NADA MACURA OTVORENO: Idealan muškarac mora da IZGLEDA PRISTOJNO, ali NE SME DA BUDE SIROVINA

Nadu Macuru kao lekarku i portparola Hitne pomoći već znate. Isto tako Nadu kao nekoga ko podržava humanitarne akcije i pomaže drugima kad god su u nevolji takođe znate. Mi smo novogodišnji intervju sa njom pokušali iskoristili kako bi zavirili i u njenu drugu stranu, ličnu i intimnu, koju kao pravi profesionalac retko otkriva javnosti.

- Mislim da sam jednostavna i skromna. Od života ne tražim previše, već samo da živim kao i sav ostali svet. Volim da vidim kada su ljudi blagonakloni prema sebi i svojoj porodici - priča Nada Macura za portal SrbijaDanas.com.

- To je odlučila neka viša sila. Iako sam bila društveni smer u gimnaziji, tačno sam znala da ću kasnije upisati medicinu. Kao mala sam sticajem okolnosti dosta bila odvojena od biološke majke, koja je nažalost umrla dok sam još bila dete. Moj otac se kasnije oženio sa ženom koja je dosta uticala moju ličnost. Ona nije bila, ono što kažu, zla maćeha, već je zaista bila jedna dobra vila. Moj otac mi je stalno pričao da je želja moje biološke majke bila da završim medicinu, a ja sam mu sve besprekorno verovala.

VOZILI SMO AUTO-PUTEM KROZ BG U VREME NAJGOREG ŠPICA: Evo zašto je GUŽVA! (VIDEO/FOTO)

- Dugo sam lekar i dugo se bavim medicinom. omenila sam do sada tri Hitne pomoći. Prvo sam bila u Kragujevcu, pa u Smederevskoj Palanci, a na kraju sam u Beogradu od 1989. godine. Izgradila sam sebe u komunikaciji sa medijima. Saveti lekara uvek trebaju i uvek su korisni. Inače sam odavno počela da se paralelno bavim i novinarskim poslom zbog čega možda lakše od kolega komuniciram s javnošću. Bila sam i urednik naučnog časopisa "Halo 94". Još u Kragujevcu je jedan novinar povezao sa mnom rečenicu "Lepa reč je kao lek". Na Radio Novostima sam završila školu novinarstva, gde sam imala i svoju emisiju. Radila sam i na Radio Jatu, a i član Član sam Udruženja novinara Srbije. Da nisam lekar verovatno bih bila novinar. U svakom slučaju, verovatno su sve ovo razlozi zašto ljudi imaju poverenja u mene i slušaju moje savete.

TAJNA GROBA BRANISLAVA NUŠIĆA: Delo MASONA ili poslednja ŠALA SLAVNOG PISCA (FOTO)

- Sve je teško jer je posao u Hitnoj pomoći specifičan. Nama uvek dolaze najteži slučajevi, pacijenti sa najozbiljnijim povredama ili problemima. Zbog svega toga nije teško samo fizički, veći i emotivno. Stalno preživljavate nove teške stvari. S druge strane, kad ste lekar ne možete da mirno prođete pored nekog ko je izgubio svest, pored neke saobraćajne nesreće ili bilo čega sličnog. Uvek ste spremni da pomognete. Ja više nisam lekar koji ide na teren, ali i dalje imam svoju ulogu u Hitnoj pomoći. Nisam više možda za penjanje na 13. sprat sa ekipom ili za izvođenje reanimacija koje mogu da traju i po 40 minuta, ali sam i dalje veoma korisna da sa svojim znanjem i iskustvom dajem savete svakome kome pozove Hitnu pomoć.

- Ne mogu da izdvojim jedan momenat baš kao takav. Smrt svake osobe kojoj ste krenuli da pomognete uvek potrese. To su najteži trenuci u poslu svakog lekara. Radite pacijentu reanimaciju, potrošite mnogo adrenalina, energije... Uključite infuziju u jednu ruku, drugu ruku, ali na kraju ne uspete. To ne može da ne ostavi traga na čoveku. Ja sam doduše možda zahtevnija i strožija prema sebi nego što bi trebalo, pa sam takve stvari uvek i doživljavala dosta teško. Završila sam kardiologiju kod jednog od najstrožijih mentora, profesora doktora Dejana Boškovića. Najviše sam zbog njega postala dobar lekar.

PRASIĆI, MRTVAČKI SANDUK I NACVRCANI SKELEDŽIJA: Skelom preko Dunava, od Begeča do Banaštora (FOTO)

- Veoma. Bila sam udata za jako lepog i zgodnog muškarca koji je bio vojno lice. To je moj usud, što uvek gledam lepe i zgodne muškarce, ali i obrazovane. Moj bivši muž nije bio, da tako kažem, šumski oficir, već je bio veoma obrazovan i intelektualan. Brak je trajao osam godina, ali smo se na kraju razveli. Živeli smo stalno razdvojeno, u različitim gradovima, što zbog njegovog, što zbog mog posla. Ja sam živela u Kragujevcu, a on u Smederevskoj Palanci, takve su bile okolnosti... Život je hteo da se razvedemo baš onda kada smo se spojili, kada smo uspeli da ponovo živimo i radimo u istom mestu.

- Idealan muškarac je onaj koji me ne sputava, koji me ne pita "Gde si bila, šta si radila?" ili "Zašto toliko vremena odvajaš za ovo ili za ono?" Pored toga mora da izgleda pristojno, da bude tolerantan i nikako da ne bude glup. Ne volim glupe muškarce. On jednostavno ne sme da bude sirovina, da me ne bruka u društvu.

- Divno.Kada sam pozvana da gostujem u jednom baru najpre sam pomislila "pobogu, šta ću ja da radim u baru?". Moja prva asocijacija na bar su šipka i čaša šampanjca. Birala sam vesele pesme za igranje jer di-džej ipak mora da napravi atmosferu. Morala sam i da naučim da pritiskam sve one dugmiće na komandnoj tabli, ali nije mi ništa teško palo. Sve vreme su u pozadini puštali i sirene hitne pomoći. Bilo je veoma simpatično, a bar je bio prepun. Krajem septembra je i Paris Hilton puštala muziku u Beogradu, pa su onda valjda hteli da naprave pandan i da dovedu i nekog intelektualnog da bude di-džej za probranu publiku. Puštala sam muziku sedamdesetih i osamdesetih, ali volim ja i nove stvari. Obožavam Rijanu i Bijonse, a slušam i Džastina Bibera i Džastina Timberlejka. Htela je da me nedavno angažuje i grupa Van Gog da budem di-džej na njihovom koncertu, ali su odustali. Međutim, oni ne znaju da ja još uvek nisam odustala od njih (smeh).

- Fenomenalno. Ja sam u jednom trenutku Nikoli Koji kao Bog držala lekciju kako mora da se slojevito oblači i sve ono što inače pričam. Bilo je sjajno. Svi su bili oduševljeni tom mojom malom rolom, a mogu vam reći da je i za mene bilo još jedno divno iskustvo.

- Nemam jedan klasičan moto, ali ako bih morala da odaberem to bi bilo "sve moje sa sobom nosim". Život je težak, ali ne treba ga se bojati već ga prihvatiti kao takvog. Srela sam jednom ženu sa šestoro dece koja me je molila da joj, ako budem u prilici, doniram nešto, pripomognem na bilo koji način. Ta žena je uprkos svojoj teškoj materijalnoj situaciji bila toliko optimistična, da ja to vama ne mogu da opišem. Ona je očigledno bila zadovoljna svojim životom uprkos svim nedaćama koje su je zatekle. Ne znam da li je ta deca čine optimističnom ili je u pitanju jednostavno takav karkater ličnosti, ali ona je primer nekoga ko se ne boji života. Niko ne zna šta dolazi posle života i zato ga treba ceniti što više. Uvek se treba boriti čak i kada je najteže, kao što se sportisti bore na takmičenju. Treba i uvek imati na umu da se u životu ništa ne mora na silu. Jedino se mora umreti.

- Radiću, kao i uvek. Hitna pomoć uvek radi, a ja sam deo te službe. Gledaću da pomognem kolegama koliko god budem u prilici. Potrudiću se i da im novinari ne oduzimaju od dragocenog vremena za pomoć pacijentima i davaću medicinske savete svima koji ih zatraže u novogodišnjoj noći.