Branki su Albanci pucali u glavu jer NIJE DALA SVOJU ČAST! Onda je OTAC RADE presudio ubici svoje ćerke

Sve strahote sveta, ali i sva hrabrost sveta kada se skupi staje u jedno ime - Branka Đukić. Imala je tek 18 godina i spremala se da upiše 4. godinu gimnazije, koju bi kao i prethodne tri završila sa odličnim uspehom... Spremala se, ali nije dočekala.

Porodica Đukić je živela u selu Meteh u opštini Plav, na planini Čakor, prema Kosovu i Metohiji. Branka, od oca Rada i majke Vide, tragično je stradala od albanske ruke 2. septembra 1975. godine, vraćajući se kući sa upisa u plavsku gimnaziju.

Na pola puta, spaziše je dvojica Albanaca koji su čuvali stoku, te im na bolesni um pade još bolesnija zamisao: da obeščaste srpkinju Branku.

Pratiše je do duboko u šumu i okazaše se nesrećnoj devojci tek kad su bili sigurni da ona nema kud. Napadali su je prvo verbalno, al kad videše da se hrabra devojka ne obazire na njihove pogane reči, rešili su da pređu na silu.

No, i taj plan im propade, jer nije se Branka zalud tako zvala. Kako joj i samo ime kaže, odbranila se snažna srpkinja od aveti albanskih , te ne dade ni da je pipnu.

Tu ne bi kraj! Krvoloci pobesneli od nemoći nad jednom Srpkinjom izvadiše pištolj i zapretiše: „Pucaćemo ako ne pristaneš na obljubu!“ Na te ogavne reči proradi inat i hrabrost srpska! Pljunu ih Branka u lice i opali šamar!

Kako opali ona rukom, tako opali Albanac pištoljem! Prođe metak kroz Brankinu glavu i njena mladost i snaga padoše na livadu. Dželati pobegoše, a krv nevino stradale Srpkinje upijaše zemlja, dok je vetar u šumi zavijao nad telom i šaputaše: Branka je odbranila svoju čast.

Da nesreća bude veća, nasred puta našao ju je otac. Rade stade pred prizorom, misleći da je košmar i čekajući da se probudi. No, kako ga korak nosi svojoj ćerki, tako vide da je ostao bez najmilijeg. Pade otac na kolena, podiže svoje dete, a krv se slivaše do laktova.

Nema od bola porodica Đukić sahrani svoju heroinu, a najužasniji krici su ispratili Branku na večni počinak. Tad otac reši da svoju ćerku neće poslati u smrt već u legendu.

Nakon što su uhvaćene ubice, koje su bez pogovora priznale da su Branku hteli da obljube jer je Srpkinja, te da su je ubili jer u tome ne uspeše, ali da se ne kaju, ocu Radu se javi želja za osvetom! Morao je da svojoj ćerki olakša ccrnu zemlju.

Išao je na suđenja i slušao najgore reči od kojih je svim prisutnima bilo loše, sem porodici Albanaca. U svojoj nesreći setio se kako da presudi krvnicima ćerke. Na poslednjem suđenju, kada je trebalo da se izgovori kazna Albancima, otac odluči da im sam presudi. Dok su ih pretresali na ulazu u sudnicu, Rade viknu policajcu: "Makni mi se s očiju, zašto me gnjaviš, dosta me zla ubilo, a ti me još pretresaš. Vidio si juče da nemam ništa, zašto me mučiš?!". Policajac se povuče i odustade od pretresanja, a Rade uđe sa napunjenim revolverom.

Dok su čekali presudu, zadimi se sudnica od cigara, te neko zamoli da se otvori prozor. Rade oseti da mu je to šansa za osvetu! Dok je policajac išao ka prozoru, otac izvuče pištolj, okrenu se ka ubici i ispali 2 hica! Jedan prođe kroz glavu Albanca, a drugi kroz srce! Nije ni stigao da jaukne, već pade mrtav!

Drugi Albanac, videvši to, pad pod noge policajcu, te sačuva glavu. Utom, nastade panika, a Rade mirno predade oružje policajcu te ga upozori da je u cevi metak koji je bio namenjen za drugog krvnika, te se okrete i reče mu: “I ti ćeš ovako proći”.

Tako je Rade, sa svojom ćerkom otišao u legendu. Ceo svet je govorio o hrabroj Branki koja je dala život za čast i njenom ocu koji ju je osvetio, te se skupiše ljudi, potpisaše peticiju iz celog sveta tražeći da se Rade odmah oslobodi! No, kako to nije bilo moguće, prijavili su najbolji srpski advokati da ga brane bez novčane nadoknade.

Radu je prvoizrečena presuda bila od 8 godina, te su je pod uticajem javnosti smanjili na pet, a nakon pomilovanja na 3 godine.

Ipak, Albanci su se prevarili kada su Branku napali, jer ona je imala kud i tu je i otišla: u raj i legendu gde će zauvek živeti.

Na mestu pogibije Branke Radove, podugnut je mramor sa sledećim tekstom:

"Ovdje pogibe Branka R. Đukić, 2. septembra 1975. godine", a na podignutom Brankinom spomeniku u Spužu uklesani su sledeći stihovi:

"Na Čakoru visokome,
sretoše je krvožderi,
što sa njima nešće poći,
presudiše revolveri.
Ne završi gimnaziju,
no za obraz dade glavu.
Ode vila u legendu
i vječitu steče slavu.
Osveti je otac Rade,
to viteški on učini.
S tim podiže vječni spomen
svojoj ljudskoj veličini"