"Било је језиво, колона је носила задах смрти": Због "Олује", Пеђолино никада није прославио годишњицу брака!

Тог 5. августа 1995. године заклели смо се на вечну љубав. Млади, лепи, заљубљени са сјајем у очима и пуни наде у боље и лепше сутра - овако своју причу започиње Предраг Вуковић Пеђолино, човек који већ пуних 40 година доноси осмех деци и труди се да их забави.

Ни слутио није да ће се само пар сати после венчања, дан који је трбало да им буде најлепши у зивоту претворити у дан због којег пуне 23 године неће прославити годишњицу брака.

Олуја...реч која код сваког од нас слути на нешто лоше и сама по себи најављује не тако лепе ствари. Само ова Олуја била је никада јача...и никада гора...Ова Олуја разарала је све пред собом и за собом остављала пустош...Ова Олуја разорила је животе 280 хиљада људи и спалила домове, оставила мртве, натерала људе да свој живот сместе у пар торби,у аутомобил или тракторску приколицу и да се никада више не врате...

Ова Олуја била је утолико разорнија јер су је спроводили наоружани усташки војници који су имали за циљ само једно да етнички очисте просторе Хрватске где су били Срби. Да протерају своје доскорашње комшије, само зато што су Срби.

У тој злокобној Олуји нашла се и пријатељица Пеђолинове жене. Из места Срба са непокретним мужем и децом кренули су...а куда и где ни сами нису знали...Циљ је био спасити живу главу...

И док се колона кретала према Београду, осмех на лицу Предрага и његове супруге и онај сјај у очима полако се губио. Како каже, током весеља сазнали су да се њихова пријатељица налази у колони. Тада им је једини циљ био сазнати где је, пронаћи је и извући. Тако сасвим неочекивано један од најлепших дана у животу поприма потпуно другачији облик, претвара се у агонију и бесциљно лутање у жељи да се помогне пријатељу из студентских дана.

Непрегледна колона људи, прича Пеђолино, пролазила је ауто-путем, безизражајног погледа, потпуно равнодушни, уморни, а најгоре од свега како каже: "Колона је носила задах смрти."

Пријатељицу су током ноћи пронашли у колони, али нису могли да јој приђу, јер полиција и војска нису дозвољавали. Колона је само пролазила кроз Београд и било је одређено у који град ко иде. Они су према његовим речима на крају били смештени у Крушевцу.

Бес је било доминантно осећање које га је обузимало док је тумарао поред колоне са супругом, немоћан да помогне било коме, не само својој прјатељици. Прича, желео је да извуче било кога, да неком пружи бар на крако осећај дома јер, како каже, имао је места у стану, могао је, али нису му дали.

Пеђолино наставља и додаје да је било дуж колоне много људи који су изашли да помогну, да дотуре мало хране и воде људима, чији се живот урушио као кула од карата, буквално за трен...

Док износи ову потресну исповест, очи су му засузиле, види се тешко му је и каже:

-Како сам могао да славим годишњицу брака све ове године, када сам тога дана био сведок једног разарања, безнађа, терора и потпуног уништења више од 280 хиљда људских живота. Не, те слике никада неће моћи да нестану, да се избришу из мога сећања. Бесан сам био и због тога што од тога дана ништа више није било исто у односу мом, али и већине људи тога времена који су своју младост провели у Хрватској, за коју су нас до тада везале лепе успомене. Бес, јер је и то све нестало у једном трену, јер схватате да више никада нећете моћи безбрижно да одете у Хрватску, јер схватате да неке пријатеље више никада нећете видети.

А њихова пријатељица као и многи људи из колоне, покушала је свој живот да изгради у некој далекој земљи и случајно или не после пуне 23 године, само пар дана после Олује доћиће у Србију. И како нам прича Пеђолино, први пут ће отићи у Срб, одакле је протерана, јер сматра да је прошло довољно година да рана зацели, да се скупи снага и храброст да се после скоро четврт века посети место где сте рођени и где сте изградили зивот и веровали да ћете ту и остати.

А Пеђолино је и овог петог августа, као и претходне 23 године, попио прву јутарњу кафу са својом супругом, пожелео јој срећну годишњицу брака и отишао да осмисли како неким малишанима да улепша дан...јер је пети август довољно тежак сам по себи, па се, како каже, ваља заокупити послом да се старе ране не би отвориле...