KNEDLA U GRLU, STRAH KADA PAKUJETE STVARI, DA LI JE TO VAŠ POSLEDNJI SUSRET? Kako izgleda kada ti neko blizak umre od korone
Korona, koliko poznata, toliko nepoznata, mnogo pitanja, a odgovor je neizvestan
Saznanje da vam je neko drag i blizak zaražen koronom i da je potrebno poslati ga u kovid bolnicu je trenutak kada vam se jeza spusti niz leđa, dok se u glavi lome pitanja "da li će se vratiti?". Isprepletani strah i nada dok pakujete stvari nekom bliskom, ostavlja na vas dubok trag jer ne znate kako će se bolest odvijati i da li je možda to vaš poslednji susret. Knedla u grlu.
DANKA NA NEVEROVATAN NAČIN SPASAVA BRAKOVE: Vratila se iz Beograda u rodnu Guču i započela jedinstven biznis (FOTO)
Pandemija korone i nasilje nad ženama: Šta žrtve mogu da očekuju, a šta sleduje nasilnicima?
KOVID PROPUSNICA - DA LI SE TAKO MOŽE REŠITI PROBLEM PANDEMIJE? Šta kažu građani Srbije na to
Korona, koliko poznata, toliko nepoznata, mnogo pitanja, a odgovor je neizvestan. Pravila nema, žrtva može biti svako u svakom momentu.
I kada predate lekaru i medicinskom tehničaru nekog bliskog, nemoguće je ostati ravnodušan, toliko tužnih sudbina i gubitaka obeležili su minulu godinu. Strepnja, nada, volja. Pobediće onaj ko je jači. Jedino što želite je da se susretnete ponovo, i da vam se taj vrati na nogama kući.
Situacija u kovid bolnicama je identična. Puno pacijenata, lekari i medicinsko osoblje obigravaju tokom čitave smene oko onih za čije se živote bore. Najteže je na intenzivnoj nezi, tamo gde leže najteži bolesnici, dok melodija mašina za disanje odbrojava sate i dane. Neko će možda ustati, a neko možda zauvek utonuti u još dublji san, san iz koga se neće probuditi. To je trenutak kada korona odnosi još jedan život, bez obzira na pol i godine, ona je nemilosrdni protivnik.
Batajnica. Kovid bolnica. Ana B. iz Beograda u njoj je izgubila dedu, koji je imao 93 godine. Neko će reći "naživeo se", ali ne, nije. Najmilijima on je dragocen, potreban i zauvek živ u sećanjima i fotografijama.
- Najbolnije je to što je umro sam. Iako nije bio sam realno, tu su lekari, medicinsko osoblje, ostali pacijenti… ali mi njegovi, nismo bili uz njega. Mi koje je voleo i koji ga volimo. Nismo bili tu da se pozdravimo, da se zagrlimo. Poslednji susret sa njim bio je pre nego što ga je odveo sanitet… - priča Ana, čiji je deda preminuo od posledica infekcije Kovid-19.
Ljudi koje volimo ne stare. Uvek su nam potrebni i kada odu, ostanu tragovi i sećanja. Saznanje o gubitku ostaje urezano zauvek.
- Ta odsečenost nam je teško pala. Nismo mogli da komuniciramo lično iz nekoliko razloga, i naravno spoznaja da je umro bez da je uz njega neko blizak je zaista bolna činjenica - priča Ana.
Korona je pokazala svoju nemilosrdnu narav. I nije isto kao sa drugim bolestima. Kada se neko razboli od bilo koje druge bolesti, poseta je dozvoljena, trenuci za razgovor, podršku, utehu… Sa kovidom, posete su zabranjene. I to je ono što boli rodbinu obolelih.
- Informacije o zdravstvenom stanju dobijaju se putem telefona. Zaposleni se javljaju, daju informaciju o pacijentu, to je dovoljno od tih ljudi koji ko zna koliko poziva dnevno imaju. Ali ja njemu nisam čula glas. On je u tim godinama kada je mobilna komunikacija nemoguća, a kako mu se stanje pogoršalo, sve i da je imao telefon, nismo mogli da komuniciramo. Opet se vraćamo na to, koliko je bolna ta direktna odsečenost u komunikaciji. Kada okrećete broj, strepite kakvu ćete informaciju dobiti, pa vam se u glavi prelamaju misli, da, biće dobro, ili ne, ne znam da li će uspeti, ova bitka je teška. To je jako bolno - kaže Ana.
Kada neki pacijent premine u kovid bolnici porodici se šalje telegram o smrti. Često međutim, bolna informacija nađe put do rodbine i pre nego što poštar donese tužnu vest. A onda, sa knedlom u grlu i suzama u očima kreneš put kovid bolnice da preuzmeš stvari svog najmilijeg.
- Tu nisam samo ja. Tu su i drugi ljudi koji su izgubili najmilije. Sve nas povezuje ista nit - tuga zbog gubitka. U crnim kesama upakovane stvari, čekamo potvrdu, i dobijamo informaciju kada je identifikacija tela i gde dalje da idemo da preuzmemo. Preminuli od korone sahranjuju se na poseban način, ne možete da ih obučete već su zatvoreni u posebnom ulošku, a odeću stavljate pored ili preko njih u kovčeg, što je takođe bolno. Kao i sve ostalo - priča Ana.
U kovid bolnici je kao u košnici. Svako radi svoj posao, spasava što se spasiti da. Oni sa manje komplikovanom kliničkom slikom su komunikativni i telefonom razmenjuju poruke sa najmilijima. Oni koji su na respiratorima, oni spavaju neizvesnim snom.
- Lekari i medicinsko osoblje, ljudi rade svoj posao najbolje što mogu. Učinili su sve i za mog dedu, ljubazni su, strpljivi, ali neko ne uspe da se vrati kući. Apelujem na ljude da se vakcinišu, poštedite se ove strepnje, ovog mučenja. Kao prvo izmučićete sebe bolešću, uznemirićete najmilije, i na kraju, pomozite i lekarima da oni vama što bolje pomognu ako do toga dođe. Moj gubitak nije jedini, mnogi su izgubili svoje najmilije, teško je kada brojite deveti, deseti, jedanaesti dan… kada strepite. U epidemiji smo shvatili jedno, a to je da možemo da pobedimo ako smo jači, a to možemo samo jedinstvom, ovo nije individualna borba - poručuje Ana, čiji je deda izgubio bitku sa koronom 24. septembra.
