ОПОЗИЦИЈА ЛЕГАЛИЗОВАЛА НАСИЉЕ: На Западу ово не би смели ни да помисле
Захваљујући делу опозиције насиље је у српској политици постало уобичајен и, захваљујући свакодневној медијској кампањи, у којој предњаче телевизије Н1 и Нова, листови Нова и Данас, портали Директно и слични, општеприхваћен начин понашања.
Оно што је у другим земљама ненормално и недопустиво у Србији се одомаћило.
Од кад је измишљена као професија, полиција бије и хапси. То јој је у опису посла. Тако је свуда у свету. Полиција у Србији само хапси. А бију присталице опозиције. Редовно. Полицију. Ретко да прође неки скуп који организује досовска опозиција а да полиција не добије батине. За Бору Новаковића, Небојшу Зеленовића, Радомира Лазовића и остале организаторе нереда по Србији, њихове медије, као и за њихове присталице, бити полицију је сасвим у реду. Побогу, зашто је неко одабрао да буде полицајац ако није спреман да истрпи да га неки хулиган, из чиста мира, млати мотком по шлему? У директном телевизијском преносу. На радост гледаоца Н1.
Кад у извиканим демократским државама дође до макљаже руље и полиције са попришта углавном односе повређене демостранте. У Србији са попришта углавном купе повређене полицајце.
Уобичајени призор на досовским скуповима је да полицајци као осуђеници на јавно каменовање стоје у кордону или на улазу у неку државну институцију а да опозициони хулигани по њима млате чиме стигну. Натенане. Моткама, каменицама, ланцима комадима разбијених бетонских жардињера. И не сећам се да сам чуо да су опозиција или њени медији то осудили.
А ни јавност се превише не узбуђује. Као да ти полицајци, од којих многи буду повређени, неки и трајно обогаљени, нису живи људи, једни од нас, нечији очеви, браћа, синови...
Међутим ако се полиција дрзне да ухапси неког од њених хулигана опозиција и њени медији одмах дижу несносну галаму, траже ослобађање ухапшеног, праве од њега невинашце и жртву, гуслају о диктатури у Србији а хапшење хулигана који бију полицију јавности представљају као обрачун режима са политичким неистомишљеницима. И, наравно, кршење људских права.
Док ово пишем сетих се случаја Андреја Вучића из 2014. године. Њега су припадници жандармерије из Ниша крвнички тукли само зато што је хтео да прође улицом, да би стигао код оца на недељни ручак. Није помогло ни то што су у његовој пратњи били полицајци.
Шест година је трајало суђење. И шест година су опозиција и њихови медији бранили жандарме из Ниша, као да бране јунаке са Мачковог камена. Судски процес који је против њих вођен прогласили су за монтирани процес, освету, обачун...Направили су од њих жртве.
Кад полиција, из чисте обести, бије брата Александра Вучића шта ту сме да буде спорно? То је, што би рекли, баш кул. А кад су полицајци испред Скупштине града Београда, након што су их демонстранти два сата тукли и гађали свим и свачим, напокон почели да раде свој посао, извадили пендреке и почели да туку руљу – опозиција је то прогласила за државни тероризам.
