"Зграбио ме ЗАСТРАШУЈУЋОМ снагом, сношај је био ГОТОВ за пар СЕКУНДИ" Исповест покојне Мире Фурлан која је била жртва УЖАСНОГ ЗЛОСТАВЉАЊА - "Он је врло позната јавна личност"

Глумица Мира Фурлан, коју смо изгубили 2021. године у 65. години услед компликација проузрокованих вирусом Западног Нила, оставила је дубок траг не само у свету филма и позоришта, већ и у литератури. Њен последњи рад, књига „Воли ме више од свега на свијету“, открива не само њену уметничку генијалност већ и интимне делове њеног живота које никада нису биле у потпуности разоткривене. Један од најпотреснијих делова ове књиге открива њено искуство са траумом која је обликовала њен живот.

У одломку из књиге, Мира Фурлан пише о болном искуству које је оставило дубоке трагове на њеном животу. Са снажним емотивним изразом, она се осврће на насиље које је претрпела, истичући да је била силована од стране једне јавне личности, чији идентитет није открила. Ово откриће није само потресно, већ и важан тренутак у њеном литерарном стваралаштву које је обухватило многе аспекте њеног сложеног живота.

"… Једне зимске ноћи туширам се у Цитеовој заједничкој купаоници. Пуштам да вода пада по мени након цијелог дана ходања по улицама и контемплирања о мојем самотном, животу без луке. Очи су ми затворене. Уживам у топлој води на кожи.

"Изненада ме нетко хвата за рамена. Отварам очи , до мене у тушу је велики, голи мушкарац. Вриштим и гурам га ван. Покушава ме савладати, али моји га крици отјерају и он ме пушта. Бјежим из туша. Трчим на улицу покушавајући прекрити своје голо, мокро тело малим ручником који сам успела у задњи час зграбити у тушу. Чујем како мушкарац виче за мном: „Ту ес уне рацисте! – реченицу идентичну оној коју је неки црнац викао за мном у Амиенсу, на једном од мојих соло путовања по Европи. Такођер, као и прије, имам јак порив да потрчим за човјеком, зауставим га и објасним му да мој бијег није резултат мог расизма, него недостатка интереса за је**** с посве непознатим типом под тушем у заједничкој купаоници универзитетског дома. Прилично занимљиво, али овај инцидент није ме посебно повриједио, скршио или понизио. Умјесто тога сматрала сам га још једном авантуром, још једном опасном ситуацијом коју сам врло спретно успела избећи".

"Већ сам се сусрела с (могућим) се***алним насиљем и прије. Кад сам имала шеснаест, ходала сам низ једну загребачку улицу усред дана. Двије велике руке изненада су провириле кроз врата, зграбиле ме са запрепашћујућом снагом на коју никад раније нисам наишла те ме повукле у мрачну зграду. Невидљива особа чврсто ме је држала у мрачном пролазу. Два типа разговарала су о томе шта ће направити сљедеће, спомињући празан стан на кату. Снага стиска била је за мене потпуно ново искуство. Јасно сам схваћала да бијег није могућ. Тада сам се искључила и издигла се изнад сцене, проматрајући је равнодушно. Типови су постајали нервозни. Нису могли схватити зашто се не борим и не вриштим. „Погледај је“, рекао је један. „Чудна је.““Превише је чудна“, рекао је други. „Пустимо је уопће није забавна“. И такосу ме ослободили. Варијација те сцене догодила се двије године послије кад сам се с пријатељицом Катијом враћала кући након ноћне пробе на Академији. Два типа појавила су се ненадано и почела нас малтретирати. Катја је вриснула и ударила једног, псујући их. Но ја сам, збиља чудно, пришла једном од њих, љубазно се насмијешила и пристојно га замолила да престане. Катија се куне да је мој избор ријечи био овакав (ја се тога не сијећам): „Молим вас, пустите нас на миру. Обећавамо да ћемо бити добре дјевојке. Никад више то нећемо направити.“ (Што поново направити? Ходати улицом?) И опет је реакција била чисти шок јер сам била „чудна“. Злостављачи су изгубили интерес, а ми смо их се ријешиле".

- То што сам била „чудна“, није ми помогло пуно година послије, док сам ћаскала и пила у нечијем стану након казалишне представе. Изненада сам завршила сама с човјеком којег сам једва познавала, човјеком из другога града, врло познатом јавном личношћу. Гдје су сви остали? Камо су нестали? Зграбио ме је снагом која је била застрашујућа. Причепио ме је кољеном док ми је обје руке држао над главом. Осјећала сам се потпуно беспомоћно. Руком ми је покрио уста да не вриштим. Сношај је био готов за неколико секунди. Можда је управо његова брзина била то што ме спасило од престрављености због напада. Мој ум није то могао слиједити. Све је било готово прије него што сам уопће могла схватити што се десило. Била сам запањена и без текста. Он је нестао сљедеће секунде. Ја сам пак трчала загребачким улицама цијелим путем до куће, више шокирана дрскошћу него дубоко погођена насиљем. На час сам помислила отићи на полицију, али сам одлучила да нећу. Знала сам да би полицајци један другом значајно намигивали мислећи: „Дроља. Добила је што је заслужила." - пренео је Javniservis.net.