НАДА МАЦУРА ОТВОРЕНО: Идеалан мушкарац мора да ИЗГЛЕДА ПРИСТОЈНО, али НЕ СМЕ ДА БУДЕ СИРОВИНА

Наду Мацуру као лекарку и портпарола Хитне помоћи већ знате. Исто тако Наду као некога ко подржава хуманитарне акције и помаже другима кад год су у невољи такође знате. Ми смо новогодишњи интервју са њом покушали искористили како би завирили и у њену другу страну, личну и интимну, коју као прави професионалац ретко открива јавности.

- Мислим да сам једноставна и скромна. Од живота не тражим превише, већ само да живим као и сав остали свет. Волим да видим када су људи благонаклони према себи и својој породици - прича Нада Мацура за портал SrbijaDanas.com.

- То је одлучила нека виша сила. Иако сам била друштвени смер у гимназији, тачно сам знала да ћу касније уписати медицину. Као мала сам стицајем околности доста била одвојена од биолошке мајке, која је нажалост умрла док сам још била дете. Мој отац се касније оженио са женом која је доста утицала моју личност. Она није била, оно што кажу, зла маћеха, већ је заиста била једна добра вила. Мој отац ми је стално причао да је жеља моје биолошке мајке била да завршим медицину, а ја сам му све беспрекорно веровала.

ВОЗИЛИ СМО АУТО-ПУТЕМ КРОЗ БГ У ВРЕМЕ НАЈГОРЕГ ШПИЦА: Ево зашто је ГУЖВА! (ВИДЕО/ФОТО)

- Дуго сам лекар и дуго се бавим медицином. оменила сам до сада три Хитне помоћи. Прво сам била у Крагујевцу, па у Смедеревској Паланци, а на крају сам у Београду од 1989. године. Изградила сам себе у комуникацији са медијима. Савети лекара увек требају и увек су корисни. Иначе сам одавно почела да се паралелно бавим и новинарским послом због чега можда лакше од колега комуницирам с јавношћу. Била сам и уредник научног часописа "Хало 94". Још у Крагујевцу је један новинар повезао са мном реченицу "Лепа реч је као лек". На Радио Новостима сам завршила школу новинарства, где сам имала и своју емисију. Радила сам и на Радио Јату, а и члан Члан сам Удружења новинара Србије. Да нисам лекар вероватно бих била новинар. У сваком случају, вероватно су све ово разлози зашто људи имају поверења у мене и слушају моје савете.

ТАЈНА ГРОБА БРАНИСЛАВА НУШИЋА: Дело МАСОНА или последња ШАЛА СЛАВНОГ ПИСЦА (ФОТО)

- Све је тешко јер је посао у Хитној помоћи специфичан. Нама увек долазе најтежи случајеви, пацијенти са најозбиљнијим повредама или проблемима. Због свега тога није тешко само физички, већи и емотивно. Стално преживљавате нове тешке ствари. С друге стране, кад сте лекар не можете да мирно прођете поред неког ко је изгубио свест, поред неке саобраћајне несреће или било чега сличног. Увек сте спремни да помогнете. Ја више нисам лекар који иде на терен, али и даље имам своју улогу у Хитној помоћи. Нисам више можда за пењање на 13. спрат са екипом или за извођење реанимација које могу да трају и по 40 минута, али сам и даље веома корисна да са својим знањем и искуством дајем савете свакоме коме позове Хитну помоћ.

- Не могу да издвојим један моменат баш као такав. Смрт сваке особе којој сте кренули да помогнете увек потресе. То су најтежи тренуци у послу сваког лекара. Радите пацијенту реанимацију, потрошите много адреналина, енергије... Укључите инфузију у једну руку, другу руку, али на крају не успете. То не може да не остави трага на човеку. Ја сам додуше можда захтевнија и строжија према себи него што би требало, па сам такве ствари увек и доживљавала доста тешко. Завршила сам кардиологију код једног од најстрожијих ментора, професора доктора Дејана Бошковића. Највише сам због њега постала добар лекар.

ПРАСИЋИ, МРТВАЧКИ САНДУК И НАЦВРЦАНИ СКЕЛЕЏИЈА: Скелом преко Дунава, од Бегеча до Банаштора (ФОТО)

- Веома. Била сам удата за јако лепог и згодног мушкарца који је био војно лице. То је мој усуд, што увек гледам лепе и згодне мушкарце, али и образоване. Мој бивши муж није био, да тако кажем, шумски официр, већ је био веома образован и интелектуалан. Брак је трајао осам година, али смо се на крају развели. Живели смо стално раздвојено, у различитим градовима, што због његовог, што због мог посла. Ја сам живела у Крагујевцу, а он у Смедеревској Паланци, такве су биле околности... Живот је хтео да се разведемо баш онда када смо се спојили, када смо успели да поново живимо и радимо у истом месту.

- Идеалан мушкарац је онај који ме не спутава, који ме не пита "Где си била, шта си радила?" или "Зашто толико времена одвајаш за ово или за оно?" Поред тога мора да изгледа пристојно, да буде толерантан и никако да не буде глуп. Не волим глупе мушкарце. Он једноставно не сме да буде сировина, да ме не брука у друштву.

- Дивно.Када сам позвана да гостујем у једном бару најпре сам помислила "побогу, шта ћу ја да радим у бару?". Моја прва асоцијација на бар су шипка и чаша шампањца. Бирала сам веселе песме за играње јер ди-џеј ипак мора да направи атмосферу. Морала сам и да научим да притискам све оне дугмиће на командној табли, али није ми ништа тешко пало. Све време су у позадини пуштали и сирене хитне помоћи. Било је веома симпатично, а бар је био препун. Крајем септембра је и Парис Хилтон пуштала музику у Београду, па су онда ваљда хтели да направе пандан и да доведу и неког интелектуалног да буде ди-џеј за пробрану публику. Пуштала сам музику седамдесетих и осамдесетих, али волим ја и нове ствари. Обожавам Ријану и Бијонсе, а слушам и Џастина Бибера и Џастина Тимберлејка. Хтела је да ме недавно ангажује и група Ван Гог да будем ди-џеј на њиховом концерту, али су одустали. Међутим, они не знају да ја још увек нисам одустала од њих (смех).

- Феноменално. Ја сам у једном тренутку Николи Који као Бог држала лекцију како мора да се слојевито облачи и све оно што иначе причам. Било је сјајно. Сви су били одушевљени том мојом малом ролом, а могу вам рећи да је и за мене било још једно дивно искуство.

- Немам један класичан мото, али ако бих морала да одаберем то би било "све моје са собом носим". Живот је тежак, али не треба га се бојати већ га прихватити као таквог. Срела сам једном жену са шесторо деце која ме је молила да јој, ако будем у прилици, донирам нешто, припомогнем на било који начин. Та жена је упркос својој тешкој материјалној ситуацији била толико оптимистична, да ја то вама не могу да опишем. Она је очигледно била задовољна својим животом упркос свим недаћама које су је затекле. Не знам да ли је та деца чине оптимистичном или је у питању једноставно такав каркатер личности, али она је пример некога ко се не боји живота. Нико не зна шта долази после живота и зато га треба ценити што више. Увек се треба борити чак и када је најтеже, као што се спортисти боре на такмичењу. Треба и увек имати на уму да се у животу ништа не мора на силу. Једино се мора умрети.

- Радићу, као и увек. Хитна помоћ увек ради, а ја сам део те службе. Гледаћу да помогнем колегама колико год будем у прилици. Потрудићу се и да им новинари не одузимају од драгоценог времена за помоћ пацијентима и даваћу медицинске савете свима који их затраже у новогодишњој ноћи.