MARICA JE SIMBOL PATNJE I STRADANJA: I četvrt veka od gnusnog silovanja malobrojni Srbi u Belom Polju kod Peći žive u strahu i izolaciji (FOTO)

Imamo i petoro dece, petoro đaka, sve skupa petnaestak porodica, tridesetak ljudi, u našem selu Belo Polje. Samo dvoje je starijih, ostali su, što bi se reklo, sredovečni. A do 1999. godine bilo je ovde više od sto pedeset srpskih domova.

Ovako reporteru "Novosti" po dolasku u Belo Polje, nekada čisto srpsko selo podno Prokletija kod Peći, govori jedna od sagovornica koja "neće ime u novine" dok pojašnjava da je većina kuća naših sunarodnika u ovom delu Kosova i Metohije, spaljena ili srušena.

Dok nas u prizemnoj kućici na vrh sela, koja im je sagrađena kao povratnicima, dočekuje u dvorištu iz kojeg pogled puca na okolni grad, majka troje odrasle dece, kćerke i dva sina, pokazuje nam preostale srpske kuće u selu. Na pitanje koliko je do 1999. godine bilo Albanaca kaže da je bila samo jedna kuća i to katolika, dok ih je sada - koliko hoćeš.

Upravo zbog novosagrađenih velelepnih kuća jedva prepoznajemo selo, bukvalno spojeno sa gradom, jer je pored puta koji vodi ka Dečanima sagrađeno više zgrada i drugih objekata.

Put sa glavne magistrale pored glavnog pećkog gradskog groblja vodi ka brdima i planini. Nabujalo zelenilo zaklanja manje kućice, među kojima neke prepoznajemo da su srpske, dok za one novosagrađene shvatamo da su albanske. Upravo omanja kućica pri vrhu sela sa opranom garderobom na žici nas zbunjuje jer je tu, čini nam se, nekada bila daleko veća.

- Porušena nam je velika kuća, ali temelje sam sačuvala - kaže nam ova žena koja nam se predstavlja kao Bilja, dok insistira da uđemo u kuću da bi nam skuvala kafu.

I dok na plinskoj boci u kuhinji koju priprema za krečenje stavlja vodu za kafu, priča nam da joj je kćerka udata u Bosni, da najmlađi sin od trideset i nešto godina pomaže monasima u manastiru Dečani, a onaj malo stariji odlazi da radi po par meseci u Nemačku, gde ga odvodi prijatelj njenog pokojnog supruga koji je preminuo pre godinu dana u šezdeset prvoj godini. Govori Bilja i o teškoćama za lečenje i ostalim životnim problemima, ali naglašava da joj najteže pada što Srbi otuđuju imovinu.

Niko ih ne obilazi, ali i ne dira

- ROĐENA sam i živim ovde. Radim u lokalnoj ambulanti koja je smeštena u privatnoj kući a u koju dolaze meštani uglavnom srednjih godina - priča nam Dragana Baroš (49).
Kaže nam da joj je teško da govori o Maričinom stradanju i dodaje da joj je te 1999. godine otac ovde ostao sa poslednjih dvadeset Srba i da je izašao na traktoru. Draganu pitamo da li su i koliko sada Srbi u Belom Polju bezbedni.
- Niko nas toliko i ne obilazi, ali srećom i ne dira - kaže nam ova žena koja smatra da Srbi koji su do sada ostali u selu neće odlaziti odavde.
Oslanjaju se, dodaje Baroševa, na sedam kilometara udaljeni Goraždevac, Visoke Dečane i Pećku patrijaršiju.

- Ti kada prodaš imanje ne prodaješ svoje, već ono što ti je ostavljeno u nasleđe i to treba da zadržiš. Niko se ne usreći od toga - revoltirano govori dok nam objašnjava da se u srpsku kuću prekoputa njene nastanila albanska porodica, a ispod nje napravljen je veliki restoran.

Kategorički odbija da je spominjemo imenom i prezimenom jer se sve pogrešno protumači šta god da kaže. Shvatamo da i većina ostalih meštana Srba, ne želi javno da govori.

- A novinari, ne, ne želim da govorim - kaže nam Sveta, jedan od meštana ispred neomalterisane prizemne kuće nedaleko od Crkve Pokrova Presvete Bogorodice u čijem dvorištu se nalazi i seosko groblje.

Tim seoskim putem paralelno onom kojim smo ušli u selo, dolazimo do gotovo poslednjih kuća sa desne strane ceste, ograđenih visokom drvenom ogradom. U dolasku prolazimo pored poluograđenog dvorišta unutar kojeg su četiri omanje prizemne kućice za koje nam je naša prva sagovornica kazala da su srpske. Uz put uočavamo i više modernih, novosagrađenih kuća, nalik na one iz časopisa.

- Ovde je lepa priroda, čist vazduh, voda, zato žele da kupe što više srpskih imanja - kaže nam sagovornica sa početka priče.

Pojašnjava da njeni sinovi ne žele da prodaju dedovinu i da Albancima koji ih pitaju za to traže nerealnu cenu, kako bi odustali. Tako postupa i Rajko Savić (63), koji u kući opasanoj drvenom ogradom i visokom kapijom živi sa bratom i snahom. Žena ga je napustila, nije mogla da izdrži život u izolaciji i strepnji, ali on ne namerava da odlazi sa svog imanja i dedovine. I dok nam priča da se posle izbeglištva 1999. u selo vratio 2003. godine, kaže da mu je godinu dana stariji brat otišao za Beograd gde tridesetogodišnji bratanac pokušava da pronađe posao.

- Nema ovde posla. Mi smo jedina porodica koja ima stoku, svu moguću živinu, krave, obrađujemo baštu, imanje... Eto, vidite koliko je ovde zemlja plodna - priča nam Rajko i pokazuje zasađen plastenik i okolnu baštu u kojoj su sve vrste povrća.

Budući da je spreman za razgovor, ovog čoveka obuvenog u dugačke gumene čizme, sa rukama na kojima se vide tragovi zemlje ali i licem koje odaje i prkos i patnju, pitamo za kuću Marice Mirić, devojke koju su pripadnici tzv. OVK obeščastili i pred majkom zaklali.

- Kuća Mirića je treća odavde, to je bilo jedno fino mlado čeljade, obrazovana devojka. Završila je fakultet sa svim desetkama, bila je pametna, divna devojka, bila je jako lepa... Nju su prvo silovali a potom zaklali pred majčinim očima - priča nam Rajko putem dok nas odvodi do kuće Mirića.

U dvorištu pored puta nedaleko od seoske crkve, kuća bez fasade, sagrađena Maričinom bratu. Malo dalje porušena dvospratna porodična kuća obrasla je u zelenilo i ne vidi se sa puta.

- Koliko znam, Marica nije želela da beži iz svoje kuće, a majka Maja je ostala sa njom. Tada je većina Srba bila izbegla, a oni koji su ostali u selu bili su u crkvenoj porti. To su bili strašni dani za nas. Međutim, iako je prošlo gotovo četvrt veka, mi smo i dalje u strahu. U izolaciji, trpimo, ćutimo i razmišljamo o prošlosti. Za budućnost ne znamo šta da mislimo i možemo li joj se nadati ovde gde naše selo više nije ni nalik nekadašnjem... A Marica, ona je simbol naše patnje i našeg stradanja - priča nam iskreno pedesetogodišnja žena koja ne želi da joj spominjemo ime.

Dodaje da su i Srbi u Belom Polju nekako bezimeni i tihi. Neprimetni, baš kao i njihove porušene kuće obrasle u korov i zelenilo. Dok na magistrali vrvi od vozila, a muzika trešti iz jednog albanskog restorana, Srbe iz Belog Polja ostavljamo u tišini baš kao što zatičemo i dvorište Pećke patrijaršije gde je među upokojenim monahinjama i igumanijama ove svetinje sahranjena Marica Mirić.

Ispred jednog od desetak visokih borova u zadnjem delu dvorišta svetinje Marica je našla večni mir. Da li mirno spavaju i monstrumi koji su je obeščastili i zaklali, ili ih je stigla Božja ruka pravde?

Izvor: Srbija Danas/Novosti