Бранки су Албанци пуцали у главу јер НИЈЕ ДАЛА СВОЈУ ЧАСТ! Онда је ОТАЦ РАДЕ пресудио убици своје ћерке

Све страхоте света, али и сва храброст света када се скупи стаје у једно име - Бранка Ђукић. Имала је тек 18 година и спремала се да упише 4. годину гимназије, коју би као и претходне три завршила са одличним успехом... Спремала се, али није дочекала.

Породица Ђукић је живела у селу Метех у општини Плав, на планини Чакор, према Косову и Метохији. Бранка, од оца Рада и мајке Виде, трагично је страдала од албанске руке 2. септембра 1975. године, враћајући се кући са уписа у плавску гимназију.

На пола пута, спазише је двојица Албанаца који су чували стоку, те им на болесни ум паде још болеснија замисао: да обешчасте српкињу Бранку.

Пратише је до дубоко у шуму и оказаше се несрећној девојци тек кад су били сигурни да она нема куд. Нападали су је прво вербално, ал кад видеше да се храбра девојка не обазире на њихове погане речи, решили су да пређу на силу.

Но, и тај план им пропаде, јер није се Бранка залуд тако звала. Како јој и само име каже, одбранила се снажна српкиња од авети албанских , те не даде ни да је пипну.

Ту не би крај! Крволоци побеснели од немоћи над једном Српкињом извадише пиштољ и запретише: „Пуцаћемо ако не пристанеш на обљубу!“ На те огавне речи проради инат и храброст српска! Пљуну их Бранка у лице и опали шамар!

Како опали она руком, тако опали Албанац пиштољем! Прође метак кроз Бранкину главу и њена младост и снага падоше на ливаду. Џелати побегоше, а крв невино страдале Српкиње упијаше земља, док је ветар у шуми завијао над телом и шапуташе: Бранка је одбранила своју част.

Да несрећа буде већа, насред пута нашао ју је отац. Раде стаде пред призором, мислећи да је кошмар и чекајући да се пробуди. Но, како га корак носи својој ћерки, тако виде да је остао без најмилијег. Паде отац на колена, подиже своје дете, а крв се сливаше до лактова.

Нема од бола породица Ђукић сахрани своју хероину, а најужаснији крици су испратили Бранку на вечни починак. Тад отац реши да своју ћерку неће послати у смрт већ у легенду.

Након што су ухваћене убице, које су без поговора признале да су Бранку хтели да обљубе јер је Српкиња, те да су је убили јер у томе не успеше, али да се не кају, оцу Раду се јави жеља за осветом! Морао је да својој ћерки олакша ccrnu земљу.

Ишао је на суђења и слушао најгоре речи од којих је свим присутнима било лоше, сем породици Албанаца. У својој несрећи сетио се како да пресуди крвницима ћерке. На последњем суђењу, када је требало да се изговори казна Албанцима, отац одлучи да им сам пресуди. Док су их претресали на улазу у судницу, Раде викну полицајцу: "Макни ми се с очију, зашто ме гњавиш, доста ме зла убило, а ти ме још претресаш. Видио си јуче да немам ништа, зашто ме мучиш?!". Полицајац се повуче и одустаде од претресања, а Раде уђе са напуњеним револвером.

Док су чекали пресуду, задими се судница од цигара, те неко замоли да се отвори прозор. Раде осети да му је то шанса за освету! Док је полицајац ишао ка прозору, отац извуче пиштољ, окрену се ка убици и испали 2 хица! Један прође кроз главу Албанца, а други кроз срце! Није ни стигао да јаукне, већ паде мртав!

Други Албанац, видевши то, пад под ноге полицајцу, те сачува главу. Утом, настаде паника, а Раде мирно предаде оружје полицајцу те га упозори да је у цеви метак који је био намењен за другог крвника, те се окрете и рече му: “И ти ћеш овако проћи”.

Тако је Раде, са својом ћерком отишао у легенду. Цео свет је говорио о храброј Бранки која је дала живот за част и њеном оцу који ју је осветио, те се скупише људи, потписаше петицију из целог света тражећи да се Раде одмах ослободи! Но, како то није било могуће, пријавили су најбољи српски адвокати да га бране без новчане надокнаде.

Раду је првоизречена пресуда била од 8 година, те су је под утицајем јавности смањили на пет, а након помиловања на 3 године.

Ипак, Албанци су се преварили када су Бранку напали, јер она је имала куд и ту је и отишла: у рај и легенду где ће заувек живети.

На месту погибије Бранке Радове, подугнут је мрамор са следећим текстом:

"Овђе погибе Бранка Р. Ђукић, 2. септембра 1975. године", а на подигнутом Бранкином споменику у Спужу уклесани су следећи стихови:

"На Чакору високоме,
сретоше је крвождери,
што са њима нешће поћи,
пресудише револвери.
Не заврши гимназију,
но за образ даде главу.
Оде вила у легенду
и вјечиту стече славу.
Освети је отац Раде,
то витешки он учини.
С тим подиже вјечни спомен
својој људској величини"