ДА ЛИ ЋЕТЕ И ВИ ПОКУШАТИ? Четворо младих и успешних људи из Србије спојила је ЈЕДНА СТВАР која им је променила животе

Поред тога што у тридесетим годинама свог живота имају успешне каријере, а неки од њих и породицу, они изгледају толико добро, да свако ко их сретне на улици мора да се окрене за њима. Како и не би, када су сво четворо у фантастичној кондицији, а сада смо открили тајну како су је постигли.

Наиме, Биља Цвијановић, Алекса Јовановић, Марко Томић и Милко Бабић капитени су адидас Runners Белграде тима. Како кажу, за њих ово није само још један тркачки клуб, већ врло озбиљна прича на забаван начин.

Сви су се сложили око две ствари. Трчање је најбољи начин да пропутујете бројне светске дестинације, упознате занимљиве људе и стекнете пријатеље за цео живот. Такође, свима трчање представља савршен начин да разбистре мисли и из потпуног угла сагледају проблем који им се до тада чинио нерешив.

Међутим, свако од њих је, свако на свој начин, поред савршене физичке форме, управо у трчању пронашао своју срећу и оно што их свакодневно испуњава.

Пошто јесен представља идеално време за трчање, Биља, Алекса, Марко и Милко одлучили су да позову све нас да им се прикључимо у овој активности.

Уколико нисте сигурни да ли је трчање права ствар за вас, ово је одлична прилика да из прве руке сазнате зашто овим младим људима трчање представља толико уживање, па и сами да пронађете мотивацију да набаците адидас тренерку и патике из Боост колекције и кренете у ниски старт.

Кренимо од Алексе Јовановића. Он има 34 године, психотерапеут је и ради као истраживач на Филозофском факултету. Почео је да трчи онда након повреде шаке када је схватио да више неће моћи да се озбиљно бави својим омиљеним спортовима - кошарком и пењањем.

- Као клинац сам гледао маратонце на Булевару како трче Београдски маратон и замишљао како ћу то једном и сам да урадим - изјавио је Алекса.

Каже да је један од разлога због ког остаје у трачњу радозналост - постоји велики број тркачких циљева које жели да испуни и једноставно жели да проживи та искуства.

- Трчање ми је дало некакву структуру у животу, Такође, трчање је за мене бег у дозвољену недоступност у друштву императива доступности. Научило ме је да погрешим, прихватим неуспех и разумем да је живот процес - каже Алекса.

Прича ревизора Биље Цвијановић је нешто другачија. Она је с трчањем почела када је имала свега осам година, имитирајући са другом децом одрасле тркаче. То је ослободило њен такмичарски дух и, двадесет три године касније, девојчица у њој није престала да се на исти начин игра.

- Не волим изјаве типа “трчање ми је живот”. Трчање није мој живот, већ део мене и мог живота. Део је моје свакодневице, рутине без које није да не могу баш сваки дан, али просто кроз толике године, у свом телу и души створите навику, храну која вам је потребна да бисте лепо функционисали. Трчање ме је одувек чилнило срећном и од првог дана сам схватила да је то то. Иако због здравствених тегоба већ три године нисам професионални тркач, данас трчим јер ме то чини срећном, здравом и својом – казала нам је Биља.

Такође, за ову младу жену трчање је нешто што се подразумева. Као што свако јутро устаје, пере зубе, једе, иде на посао, проводи време у дружењу с најближима, тако јој је природно да трчи.

- Мени је трчање обликовало живот – открива она.

За тридесетдвогодишњег програмера Марка Томића трчање је природна ствар.

- Иако тога као млађи нисам био свестан, мени је, за разлику од мојих вршњака, трчање представљало велико задовољство. Тренирао сам баскет јако дуго и, док је већина избегавала кондиционе тренинге и дужа трчања, ја нисам имао проблем са тим – рекао нам је он.

Међутим, чињенице да ужива у трчању постао је свестан много касније.

- Пре десетак година сам чуо да се један пријатељ мог оца припрема за Београдски полумаратон. Човек од скоро 50 година редовно трчи, а ја са тада својих 22, који сам се бавио спортом преко 10 година, играм тек по неки баскет недељно. Желео сам да докажем себи да и ја могу да истрчим “полутку”. Тако да је мој одговор на питање зашто сам почео да трчим - доказивање самом себи.

Он трчи зато што воли, зато што му ова активност увек поправи расположење, зато што је све своје најбоље идеје добио док је трчао.

- Кроз трчање сам упознао и жену свог живота, с којом сада имам дом и породицу. Недавно смо постали поносни родитељи друге девојчице – открива Марко.

Тридесетпетогодишњи заљубљеник у пролеће, добру кафу и музичке фестивале, продуцент Милко Бабић се одувек бринуо о свом телу.

- Радио сам комбиноване тренинге јоге, пилатеса и вежби снаге, али имао сам утисак да ми је фалио неки кардио. Трчање ми се тада учинило као најлакше решење. Само обујеш патике и излетиш из куће – прича он.

Милко је с трчањем кренуо полако. Прво је себи задао циљ да истрчи пет километара, па десет, полумаратон, а након што се одважио и на цео маратон, себи непрекидно задаје нове циљеве.

- Успех и могућност да могу више, мотивишу ме да тренирам још више и још боље. Трчање ми је живот променило на више начина. Открио сам шта све могу, колико је ментална снага битна за свакодневни зивот, донело ми је неке сјајне људе у живот који су ми данас као део породице и усмерило ме у неки нови свет.

Искрено се надамо да су и вас, баш као и нас, приче ових младих људи инспирисале да већ колико данас набаците адидас Боост патике и заједно са адидас Runners Белграде тимом кренете у нову авантуру.