinuo kako mu sin uči. Uživa da ide na pijacu. Ali danas nema vremena. Čak ne može da pređe ulicu, a da ga neko ne zaustavi i nešto upita. Preko dana, kad je kod kuće, nastaje porodična idila. Idem u kupovinu, a Čkalja i sin spremaju stan. Pošto više ne radim, sama vodim ceo stan. Dok se ne vratim sa pijace, on pripremi iznenađenje: ili mi kupi cveće ili skuva kafu. Uveče, ako smo sami, Čkalja nam spremi svoj omiljeni specijalitet: poparu sa sirom. Tada utroje pričamo, a katkada Čkalja i sin, da bi me zabavio, pripreme mali pozorišni program. Naravno, po kući nastane urnebesna cika i vika - rekla je jednom prilikom supruga najpoznatijeg komičara.
Želeo da bude sahranjen među "običnim svetom"
Umro je u svojoj 80. godini života u Beogradu, 20. oktobra 2003. godine, a nije želeo da bude sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju, već među običnim svetom i u krugu svoje porodice.
Čkalji u čast u Beogradu je postavljena spomen-ploča kao i u Balšićevoj ulici u Kruševcu u kojoj je odrastao.
Čkalja je jedan od bronjih Čarapana koji su obeležili kulturnu scenu bivše i sadašnje zemlje, a rodni grad im se odužio na razne načine, a jedna od njih su i biste na Trgu glumaca u Kruševcu, u blizini pozorišta.
