КОЉИ, ЈА ЋУ ЈОШ ДА РОДИМ! Марију су на Косову тукли трудну, ранили јој свекра и ставили ДЕТЕТУ НОЖ НА ГРКЉАН!

Пре 27 година Марија Петровић преселила се због љубави из Панчева у косовско село Граце код Вучитрна. Миран живот замениле су претње, неизвесност, несигурност и изнад свега - пркос.

Због црногорског порекла у селу су је одмах прозвали Мањина, а она и њен муж Радован већ годинама бране своју кућу од албанских комшија, али раде они и много више - бране српство на Косову и Метохији.

Чак девет пута њихов дом био је на мети екстремиста - циљ је био да им се кућа уништи, а они протерају. Чак девет пута Петровићи су се одбранили, а одбраниће се и сваки наредни.

- Док сви око нас продају, ми земљу купујемо, не би ли се некако одбранили да нас Албанци поптуно не окруже - прича она.

- Зато овај мој човек и ја купујемо српску земљу, скоро су нам се због тога смејали, неку тамо у катастру у општини Вучитрн јер не прође много, а ето ти мене и мужа код њих са папирима да преносимо земљу на себе. А 17. марта смо преживели пакао. Тада ми је наочиглед деце на кућном прагу свекар био рањен. Није прошло месец дана запалили су нам сено и сламу око куће. Палили су нам и кров на кући, али нису нас натерали да одступимо са кућног прага - истиче поносно Мањина.

Одлуку да нема одласка са огњишта није променила ни када јој је непознати Албанац ножем насрнуо на седамнаестогодишњег сина.

- Послала сам Миљана да одвеже краву која се напасала иза куће, а Албанац га је ухватио и ставио му нож испод грла. Пришла сам и молила га и кумила да ми пусти дете, а краву да узме. Он је рекао да неће краву, већ да хоће дете да ми закоље. Ноге су ми клецале од страха, али нисам дала да ме примети, стегла сам срце и рекла: "Кољи, ја ћу још да родим!" - каже она.

Албанац који је и даље држао нож под грлом уплашеног момка тада се трже, гурну дечака на земљу и рече на албанском: Грује, ти је крејт budolla! (Жено, ти си потпуно луда!)

Пустио ми је сина, а ја сам после тога родила још два ћерке, наставља причу Мањина, док се у њеном гласу могао осетити и понос и пркос.

- Знао је он да се ја не шалим, наставља истим тоном, знао је он да сам ја Црногорка и да ћу родити ко ће да свети! - прича она.

Марија има троје деце, а најмлађу Анастасију родила је у осмом месецу трудноће, након што је добила батине од једног Албанца.

- Једва смо и дете и ја живу главу извукле - каже она.

Сада, двадесету годину од рата, Марија каже да више не може да препозна ни људе из села, нити је село оно што је некада било. Каже да су многи отишли, неки у потрази за послом, неки јер нису могли да издрже живот у окружењу и под сталним страхом.

- Муж и ја не мислимо одавде да идемо, иако смо живце изгубили и немамо снаге да се боримо ни са њиховима ни са нашима. Децу да склоним одавде хоћу и морам, јер какву они будућност могу да имају ту. А ми...док је жива Мањина не може јој ништа већина, али не попуштају ни мањина, а ни већина, па видећемо докле ћемо тако - каже Марија.