Stalno slušamo kako otplaćujemo Titove kredite: Otkrivamo vam na šta je on potrošio pare koje danas vraćamo
Prema zvaničnim podacima spoljni dugovi Jugoslavije na kraju 1987. godine iznosili su 21,3 milijarde dolara, što u današnjim dolarima iznosi 48,3 miljarde
Otprilike jednom godišnje, sredinom decembra, Srbiji stižu na naplatu dugovi iz vremena Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ) - otplaćujemo rate kredita uzetih u neka davna vremena.
Početkom decembra pišemo kako nam je ostalo još 25 godina, još 24 godine, još 23 godine, još 22 godine, i evo - sada - još 21 godina do te 2041. godine, kada bi trebalo da završimo sa isplatom tih takozvanih "Titovih kredita".
"SLOMITI TEK USPRAVLJENU SRBIJU! VUČIĆU SLOMITI KIČMU, UKINUTI REPUBLIKU SRPSKU!" Jeziva poruka hrvatskog portala
U BOJ PROTIV MEĐUNARODNOG PRAVA: Bajden i EU stavljaju Srbiju između čekića i nakovnja, počinje paklena borba za Kosmet
"PRITISAK NA SRBIJU ĆE SE POVEĆATI!" Bocan-Harčenko: Ne sviđa se svima samostalna, nezavisna politika Beograda
Dakle, godinama unazad slušamo o otplaćivanju "Titovih kredita" (kao što ćemo izgleda slušati i u godinama unapred), a o čemu se tu stvarno radi? Na šta je taj pozajmljeni novac otišao i da li je, osim dugova, ostalo i nešto na čemu možemo da gradimo našu budućnost?
Pesimisti bi verovatno rekli: "Propast, sve su nam uništili, nema budućnosti". Optimisti bi rekli: "Predaja nije opcija". Nikola Pašić je rekao: "Spasa nam nema, propasti nećemo". Pa vi sad birajte, a mi u međuvremenu da vidimo gde odoše "Titove pare"...
PRIVREDA
Komunizam je samo jedno veliko zlo koje je pogodilo čovečanstvo. On ne funkcioniše. Ne radi. Probalo se. Ne može, neće. U obliku u kom je zamišljen ne postoji više ni u Kini - tamo taj prefiks u svom imenu ima vladajuća partija, ali kao društveno-ekonomsko uređenje - pa to je sve osim komunizma. Kina će uskoro da postane ekonomska sila broj jedan u svetu, kakav crni komunizam...
Elem, taj komunizam je pogodio i Jugoslaviju i njenu ekonomiju. Krediti koje je uzimao Tito za takvu Jugoslaviju odlazili su i u privredu. Ekonomski razvoj je bio izuzetan dok su u SFRJ vladali direktori-idealisti, bez krađe novca, pravljenja vikendica i izdržavanja ljubavnica, dok je narod učestvovao na radnim akcijama i besplatno stvarao još dodatnih dobara, uz uzete kredite koji su odlazili u proizvodnju. I rast je bio evidentan. Čak i rast Srbije.
Prema publikaciji "O dva veka razvoja Srbije - beleške Miodraga Nikolića" koju je 2017. godine izdao Republički zavod za statistiku, Jugoslavija je u razdoblju od 1950. do 1990. godine ostvarila sledeći rast: za prvu deceniju (1950-1960) indeks rasta je iznosio 187 (što znači da je ukupan rast bio 87 odsto, odnosno da je prosečna godišnja stopa rasta iznosila oko 6,5 odsto); za drugu 184 (6,3%); za treću 174 (5,7%), a za četvrtu (1980-1990) indeks je bio 96, što znači da je zabeležen godišnji pad BDP-a od oko 0,4 odsto.
Zaboleće vas glava...
Poslednje rate kredita koje je "stara Jugoslavija" uzimala sedamdesetih i osamdesetih godina dospevaju 2031. i 2041. godine, a ukupan ceh veći je od 1,7 milijardi evra. Tada se Srbija zadužila za ukupno 8,8 milijardi evra.
Međutim, tu se sad javlja problem komunizma. Sprovode ga ljudi. Ljudi su problem. Ili, da budemo pošteni prema ljudima - sprovode ga političari. I to je početak problema - nestaje onih ideala o bratstvu i jedinstvu, u periodu od 1976. do 1980. godine donose se "krivi" sistemski zakoni - preovlađuje političko odlučivanje u ekonomiji zemlje i snažno ekonomsko zatvaranje u republičke i pokrajinske granice, kako bi se što brže razvila sopstvena sredina, bez obzira na cenu.
Uloženi su ogromne svote novca u propale investicije: "Feni", "Obrovac", "Dina"... Na primer, u Obrovac, gde je trebalo da radi fabrika glinice - dehidratisanog alumijum oksida - kažu stručnjaci da je za džabe "ulupana" milijarda američkih dolara! A neki ekonomisti kaži da je reper za glupu investiciju upravo ta fabrika u Obrovcu, otvorena 1978, a prestala sa radom 1981. godine. U suštini, koliko je stvarno promašenih investicija napravljeno još se pouzdano ne zna, ili ne želi da se zna. U procene su umešani politički razlozi, umesto naučne analize.
NAORUŽANJE
Bitna stavka bio je i novac koji je SFR Jugoslavija izdvajala za naoružanje. Oni ratoborniji Jugosloveni su se uvek hvalili kako je tadašnja zemlja "četvrta vojna sila u Evropi". Veliki deo onoga što je tada nabavljeno novcem iz kredita, danas se ne koristi, mnogo toga je i uništeno tokom ratnih devedesetih godina.
Pogledajmo, na primer, nekad najopremljeniji jugoslovenski vojni aerodrom Josipa Broza Tita, "Željavu", smešten duboko u utrobi planine Plješavica nadomak Bihaća, otvoren 1968. godine. Taj aerodrom je, po nekim procenama, vredeo četiri milijarde dolara, pa je onda jasnije gde je odlazio i dobar deo novca iz stranih kredita. To je bio najjači vojni aerodrom po infrastrukturi u celoj Jugoslaviji. Unutra je bila smeštena jedna aviobrigada sa 60 aviona, uz oko 500 oficira, oko 900 podoficira i oko 2.000 vojnika, a imao je kapacitet opsluživanja tri aviobrigade u slučaju potrebe.
Bivše republike bez omče oko vrata
Neke zemlje bivše Jugoslavije, poput Hrvatske i Slovenije, već su otplatile kredite koje su uzimale za vreme Tita. Hrvati su poslednju ratu Pariskom i Londonskom klubu isplatili pre 12 godina. Hrvatska je Pariskom klubu otplatila poslednju ratu od 192 miliona dolara 2008. godine, a Londonskom klubu ratu od 78 miliona godinu dana kasnije.
Još brži u otplati državnih zajmova bili su Slovenci. Oni su poslednju ratu od 525 miliona dolara isplatili davne 1995. godine.
STANOVNIŠTVO
Neki ekonomisti procenjuju da je, bez obzira što je vlast u vreme druga Tita želela narodu da omogući više nego što su bile objektivne mogućnosti, tada zaduživanje bilo ipak racionalnije nego danas. To je verovatno i tačno, ali nama ništa ne znači - loši su nam ostavili dugove, gori su ih uvećali, a mi ih plaćamo...
Zna se da su mnogi "Titovi krediti" preliveni u potrošnju. Umesto na investicije, otišli su na standard - da mi imamo, da se može, da more, da planine, da automobili, da kuće, da vikendice... Umesto da se pare uzete za proizvodnju iz te proizvodnje vrate, istovremeno uvećavajući sveukupni imetak, naši stari su dobili novac na izvol'te i nisu se ustezali da potroše nijedan dinar koji ćemo mi sutra da vratimo.
A i ona ideja s početka - racionalnije zaduživanje za vreme Tita - to može da važi samo do prve polovine sedamdesetih godina 20. veka. U poslednjim godinama života Josipa Broza Tita, kao i početkom osamdesetih, počelo je ozbiljno zaduživanje, i to su ti krediti koji su prvenstveno išli na potrošnju, podizanje standarda, plata i penzija...
Prema zvaničnim podacima spoljni dugovi Jugoslavije na kraju 1987. godine iznosili su 21,3 milijarde dolara (konvertibilni dug od 20 milijardi), što je bio veoma veliki iznos za ono vreme. Preračunato u današnju vrednost dolara, to bi iznosilo preko 48,3 milijarde dolara! Onda možete da uporedite vrednost miliona i milijardi iz pedesetih, šezdesetih ili sedamdesetih godina prošlog veka sa današnjim milionima i milijardama...
Kako smo ubili sami sebe?
Dužni smo, pa moramo da vraćamo... Šta sad? Tako je, kako je... Gore od toga je što do ovolike zaduženosti uopšte nije moralo da dođe, jer čak i po raspadu Jugoslavije nije bilo sve toliko crno.
- Najveći dug je bio početkom 80-tih godina, kada je iznosio oko 20 milijardi dolara. Tada je to bilo oko 30 posto bruto društvenog proizvoda (BDP), što nije mnogo. Problem je bio što su u to vreme kamate jako porasle, pa je Jugoslavija 1982. godine bankrotirala, ne zbog toga što je dug bio veliki, nego zato što je njegovo refinansiranje bilo jako skupo, a prihoda nije bilo, jer je Jugoslavija tada imala veoma visok spoljnotrgovinski deficit. Sve postjugoslovenske države imale su veoma nisku zaduženost u trenutku kada su se osamostalile, jer su i dugovi, koje su nasledile, bili mali. Jugoslaviji nisu bili problem dugovi. Problem je bio privredni i politički sistem - istakao je jednom prilikom ekonomista Vladimir Gligorov.
A šta je to? Pa to je taj komunizam i ti ljudi koji su ga sprovodili. To je taj problem.
I dobro, šta bi onda mogao da bude zaključak? Da li nas je ekonomski uništio Tito? Ili je posle njega došao Slobodan Milošević koji nas je zavio u crno i ekonomski i ljudski i kome je trebalo da mi sami sudimo za genocid nad nama zbog apsolutnog nerazumevanja politike i vođenja iste u svetu u kome živimo? Ili su nas uništile srpske demokrate koje su došle posle Miloševića i ekonomski dokrajčile zemlju, sa tendencijom da nas pretvore u robove dok se oni bogate?
Uočavate li, u stvari, ovde pravi problem? Pominjemo ekonomiju u svakom pitanju, istovremeno pominjući i političare... Znači, do nas je... Ili ćemo, ako možemo - a danas bar možemo - slobodno da izaberemo one koji će da grade puteve, bolnice, da dovode strane investitore, da stvaraju klimu za otvaranje novih radnih mesta i da ih, izborima, teramo da to rade još jače i još bolje, ili ćemo pustiti da nas vodi neki novi Tito...
Jer, kad se sve sabere - iako apsolutno, sasvim i definitivno negativan lik za bivstvovanje Srba na ovim prostorima posle Drugog svetskog rata - Tito nije terao naše dede i babe i naše roditelje da uzimaju kredite.
