Da li je vreme za obnovu služenja vojnog roka u Srbiji: Norveški model pogodan za Srbiju
Srbija bi trebalo da razmotri mogućnost obnove služenja vojnog roka, jer je aktuelni koncept profesionalne vojske ne obezbeđuje popunu rezerve, ali i aktivnih jedinica.
Srbija treba da razmotri mogućnost obnove služenja vojnog roka po ugledu na najrazvijenije zemlje Evope, jer je aktuelni koncept profesionalne vojske na velikim iskušenjima zbog nedostatka ljudskih resursa i sve je manje dobrih rešenja za popunu ne samo rezerve već i aktivnih jedinica koje su sada popunjene ispod predviđenog nivoa.
Ovaj put, međutim, sve treba da bude postavljeno na drugačijim osnovama i uz mnogo veća finansijska ulaganja. Zbog novih standarda života i nedostatka osećaja obaveze kod ljudi teško je očekivati da potpuna jedinica ponovo zavisi isključivo od patriotizma i osećaja odgovornosti mladih generacija.
Model koji se primenjuje u Norveškoj, u kojoj se svi vojno sposobni muškarci i žene uvode u evidenciju, ali se na službu pozivaju samo oni za koji se proceni da su motivisani, mogao bi da bude recept i za Srbiju. Stvar je u tome da su uvođenjem ovakve profesionalne vojske u potpunosti zanemarene ne samo pasivna već i aktivna rezerva, a dovedeno je u pitanje i normalno funkcionisanje aktivnih jedinica.
Da bi proces profesionalizacije mogao da se smatra uspešnim nije dovoljno samo da se prestane sa slanjem poziva za služenje vojnog roka. Za uspešnu profesionalizacija potrebno je rešiti dva problema - modernizaciju naoružanja i popunu rezervnog sastava.
DEMANTI IZ VUČIĆEVOG KABINETA NA PISANJE CRNOGORSKIH MEDIJA: Formiranje stranke u CG - izmišljotina!
Tvrde da vlast deli narod, a Milojko Pantić poziva u "boj za narod svoj": Premijerka reagovala na LAŽI I PROVOKACIJE
Američki ambasador o evropskom napretku Srbije: SAD prijatelj i saputnik Beograda na putu ka EU
Prvi put se problem popuna jedinica koje se oslanjaju na rezervu pojavio još sredinom 60-ih godina prošlog veka kada je došlo do otvaranja granica i omogućavanja velikom broju uglavnom mladih ljudi da odlaze na privremeni, a zapravo doživotni rad u inostranstvo. Početkom 70-ih godina Generalštab je procenjivao da bi aktiviranje ratnih jedinica bio veliki problem, jer je u pojedinim siromašnijim krajevima Jugoslavije čak 20 odsto vojno sposobnih muškaraca iz rezerve otišlo u Nemačku i Austriju na rad.
Situacija je eskalirala izbijanjem građanskog rata početkom 90-ih godina prošlog veka kada je mobilizacija Jugoslovenske narodne armije retko gde imala veći odziv od 50 odsto, dok je u Beogradu iznosila jedva oko 20 odsto. Nakon drugačije epizode iz kosovskog rata 1999. godine, kada se na poziv za mobilizaciju odazvalo 204.743 rezervista (u nekim jedinicama poput 37. motorizovane brigade i preko 100 odsto), usledila je 2003. godina i odluka tadašnjeg Saveta ministara SCG da se omogući alternativa služenju vojnog roka kroz civilnu službu.
Iako se radi o demokratskom institutu, koji postoji u svim normalno uređenim zemljama za ljude koji izjave da imaju prigovor savesti, činjenica je da je iznenadno uvođenje tog prava preko noći praktično ukinulo popunu za mnoge jedinice koje su se oslanjale na ročnu vojsku. Tako se u martu 2005. godine u 975. vazduhoplovnom nastavnom centru u Somboru na služenje vojnog roka u dva nastavna bataljona vazduhoplovnih specijalnosti i jednoj četi vojne policije (ukupno šest četa) javilo oko 250 vojnika, što po formaciji nije dovoljno ni za popunu dve čete.
Posledično, i aktivne jedinice su dobijale znatno manje vojnika od predviđenog broja, tim pre što se u praksi prilikom popunjavanja jedinica uglavnom vodi računa da svoje sledovanje prvo dobiju komande, a ostalim jedinicama šta ostane. Konačno, 2011. godine suspendovana je obaveza služenja vojnog roka i ustrojena je potpuno profesionalna vojska. U prvi mah broj profesionalnih vojnika bio je dovoljan za popunu aktivnih jedinica, tim pre što je sprovedena vrlo aktivna i uspešna kampanja popularizovanja vojnog poziva.
Ostala je da se formira takozvana aktivna rezerva koju bi činio određeni broj pripadnika rezervnog sastava koji se dobrovoljno jave za tu službu i koji prihvate da svake druge godine budu pozivani na vojne vežbe na kojima bi obnavljali svoja znanja ili sticali nova. Trenutno se u četiri uputna roka godišnje obučava maksimalno oko 1.000 ljudi, što je zanemarljiva brojka koja ni izbliza ne omogućava popunu ratnih jedinica.
Norveški model je možda i najpogodiniji za Srbiju jer se radi o zemlji sa približnom populacijom (5,5 miliona kod Norvežana prema 6,9 miliona kod nas) i sličnim regrutnim kontigentom. Ta zemlja je, naime, od sredine 2016. godine vratila obavezni vojni rok sa elementima dobrovoljnosti za sve vojno sposobne muškarce i žene.
Iako je taj broj na godišnjem nivou oko 64.000 regruta, Norveška godišnje, po principu dobrovoljnosti, obučava nešto više od 9.000 mladića i devojaka za koje proceni da su najmotivisaniji i da bi mogli da najbolje savladaju obuku. Nešto slično radi i Švedska koja od 13.000 mladića i devojaka koji godišnje stasavaju za vojsku bira oko 4.000 za vojnu obuku u trajanju od godinu dana.
Evropska klackalica: Da li Makronov HLADAN TUŠ ZA BALKAN može da znači i definitivno "zbogom" proširenju EU?
Vučić pisao Trampu: Sadržaj pisma jasno pokazuje STVARAN ODNOS AMERIKE I SRBIJE
Nakon skandala u finskom zatvoru, Pavković POSLAO PORUKU Albancima
U slučaju Srbije, koja godišnje ima oko 72.000 mladića i devojaka potencijalnih regruta, broj vojnika koji bi se slao na obuku mogao bi da bude i manji nego u Norveškoj, s obzirom da između dve zemlje postoji velika diskrepancija u pogledu ekonomskih mogućnosti. I sa godišnjim kontigentom od, recimo, 7.000 ljudi (svaki deseti) i vojnim rokom od šest meseci bio bi rešen najveći deo problema koji sada postoji. U prvi mah bi sve aktivne jedinice bile popunjene do predviđenog brojnog stanja, dok bi za sedam ili osam godina bila rešena i popuna ratnih jedinica.
Pitanje svih pitanja jeste kako u Srbiji na kraju druge dekade 21. veka postići kod mladih ljudi isti nivo interesovanja za služenje vojnog roka kao u Norveškoj, recimo. Mogući odgovor se sam nameće ako pogledamo spisak zemalja koje danas imaju obavezno služenje vojnog roka u razvijenoj Evropi. To su Švajcarska i Austrija, Norveška, Švedska, zatim Danska, Finska i Estonija, kao i Grčka i Turska koje jedna drugu gledaju preko nišana.
Ljudima koji se dobrovoljno odluče da služe vojni rok moglo bi da se omogući i besplatno školovanje na državnim univerzitetima, umanjenje poreza ili prednost prilikom zapošljavanja u državnoj službi. Konkretno, američka praksa je da se služba u rezervi, bilo u aktivnoj vojsci ili nacionalnoj gardi, nagrađuje stipendijama. Iz tog ljudskog "rezervoara" mogla bi da se popunjava i policija, vatrogasno-spasilačka služba, sudska straža ili čuvarska služba kazneno-popravnih zavoda. Na kraju, kroz istoriju su mnoge Vlade svojim građanima u znak zahvalnosti za vojnu službu delile zemlju.
BONUS VIDEO: Oni su GENIJI koji su promenili svet, ali su stradali od sopstvenih izuma (VIDEO)
