TUŽNA VEST ZA SRBE IZ TOMISLAVGRADA: Korona pokosila i Milana Karana
Milan je rođen 1949. u Rašćanima u siromašnoj seljačkoj porodici
- Pre desetak dana zove me neki čovek iz Prijedora. Hoće da kupi moju knjigu "Sinovi Vitoroga".
KARDIOLOG OTKRIVA: Da li je moguće sprečiti bolesti srca i krvnih sudova
"HVALA BOGU NE SKAČEM..." Vladika Jovan nadmudrio našeg voditelja nakon što je napravio VELIKI LAPSUS (VIDEO)
POZNAT DATUM IZBORA NOVOG POGLAVARA SPC? Sveti Sinod održao prvu sednicu nakon smrti patrijarha Irineja
- Ima li još neka knjiga o ratu u Bosanskoj krajini koju mi preporučuješ - pita.
- Ima. Srbi Duvna.
- Ko je to napisao?
- Milan Karan. Iz Tomislavgrada, od rata živi u Aranđelovcu.
- Valja li?
- Pravi spomenik jednom nestalom narodu. Izuzetno svedočanstvo o postojanju, istoriji i stradanju Srba u Tomislavgradu i okolini u ovom i Drugom svetskom ratu. Na više od 800 strana. Prepuno činjenica, ali zanimljivo za čitanje. Potresno. Ima malo više tehničkih grešaka, ali to ne umanjuje vrednost knjige.
- Kako mogu da je naručim?
- Poslaću ti ja sa ovom svojom.
Učinio sam to tek juče. Sinoć me zove Zlatko Ćevap, moj prijatelj iz Velike Plane, čiji su preci poreklom iz Baljaka, seoceta između Kupresa i Tomislavgrada u kojem od poslednjeg rata više nema ni jednog stanovnika.
- Umro Milan Karan.
- Ma daj, ne zezaj. Idemo na sahranu.
-Već je sahranjen. Umro mu je i brat.
Otvaram Milanov Fejsbuk profil, sa kojeg mi je često prosleđivao linkove njemu zanimljivih tekstova, uglavnom o srpskoj politici i našem zajedničkom zavičaju. Na njemu objava njegove kćerke Vanje od 28. novembra:
- Naš otac nas je izveo na put i načinio od nas ljude. Uspeo je za života da napiše knjigu "Srbi Duvna" da ostane i svedoči, obnovio crkvu u istoimenom gradu i podigao porušenu crkvu na Gradini. Međutim, to su dela koja svedoče i koja se vide golim okom, postoji nešto drugo, nešto što se ne vidi i nema cenu. A to je duh i dobrota koju je ostavio u svakom delu gde je njegova noga ostavili trag.
Iz teksta saznajem da je Milanov brat Savo, Duvnjacima poznat kao Savara, umro četiri dana ranije. Obojica od korone. Bili su jednojajčani blizanci, vezani neraskidivim vezama duše o čijim nitima možda najbolje svedoči Savina priča da su ga u leto 1992. noću budili bolovi od udaraca kojima su, u stotinama kilometara udaljenom Duvnu, u ustaškom zatvoru, neljudi lomili njegovog brata Milana.
Milan je rođen 1949. u Rašćanima u siromašnoj seljačkoj porodici. Školovao se i afirmisao u rodnom gradu i Sarajevu. Bio je veliki zaljubljenik u sport i direktor FK Budućnost a rat ga je zatekao na mestu direktora pošte u rodnom gradu.
Upoznao sam ga uoči rata u BiH. Zajedno sa srpskim prvacima iz Kupresa, okupljenim oko SDS-a, radili smo na organizovanju i naoružavanju srpskog naroda u selima oko Duvna. Da im se ne ponovi 1941. kad su goloruki odvođeni iz svojih kuća i bacani u jame. Cele porodice.
U Drugom svetskom ratu, u tri navrata, prvi put krajem juna (vidovdanski pokolj), drugi put 1. avgusta 1941. godine (ilindanski pokolj), treći put u septembru 1942. ustaše su ubile i u jame oko Duvanjskog polja ubacile 282 Srba. U jamu Slipica kod Gornjeg Brišnika ubačeno je 129 Srba iz sela Cebare.
Bio je pun energije i nacionalnog zanosa ali i u tim dramatičnim trenucima, kad se nad Srbima na razmeđu između Zapadne Hercegovine i Bosanske Krajine nadvila pretnja novog klanja i novih jama, bez trunke mržnje i primisli da se Hrvatima nanese bilo kakvo zlo. Vodila ga je samo jedna želja: da se spasi svoj narod.
Nije spasio ni narod, ni sebe. Osim manjeg broja, koji je uspeo da izbegne prema Kupresu, duvanjski Srbi su ili ubijeni ili zatočeni u logore, gde su desetine njih strašno mučene. Pojedini nesrećnici do smrti. Milan je uhapšen 10. aprila 1992. Na godišnjicu osnivanja NDH. Nekoliko sati nakon što se na obližnjem Kupreškom polju odigrala velika bitka, u kojoj su jedinice JNA i srpski dobrovoljci potpuno razbili jedinice Hrvatske vojske i HOS-a.
U zatvoru, prostoriji od pet kvadrata, u podrumu policijske stanice, proveo je osam meseci. Posle toga se sa porodicom, koja je bila zatočena u logoru u Rašćanima, pa u junu 1993. godine razmenjena, nastanio u Aranđelovcu. Noseći sa sobom brojne ožiljke na telu ali još veće u duši.
Sledeći put sreli smo se pre desetak godina, kad sam u Aranđelovcu, valjda u nekom domu kulture, govorio na skupu koji je organizovala Srpska radikalna stranka a poslednji put prošle jeseni, kad sam ga, sa Zlatkom Ćevapom, posetio u njegovoj porodičnoj kući, gde smo zajedno sa njegovim bratom Savom, uživali u evociranju uspomena na zavičaj. I meračili uz pršut i rakiju. Koji su bili toliko dobri da ja nikako nisam uspevao da se odlučim čemu od to dvoje da dam prednost.
Braća Karan su i na tom našem poslednjem viđenju, kao i uvek, plenila gospodstvom i toplinom koja je izbijala iz njihovog pogleda, iz svake reči. Čak i onda kade su govorili o svom i stradanju svog naroda. Za nekoliko sati razgovora, nisam čuo ni reč mržnje o Hrvatima.
-Kako da ih mrzim? To su moji ljudi, komšije, braća... Jedan narod. Išao sam posle rata više puta u zavičaj. I svaki put su i mene i ostale Srbe dočekali domaćinski, kao prijatelji. A da su se u ratu osramotili, jesu. O tome šta su Srbima učinili u Drugom svetskom ratu da i ne govorim. A kamo njihove i naše sreće da nisu.
Čak i u dnevniku svog robijanja i prebijanja nije zaboravio da pomene dobre i čestite Hrvate, od običnih ljudi do svojih tamničara, koji su mu, koliko su mogli ili smeli, često samo pogledom saosećanja, pomogli da preživi. I ne izgubi veru u ljude.
Milan više nikad neće prošetati Aranđelovcem. Njegovo telo počiva na groblju u gradu pod Bukuljom a zavičaja željna duša je već natkrilila Rašćane i Duvanjsko polje. Rodno selo u kojem je, zajedno sa svojim sapatnicima u izbeglištvu, obnovio porušenu crkvu na Gradini ali u kojem više nema života i grobove predaka koji sve ređe dočekaju da ih neko poseti i na njima sveću zapali.
Po popisima stanovništva iz 18. i 19. veka Srbi pravoslavni i Srbi katolici činili su većinu stanovništva u duvanjskoj opštini. Daj bože da ih večeras dok ovo pišem ima i dvadesetak.
Sećanje na njih i Milana Karana završavam citatom iz njegove knjige.
- Hrvati će još dugo ratovati sa Srbima, pogotovo tamo gde živih Srba više nema. Ratovaće sa onim bezdankama, gde su Srbi i najbrojniji. Dok su živi poklekli, mrtvi pružaju najžilaviji otpor. Oni koji su klonuli prije smrti žive sahranjuju ispod busa promijenjene vjere i nacije, lakše im zameću tragove - piše u ovoj tužnoj hronici srpskog stradanja.
