NA KAJMAKČALANU, PUTEVIMA SRPSKE VOJSKE: Veličanstveni planinski venac omeđen srpskim grobljima i krajputašima

Od toga smo nas troje prepešačili 30 kilometara. Savladali smo uspon od 2000 metara visinske razlike i isto toliki „spust“. Ukupno smo gore i dole putovali 17 sati. Bili smo „na mrtvo“ umorni, gladni i žedi, upravo smo saznali i da nemamo gde da večeramo i spavamo, jer u restorane i hotele u Makedoniji  mogu da uđu samo gosti sa potvrdom o vakcinaciji, ali duša nam je bila puna nezaboravnih utisaka koje smo poneli sa ove, za srpski narod svete planine.

Iz Velike Plane smo krenuli u utorak, oko osam sati uveče. Žurilo nam se da granicu sa Makedonijom pređemo pre ponoći, jer su u susednoj državi 1.septembra stupale na snagu mere po kojima je njenu granicu moguće preći samo sa povrdom o vakcinaciji ili negativnim testom na koronu, koji nije stariji od 48 časova.

Pa da posle na miru nastavimo put prema Kamakčalanu. Sa ciljem da uredimo Crkvu svetog Ilije na vrhu te planine, kako bi ta svetinja u lepšem izdanju dočekala sve one koji će je ovog meseca posetiti , u sklopu obeležavanja 105 godina Kajmakčalanske bitke. Ali i da se uverimo u kakvom je stanju put koji do vrha planine vodi sa makedonske strane. 

Rukovodstvo opštine Velika Plana ima nameru da 105 godina slavne bitke obeleži tako što će na Kajmakčalan otići delegacija koju će činiti najviši opštinski funkcioneri, članovi Udruženja potomaka ratnika iz ratova od 19912. do 1918. dodine iz Miloševca, novinari i sveštenici SPC iz naše opštine. 

Koji bi 18. septembra odslužili parastos kod spomen-kosturnice na Kajmakčalanu a dan kasnije na Srpskom vojničkom groblju u Bitolju i na spomen-kosturnici na Zebrnjaku kod Kumanova. Kako ima sveštenika koji ne mogu ispešačiti rutu od grčkog zimskog centra Voras do vrha planine, plan je da se gore izvezemo u džipovima. A kad već zbog sveštenika moramo da idemo u terenskim vozilima, a i da bi izbegli pomalo komplikovanu proceduru za ulazak u Grčku, mi smo imali zadatak da utvrdimo u kakvom je stanju planinski put sa makedonske strane, od sela Skočivir. Prijatelji iz Bitolja, sa kojima smo razgovarali, rekli su nam da je put težak ali prohodan. 

Kad smo poslednji put posetili Kajmakčalan, 5. juna, u crkvi smo zatekli miševe, koji su opoganili svetinju.  Na podu ikone i kartonska kutija sa stotinama sveća, od kojih su mnoge miševi nagrizli.  Pesak na svećnjacima nije menjan godinama. Drvena ulazna vrata ne mogu da se zatvore jer su nabrekla od vlage. Farba na vratima se potkorušila i počela da otpada. Tu i tamo na zidovima tragovi od kiše koja je ulazila na prozore. Voda je izaprala i dobar deo prednje crkvene fasade.

Zbog toga smo u vozilo natovarili balone sa 50 litara vode,  kantu od 25 kilograma farbe, četrdeset kilograma mase za popunjavanje zidova i gletovanje,  dve velike drvene kutije za ostavljanje ikona i drugih crkvenih stvari, poklon vlasnika hotela „Vir“ iz Velike Plane, bušilicu, brusilicu i razni drugi alat ali za koji smo smatrali da će nam biti potreban da izgled crkve dovedemo u bolje stanje.

Putujemo Dejan Pisarević Pisko, odbornik u Skupštini opštine, Dejan Pavković, ja i Dragutin Pašić, odbornik u Skupštini opštine ali i dobar majstor, koji je želeo da nam pomogne u izvođenju planiranih radova. 

U Bitolj stižemo u pola tri ujutro. Sat i po vremena kasnije, kod Sahat kule u centru konzulskog grada, pridružuje nam se Elena Svenčeva, mlada planinarka iz tog grada. Želi da se po ko zna koji put popne na slavnu planinu a i da nama bude vodič.

Ne krijemo čuđenje odakle joj hrabrosti da se u gluvo doba noći sa četvoricom nepoznatih muškaraca  zaputi u planinsku nedođiju. Ona se smeje.

-Vi ste Srbi, naša braća. Zato se ne bojim. A i inače nisam plašljiva. Kad bi čovek razmišljao na sve loše što mu se može dogoditi, ne bi iz kuće izlazio.

Uz put, dok slušamo krajiške pesme, kazuje nam imena sela kroz koja prolazimo. Bač, Dobrovene, Skočivir... 

-Pored crkve u Baču je srpsko vojničko groblje. Groblje u Dobrovenu, takođe pored crkve ima vojničko groblje, na dve parcele.  Treće vojničko groblje je kraj crkve u Skočiviru. U tom selu ima još jedno srpsko groblje, taman pored Crne reke. Zove se Lakite.  Ima groblje i u Živojnu...Planinski put nas vodi blizu mesta Petalino, u kojem ima 114 srpskih grobova.

-Ima li ovde neko selo u kojem nema vojničko groblje?

-Nema. Srbi su ovde strašno stradali. Sve ove planine, posebno Kajmakčalan, potpođene su kostima srpskih vojnika.

-Među njima je i moj pradeda Marko Marić i još nekoliko vojnika iz mog sela. Na Solunskom frontu su poginula i trojica braće Vuleta. 

-Znaš li gde ti je deda sahranjen?

-Ne znam. Tražio sam ga u spiskovima na Zejtinliku ali u njima nema nikog iz mog sela. 

-Moraš naći. Mogu ti i ja pomoći.

-Kako mi ti možeš pomoći?

-Petnaestog ovog meseca u Beogradu je promocija knjige „Čuvari istorije“, o srpskim vojničkim grobljima i pojedinačnim grobovima srpskih vojnika i oficira koji su poginuli na Solunskom frontu. U njima su ispisana imena svih pokojnika po ovim grobljima, čija imena su se mogla utvrditi. Knjigu je napisala Ljiljana Tanasijević, bivši konzul Srbije u Skoplju.

-Odakle to da jedna mlada Makedonka sve to zna?

-Tako. Zanima me. U toj knjizi je mnogo fotografija srpskih grobalja i krajputaša koje sam ja snimila.

Uspon na planinu počinje u ataru sela Skočivir, na izletišta Konjska Reka (Konjarka), na istoimenoj rečici. Nadmorska visina Skočivira je oko 500 metara. Pred nama je 31 kilometar puta i 2000 metara uspona.  

U Konjskoj Reci prestaje asfaltni a počinje planinski put. Potpođen kamenjem i mestimično oštećen vodenim bujicama. Pisko sa mukom svojim džipom, za ovakve puteve odviše niskim, balansira između prepreka na putu i strmina s naše desne strane. Posle sat vremena vožnje prestao je da obraća pažnju na drveće pored puta čije deru farbu sa automobila. Na uzbrdicama automobil proklizava, savlađuje ih iz više pokušaja. Ponegde moramo i da guramo. Da bi rasteretili vozilo, uglavnom idemo peške. Sve jače se oseća miris pregrejane lamele. 

U strahu da ćemo probitio karter ili odvaliti auspuh, predlažem Pisku da odustane, da nastavimo peške. On tvrdoglavo odbija.

-Idemo dok možemo, pa šta bog da.

Da bi smanjili teret, nekoliko balona sa vodom i još neke stvari ostavljamo kraj puta a teže stvari prebacujemo na suvozačevo sedište. Jer se na uzbrdicama prednji kraj automobila zamalo diže od puta.

Brigu da nećemo izvršiti zadatak koji smo sebi postavili donekle blaži beskrajna šuma kroz koju prolazimo, dan koji sviće i sve lepši horizonti i pejzaži koji se pred nama ukazuju.  

Posle oko tri i po, četiri sata, malo vožnje a više pešačenja, stižemo do lokaliteta koji se zove Redir, na 1650 metara nadmorske visine. Znači, ostaje nam još oko 900 metara uspona.  Iznad puta kamion natovaren bukovim stablima. Ispod puta velika kamena zgrada, nekadašnji lovački dom. Iznad ulaznih vrata tabla, sa natpisom „policijska stanica“. Očigledno, nekad je makedonska policija tu imala neko istureno odelenje, koje je kontrolisalo granicu sa Grčkom. Na prozoru zgrade prede zeleni mačak.

Zovemo, niko se ne odaziva. Pedesetak metara napred česma, sa kao led hladnom vodom. Elena nam objašnjava a da se tu, na desnu stranu, odvaja put prema Miletinoj kosi, pored kojeg se nalazi još jedno srpsko vojničko groblje, sa tridesetak nadgrobnih spomenika.

Nažalost, nismo imali vremena da ga posetimo ali naša saputnica nije dozvolila da kasnije, posle ne znam još koliko pešačenja, ne zastanemo kraj tri krajputaša na lokalitetu Paljuckovo bacilo. Nalaze se bukvalno na obali iznad puta. Na jednom sam uspeo da pročitam sledeće: „Redov drugog drinskog zavojišta Milisav M. Vasiljević iz sela Bajevca Tamnav valjevski postrada u 29. godini ostavi brata i majku. Negde sam našao podatak da je tu sahranjen 31 srpski vojnik“.

Na nekih 1850  metara nadmorske visine izlazimo na prvi veći prevoj na kojem nema šume. Livade, prošarane žbunovima borovnice. Kraj puta velika kamena zgrada. Hotel u pokušaju, koji je izgradila neka kompanija koja se bavi stočarstvom. Za ovo mesto postoje dva imena: Vlaške kolibe i Velike kolibe. 

Koliba više nema, ni malih, ni velikih ali oko dve stotine metara iznad zgrade u nebo se izdiže mala kamena crkva. Po materijalu od kojeg je pravljena zaključujemo da je onaj ko je sazidao nesuđeni hotel, sazidao i svetinju. U omalenoj crkvici skroman oltar. Veliki drveni krst sa po jednom velikom ikonom na obe strane. Upisujem se u knjigu utisaka. Po ikonama i zapisima u knjizi utisaka trebalo bi da je crkva posvećena Preobraženju Gospodnjem.

Sa ovog mesta puca lep pogled na Pelagoniju i oko 60 kilometara udaljeni Pelister, u čijem podnožju se nazire Bitolj. Na drugoj strani pogled prema Prilepu, na Selačku planinu. Visovi kameniti, goli, ali su doline do njih prekrivene gustom šumom. Od podnožja planine, uz koju se penjemo, vijuga Crna reka.

Tu i tamo naziru se sela. U svakom od njih su srpska groblja. Na Suvodolu, opština Novaci, je groblje u kojem počiva 66 srpskih vojnika. U Dolnom Orahovu ih je sedam. U Gruništu su dva vojnička groblja.  Pored Crkve svetog Dimitrija iz 1880. godine je sahranjeno 67 poginulih boraca. Među njima ima i Rusa. Na drugom groblju ih je 73. Na seoskom groblju je još deset vojničkih grobova.

Od Vlaških koliba put nije toliko loš ali je trava između kolotraga velika i gusta, Pisko se boji da ne naleti na kamen, probije kater ili potpuno odvali već opasno rasklimani auspuh, pa mi i dalje nastavljamo peške. 

Posle dvadesetak minuta, izlazimo na Letnju karaulu. Bivšu karaulu JNA, koja se nalazi na 1970 metara. Velika i lepa zgrada, ali oronula od nevremena i nebrige. Naravno, vrata razvaljena, prozori razbijeni.  Vojnici su ovde imali čak i svoju pekaru. Dvadesetak metara dalje jedan manji pomoćni objekat. Tu je i česma. I ona oronula, ali voda još teče. Na ovom mestu se nekad nalazila i pogranična žandarmerijska stanica Kraljevine Jugoslavije. 

Od napuštene karaule prvi put jasno vidimo vrh Kajmakčalana i zvonik crkve na njenom vrhu. Kao i celi polikružni planinski lanac u dužini od oko 15 kilometara. Od Starkovog Groba (1876), na zapadu,  preko Starkovog Zuba (2227) i vrha Kajmakčalana (2521), do Manastirišta, pa kote 2304 metra, sa koje se jedan hrbat planine spušta prema Vlaškim kolibama a drugi nastavlja dalje na istok, prema Kravici, Dobrom Polju, Đevđeliji...  Na putokazu piše da do cilja imamo još oko 11 km. Ispred nas je pojas šume širok oko kilometar a posle je golet. Kamen,  uvela trava, tu i tamo pokoji žbun.

Na kilometar puta od karaule potrošili smo sat vremena. Nakon zatrpavanja rupa kamenjem, da bi automobil mogao da pređe preko njih, krčenja, guranja i strepnje nad svakim zapinjanjem auspuha o kamenje, naišli smo na deo puta koji automobil nikako nije mogao da pređe. A i miris lamele je ukazivao da je pitanje kad će otkazati.

Teška srca pomirili smo se sa time da od izlaska na planinu automobilom i značajnijih radova na uređenju crkve ovaj put nema ništa. Pao je dogovor da Dejan, Elena i ja nastavimo dalje a da Pisko, uz pomoć Dragutina, pokuša da okrene automobil i spusti ga do karaule. Bilo je 11 časova.

Nas troje smo poneli srpsku zastavu, metlu, pakovanje kesa za smeće, vodu, hranu, litar rakije i korpu sa svežim cvećem, koje je poklonila Andrijane Stojančević, cvećarka iz Velike Plane. S tim što je Elena pride ponela i svoj planinarski ranac, načičkan svim i svačim. Kasnije smo se uverili da je u pitanju prava mala samousluga. Telefon, nož, sokovi, voda, presvlaka, kišni ogrtači, igla i konac, prva pomoć, banane, limun, kreme za sunce...Uzalud smo se Dejan i ja nudili da ga nosimo. 

Put ka vrhu vodi ispod samog samara planine, po kojem ide nekadašnja granica Kraljevine Jugoslavije. Sada granica između Makedonije i Grčke. Nema uspona ali put je bukvalno potpođen nekakvim sitnim svetlucavim peskom, koji beži ispod nogu. Tu i tamo nailazimo na ogromne kamene kule, visoke i po 15 metara. Kao da je priroda nekakvim nebeskim kranovima ogromne ravne ploče od više desetina tona slagala jednu na drugu. Te kule izgledaju kao neme straže u ovoj pustinji, čiji mir narušava samo kliktaj orlova.

Na istoku se vidi masiv koji praktično vezuje Kajmakčalan i Kožuf.  Kravički kamen (1849), Veternik, Mali Kozjak (1782), Golemi Kozjak (1814), Stojanov vis (1823), Moglen (2200), Dobro polje (1871)....Tamo je bio Dobropoljski odsek Solunskog fronta i tamo su Prva i Druga srpska armija u septembru 1918. godine po drugi put probile Solunski front i započele nezadrživi juriš za oslobađanje otadžbine. I stvaranje nesrećne Jugoslavije.

Desno od puta je velika ogoljena strmina izbrazdana koritima planinskih bujica.  Kilometar niže strmina polako prelazi u zaravni, prekrivene šumom i ispresecane malim potočićima, koji se sastaju u Konjsku reku. 

Na vrh planine smo stigli posle dva i po sata pešačenja, u 13.30 časova. Ni umor nije mogao da okruni veličanstven osećaj sreće što smo ponovo tu, na svetom mestu, na kojem je između 12. i 30. septembra 1916. godine za slobodu otadžbine poginulo, ranjeno ili zarobljeno oko 4.500 srpskih vojnika. 

A i prizor je veličanstven. Na zaravni ispod vrha planine spomen-kosturnica od belog granita. Na vrhu planine u belo obojena crkva, koja izgleda kao beli labud. A iznad crkve i svuda oko nas plove beli oblaci, bele nebeske lađe.

Nakon odmora od desetak minuta položili smo cveće na spomen kosturnicu i minutom ćutanja i kraćom molitvom odali počast senima slavnih predaka. Za pokoj njihove duše popili smo i rakiju. Onda smo se popeli do Crkve svetog Ilije. Na naše veliko i prijatno iznenađenje, crkva je izgledala mnogo bolje nego pre tri meseca. Ovaj put unutra nije bilo miševa.

Pomolili smo se bogu, zapalili sveće a zatim zasukali rukave i pristupili sređivanju crkve. Ubrzo nam se pridružilo i troje Makedonaca, koji žive u Grčkoj. Vasilis Zigas, Todor Božinis i njegova supruga Evi Božinis. Oni su na planinu izašli sa grčke strane, preko zimskog centra Voras, u terenskom vozilu.

Sat i po vremena bilo je dovoljno da unutrašnjost svetinje dobije drugačiji, mnogo lepši izgled. Imalo je još štošta da se uradi ali žurili smo da bar veći deo puta niz planinu pređemo pre mraka. Smeće koje smo pokupili u velike najlonske vreće, Todor je odvezao na svom vozilu.

Nedugo nakon što smo krenuli nazad, počelo je nevreme a planinu je ubrzo prekrila i magla. Izmerili smo temperaturu od devet stepeni. Na našu sreću nije bilo jačih udara groma a posle sat vremena kiša je stala. Prvo se pojavile dve duge, jedna iznad druge a onda su tamni oblaci otutnjali prema Egejskom moru. Planinu je ponovo okupalo sunce, pa je horizont bio čist kao kristal. Idealno za fotografisanje.

Tri sata nam je trebalo da se, mokri i promrzli, spustimo do Letnje karaule, gde su nas sačekali Pisko i Dragutin. Presvukli smo se i krenuli za Bitolj. Spuštanje do podnožja planine je trajalo četiri sata. U Konjskoj Reci nas zaustavlja i legitimiše makedonska pogranična policija. Kad su videli odakle su i čuli gde smo bili, izvinjavaju se i srdačno nas pozdravljaju.

U  Skočiviru smo napokon dobili i signal mobilne telefonije. Pozvali smo Zorana Đurovića, profesora prava u bitoljskoj gimnaziji „Josip Broz Tito“ i kustosa na Srpskom vojničkom groblju  u Bitolju, koji je zadužen i za brigu o crkvi na Kajmakčalanu i grobljima u Baču, Dobroveni, Živojnu i Skočiveru. Kad sam već kod telefona, zanimljivo je da smo i prošli put i danas na vrhu Kajmakčalana uspeli da uspostavimo vezu sa Srbijom.

Sat vremena pre ponoći sa Đurovićem smo se našli na Srpskom vojničkom groblju, gde smo u kapeli ostavili materijal koji smo bili poneli na Kajmakčalan. Dogovorili smo se da on organizuje transport drvenih kutija na Kajmakčalan a da materijal iskoristi kako sam misli da je najbolje.
I da se, daće bog, za dve nedelje ponovo vidimo i zajedno pođemo na Kajmakčalan.