OPOZICIJA LEGALIZOVALA NASILJE: Na Zapadu ovo ne bi smeli ni da pomisle
Zahvaljujući delu opozicije nasilje je u srpskoj politici postalo uobičajen i, zahvaljujući svakodnevnoj medijskoj kampanji, u kojoj prednjače televizije N1 i Nova, listovi Nova i Danas, portali Direktno i slični, opšteprihvaćen način ponašanja.
Ono što je u drugim zemljama nenormalno i nedopustivo u Srbiji se odomaćilo.
Od kad je izmišljena kao profesija, policija bije i hapsi. To joj je u opisu posla. Tako je svuda u svetu. Policija u Srbiji samo hapsi. A biju pristalice opozicije. Redovno. Policiju. Retko da prođe neki skup koji organizuje dosovska opozicija a da policija ne dobije batine. Za Boru Novakovića, Nebojšu Zelenovića, Radomira Lazovića i ostale organizatore nereda po Srbiji, njihove medije, kao i za njihove pristalice, biti policiju je sasvim u redu. Pobogu, zašto je neko odabrao da bude policajac ako nije spreman da istrpi da ga neki huligan, iz čista mira, mlati motkom po šlemu? U direktnom televizijskom prenosu. Na radost gledaoca N1.
Kad u izvikanim demokratskim državama dođe do makljaže rulje i policije sa poprišta uglavnom odnose povređene demostrante. U Srbiji sa poprišta uglavnom kupe povređene policajce.
Uobičajeni prizor na dosovskim skupovima je da policajci kao osuđenici na javno kamenovanje stoje u kordonu ili na ulazu u neku državnu instituciju a da opozicioni huligani po njima mlate čime stignu. Natenane. Motkama, kamenicama, lancima komadima razbijenih betonskih žardinjera. I ne sećam se da sam čuo da su opozicija ili njeni mediji to osudili.
A ni javnost se previše ne uzbuđuje. Kao da ti policajci, od kojih mnogi budu povređeni, neki i trajno obogaljeni, nisu živi ljudi, jedni od nas, nečiji očevi, braća, sinovi...
Međutim ako se policija drzne da uhapsi nekog od njenih huligana opozicija i njeni mediji odmah dižu nesnosnu galamu, traže oslobađanje uhapšenog, prave od njega nevinašce i žrtvu, guslaju o diktaturi u Srbiji a hapšenje huligana koji biju policiju javnosti predstavljaju kao obračun režima sa političkim neistomišljenicima. I, naravno, kršenje ljudskih prava.
Dok ovo pišem setih se slučaja Andreja Vučića iz 2014. godine. Njega su pripadnici žandarmerije iz Niša krvnički tukli samo zato što je hteo da prođe ulicom, da bi stigao kod oca na nedeljni ručak. Nije pomoglo ni to što su u njegovoj pratnji bili policajci.
Šest godina je trajalo suđenje. I šest godina su opozicija i njihovi mediji branili žandarme iz Niša, kao da brane junake sa Mačkovog kamena. Sudski proces koji je protiv njih vođen proglasili su za montirani proces, osvetu, obačun...Napravili su od njih žrtve.
Kad policija, iz čiste obesti, bije brata Aleksandra Vučića šta tu sme da bude sporno? To je, što bi rekli, baš kul. A kad su policajci ispred Skupštine grada Beograda, nakon što su ih demonstranti dva sata tukli i gađali svim i svačim, napokon počeli da rade svoj posao, izvadili pendreke i počeli da tuku rulju – opozicija je to proglasila za državni terorizam.
