KOLJI, JA ĆU JOŠ DA RODIM! Mariju su na Kosovu tukli trudnu, ranili joj svekra i stavili DETETU NOŽ NA GRKLJAN!

Pre 27 godina Marija Petrović preselila se zbog ljubavi iz Pančeva u kosovsko selo Grace kod Vučitrna. Miran život zamenile su pretnje, neizvesnost, nesigurnost i iznad svega - prkos.

Zbog crnogorskog porekla u selu su je odmah prozvali Manjina, a ona i njen muž Radovan već godinama brane svoju kuću od albanskih komšija, ali rade oni i mnogo više - brane srpstvo na Kosovu i Metohiji.

Čak devet puta njihov dom bio je na meti ekstremista - cilj je bio da im se kuća uništi, a oni proteraju. Čak devet puta Petrovići su se odbranili, a odbraniće se i svaki naredni.

- Dok svi oko nas prodaju, mi zemlju kupujemo, ne bi li se nekako odbranili da nas Albanci poptuno ne okruže - priča ona.

- Zato ovaj moj čovek i ja kupujemo srpsku zemlju, skoro su nam se zbog toga smejali, neku tamo u katastru u opštini Vučitrn jer ne prođe mnogo, a eto ti mene i muža kod njih sa papirima da prenosimo zemlju na sebe. A 17. marta smo preživeli pakao. Tada mi je naočigled dece na kućnom pragu svekar bio ranjen. Nije prošlo mesec dana zapalili su nam seno i slamu oko kuće. Palili su nam i krov na kući, ali nisu nas naterali da odstupimo sa kućnog praga - ističe ponosno Manjina.

Odluku da nema odlaska sa ognjišta nije promenila ni kada joj je nepoznati Albanac nožem nasrnuo na sedamnaestogodišnjeg sina.

- Poslala sam Miljana da odveže kravu koja se napasala iza kuće, a Albanac ga je uhvatio i stavio mu nož ispod grla. Prišla sam i molila ga i kumila da mi pusti dete, a kravu da uzme. On je rekao da neće kravu, već da hoće dete da mi zakolje. Noge su mi klecale od straha, ali nisam dala da me primeti, stegla sam srce i rekla: "Kolji, ja ću još da rodim!" - kaže ona.

Albanac koji je i dalje držao nož pod grlom uplašenog momka tada se trže, gurnu dečaka na zemlju i reče na albanskom: Gruje, ti je krejt budolla! (Ženo, ti si potpuno luda!)

Pustio mi je sina, a ja sam posle toga rodila još dva ćerke, nastavlja priču Manjina, dok se u njenom glasu mogao osetiti i ponos i prkos.

- Znao je on da se ja ne šalim, nastavlja istim tonom, znao je on da sam ja Crnogorka i da ću roditi ko će da sveti! - priča ona.

Marija ima troje dece, a najmlađu Anastasiju rodila je u osmom mesecu trudnoće, nakon što je dobila batine od jednog Albanca.

- Jedva smo i dete i ja živu glavu izvukle - kaže ona.

Sada, dvadesetu godinu od rata, Marija kaže da više ne može da prepozna ni ljude iz sela, niti je selo ono što je nekada bilo. Kaže da su mnogi otišli, neki u potrazi za poslom, neki jer nisu mogli da izdrže život u okruženju i pod stalnim strahom.

- Muž i ja ne mislimo odavde da idemo, iako smo živce izgubili i nemamo snage da se borimo ni sa njihovima ni sa našima. Decu da sklonim odavde hoću i moram, jer kakvu oni budućnost mogu da imaju tu. A mi...dok je živa Manjina ne može joj ništa većina, ali ne popuštaju ni manjina, a ni većina, pa videćemo dokle ćemo tako - kaže Marija.