"Bilo je jezivo, kolona je nosila zadah smrti": Zbog "Oluje", Peđolino nikada nije proslavio godišnjicu braka!

Tog 5. avgusta 1995. godine zakleli smo se na večnu ljubav. Mladi, lepi, zaljubljeni sa sjajem u očima i puni nade u bolje i lepše sutra - ovako svoju priču započinje Predrag Vuković Peđolino, čovek koji već punih 40 godina donosi osmeh deci i trudi se da ih zabavi.

Ni slutio nije da će se samo par sati posle venčanja, dan koji je trbalo da im bude najlepši u zivotu pretvoriti u dan zbog kojeg pune 23 godine neće proslaviti godišnjicu braka.

Oluja...reč koja kod svakog od nas sluti na nešto loše i sama po sebi najavljuje ne tako lepe stvari. Samo ova Oluja bila je nikada jača...i nikada gora...Ova Oluja razarala je sve pred sobom i za sobom ostavljala pustoš...Ova Oluja razorila je živote 280 hiljada ljudi i spalila domove, ostavila mrtve, naterala ljude da svoj život smeste u par torbi,u automobil ili traktorsku prikolicu i da se nikada više ne vrate...

Ova Oluja bila je utoliko razornija jer su je sprovodili naoružani ustaški vojnici koji su imali za cilj samo jedno da etnički očiste prostore Hrvatske gde su bili Srbi. Da proteraju svoje doskorašnje komšije, samo zato što su Srbi.

U toj zlokobnoj Oluji našla se i prijateljica Peđolinove žene. Iz mesta Srba sa nepokretnim mužem i decom krenuli su...a kuda i gde ni sami nisu znali...Cilj je bio spasiti živu glavu...

I dok se kolona kretala prema Beogradu, osmeh na licu Predraga i njegove supruge i onaj sjaj u očima polako se gubio. Kako kaže, tokom veselja saznali su da se njihova prijateljica nalazi u koloni. Tada im je jedini cilj bio saznati gde je, pronaći je i izvući. Tako sasvim neočekivano jedan od najlepših dana u životu poprima potpuno drugačiji oblik, pretvara se u agoniju i besciljno lutanje u želji da se pomogne prijatelju iz studentskih dana.

Nepregledna kolona ljudi, priča Peđolino, prolazila je auto-putem, bezizražajnog pogleda, potpuno ravnodušni, umorni, a najgore od svega kako kaže: "Kolona je nosila zadah smrti."

Prijateljicu su tokom noći pronašli u koloni, ali nisu mogli da joj priđu, jer policija i vojska nisu dozvoljavali. Kolona je samo prolazila kroz Beograd i bilo je određeno u koji grad ko ide. Oni su prema njegovim rečima na kraju bili smešteni u Kruševcu.

Bes je bilo dominantno osećanje koje ga je obuzimalo dok je tumarao pored kolone sa suprugom, nemoćan da pomogne bilo kome, ne samo svojoj prjateljici. Priča, želeo je da izvuče bilo koga, da nekom pruži bar na krako osećaj doma jer, kako kaže, imao je mesta u stanu, mogao je, ali nisu mu dali.

Peđolino nastavlja i dodaje da je bilo duž kolone mnogo ljudi koji su izašli da pomognu, da doture malo hrane i vode ljudima, čiji se život urušio kao kula od karata, bukvalno za tren...

Dok iznosi ovu potresnu ispovest, oči su mu zasuzile, vidi se teško mu je i kaže:

-Kako sam mogao da slavim godišnjicu braka sve ove godine, kada sam toga dana bio svedok jednog razaranja, beznađa, terora i potpunog uništenja više od 280 hiljda ljudskih života. Ne, te slike nikada neće moći da nestanu, da se izbrišu iz moga sećanja. Besan sam bio i zbog toga što od toga dana ništa više nije bilo isto u odnosu mom, ali i većine ljudi toga vremena koji su svoju mladost proveli u Hrvatskoj, za koju su nas do tada vezale lepe uspomene. Bes, jer je i to sve nestalo u jednom trenu, jer shvatate da više nikada nećete moći bezbrižno da odete u Hrvatsku, jer shvatate da neke prijatelje više nikada nećete videti.

A njihova prijateljica kao i mnogi ljudi iz kolone, pokušala je svoj život da izgradi u nekoj dalekoj zemlji i slučajno ili ne posle pune 23 godine, samo par dana posle Oluje doćiće u Srbiju. I kako nam priča Peđolino, prvi put će otići u Srb, odakle je proterana, jer smatra da je prošlo dovoljno godina da rana zaceli, da se skupi snaga i hrabrost da se posle skoro četvrt veka poseti mesto gde ste rodjeni i gde ste izgradili zivot i verovali da ćete tu i ostati.

A Pedjolino je i ovog petog avgusta, kao i prethodne 23 godine, popio prvu jutarnju kafu sa svojom suprugom, poželeo joj srećnu godišnjicu braka i otišao da osmisli kako nekim mališanima da ulepša dan...jer je peti avgust dovoljno težak sam po sebi, pa se, kako kaže, valja zaokupiti poslom da se stare rane ne bi otvorile...