Да ли је време за обнову служења војног рока у Србији: Норвешки модел погодан за Србију
Србија би требало да размотри могућност обнове служења војног рока, јер је актуелни концепт професионалне војске не обезбеђује попуну резерве, али и активних јединица.
Србија треба да размотри могућност обнове служења војног рока по угледу на најразвијеније земље Евопе, јер је актуелни концепт професионалне војске на великим искушењима због недостатка људских ресурса и све је мање добрих решења за попуну не само резерве већ и активних јединица које су сада попуњене испод предвиђеног нивоа.
Овај пут, међутим, све треба да буде постављено на другачијим основама и уз много већа финансијска улагања. Због нових стандарда живота и недостатка осећаја обавезе код људи тешко је очекивати да потпуна јединица поново зависи искључиво од патриотизма и осећаја одговорности младих генерација.
Модел који се примењује у Норвешкој, у којој се сви војно способни мушкарци и жене уводе у евиденцију, али се на службу позивају само они за који се процени да су мотивисани, могао би да буде рецепт и за Србију. Ствар је у томе да су увођењем овакве професионалне војске у потпуности занемарене не само пасивна већ и активна резерва, а доведено је у питање и нормално функционисање активних јединица.
Да би процес професионализације могао да се сматра успешним није довољно само да се престане са слањем позива за служење војног рока. За успешну професионализација потребно је решити два проблема - модернизацију наоружања и попуну резервног састава.
ДЕМАНТИ ИЗ ВУЧИЋЕВОГ КАБИНЕТА НА ПИСАЊЕ ЦРНОГОРСКИХ МЕДИЈА: Формирање странке у ЦГ - измишљотина!
Тврде да власт дели народ, а Милојко Пантић позива у "бој за народ свој": Премијерка реаговала на ЛАЖИ И ПРОВОКАЦИЈЕ
Амерички амбасадор о европском напретку Србије: САД пријатељ и сапутник Београда на путу ка ЕУ
Први пут се проблем попуна јединица које се ослањају на резерву појавио још средином 60-их година прошлог века када је дошло до отварања граница и омогућавања великом броју углавном младих људи да одлазе на привремени, а заправо доживотни рад у иностранство. Почетком 70-их година Генералштаб је процењивао да би активирање ратних јединица био велики проблем, јер је у појединим сиромашнијим крајевима Југославије чак 20 одсто војно способних мушкараца из резерве отишло у Немачку и Аустрију на рад.
Ситуација је ескалирала избијањем грађанског рата почетком 90-их година прошлог века када је мобилизација Југословенске народне армије ретко где имала већи одзив од 50 одсто, док је у Београду износила једва око 20 одсто. Након другачије епизоде из косовског рата 1999. године, када се на позив за мобилизацију одазвало 204.743 резервиста (у неким јединицама попут 37. моторизоване бригаде и преко 100 одсто), уследила је 2003. година и одлука тадашњег Савета министара СЦГ да се омогући алтернатива служењу војног рока кроз цивилну службу.
Иако се ради о демократском институту, који постоји у свим нормално уређеним земљама за људе који изјаве да имају приговор савести, чињеница је да је изненадно увођење тог права преко ноћи практично укинуло попуну за многе јединице које су се ослањале на рочну војску. Тако се у марту 2005. године у 975. ваздухопловном наставном центру у Сомбору на служење војног рока у два наставна батаљона ваздухопловних специјалности и једној чети војне полиције (укупно шест чета) јавило око 250 војника, што по формацији није довољно ни за попуну две чете.
Последично, и активне јединице су добијале знатно мање војника од предвиђеног броја, тим пре што се у пракси приликом попуњавања јединица углавном води рачуна да своје следовање прво добију команде, а осталим јединицама шта остане. Коначно, 2011. године суспендована је обавеза служења војног рока и устројена је потпуно професионална војска. У први мах број професионалних војника био је довољан за попуну активних јединица, тим пре што је спроведена врло активна и успешна кампања популаризовања војног позива.
Остала је да се формира такозвана активна резерва коју би чинио одређени број припадника резервног састава који се добровољно јаве за ту службу и који прихвате да сваке друге године буду позивани на војне вежбе на којима би обнављали своја знања или стицали нова. Тренутно се у четири упутна рока годишње обучава максимално око 1.000 људи, што је занемарљива бројка која ни изблиза не омогућава попуну ратних јединица.
Норвешки модел је можда и најпогодинији за Србију јер се ради о земљи са приближном популацијом (5,5 милиона код Норвежана према 6,9 милиона код нас) и сличним регрутним контигентом. Та земља је, наиме, од средине 2016. године вратила обавезни војни рок са елементима добровољности за све војно способне мушкарце и жене.
Иако је тај број на годишњем нивоу око 64.000 регрута, Норвешка годишње, по принципу добровољности, обучава нешто више од 9.000 младића и девојака за које процени да су најмотивисанији и да би могли да најбоље савладају обуку. Нешто слично ради и Шведска која од 13.000 младића и девојака који годишње стасавају за војску бира око 4.000 за војну обуку у трајању од годину дана.
Европска клацкалица: Да ли Макронов ХЛАДАН ТУШ ЗА БАЛКАН може да значи и дефинитивно "збогом" проширењу ЕУ?
Вучић писао Трампу: Садржај писма јасно показује СТВАРАН ОДНОС АМЕРИКЕ И СРБИЈЕ
Након скандала у финском затвору, Павковић ПОСЛАО ПОРУКУ Албанцима
У случају Србије, која годишње има око 72.000 младића и девојака потенцијалних регрута, број војника који би се слао на обуку могао би да буде и мањи него у Норвешкој, с обзиром да између две земље постоји велика дискрепанција у погледу економских могућности. И са годишњим контигентом од, рецимо, 7.000 људи (сваки десети) и војним роком од шест месеци био би решен највећи део проблема који сада постоји. У први мах би све активне јединице биле попуњене до предвиђеног бројног стања, док би за седам или осам година била решена и попуна ратних јединица.
Питање свих питања јесте како у Србији на крају друге декаде 21. века постићи код младих људи исти ниво интересовања за служење војног рока као у Норвешкој, рецимо. Могући одговор се сам намеће ако погледамо списак земаља које данас имају обавезно служење војног рока у развијеној Европи. То су Швајцарска и Аустрија, Норвешка, Шведска, затим Данска, Финска и Естонија, као и Грчка и Турска које једна другу гледају преко нишана.
Људима који се добровољно одлуче да служе војни рок могло би да се омогући и бесплатно школовање на државним универзитетима, умањење пореза или предност приликом запошљавања у државној служби. Конкретно, америчка пракса је да се служба у резерви, било у активној војсци или националној гарди, награђује стипендијама. Из тог људског "резервоара" могла би да се попуњава и полиција, ватрогасно-спасилачка служба, судска стража или чуварска служба казнено-поправних завода. На крају, кроз историју су многе Владе својим грађанима у знак захвалности за војну службу делиле земљу.
БОНУС ВИДЕО: Они су ГЕНИЈИ који су променили свет, али су страдали од сопствених изума (ВИДЕО)
