Стално слушамо како отплаћујемо Титове кредите: Откривамо вам на шта је он потрошио паре које данас враћамо
Према званичним подацима спољни дугови Југославије на крају 1987. године износили су 21,3 милијарде долара, што у данашњим доларима износи 48,3 миљарде
Отприлике једном годишње, средином децембра, Србији стижу на наплату дугови из времена Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ) - отплаћујемо рате кредита узетих у нека давна времена.
Почетком децембра пишемо како нам је остало још 25 година, још 24 године, још 23 године, још 22 године, и ево - сада - још 21 година до те 2041. године, када би требало да завршимо са исплатом тих такозваних "Титових кредита".
"СЛОМИТИ ТЕК УСПРАВЉЕНУ СРБИЈУ! ВУЧИЋУ СЛОМИТИ КИЧМУ, УКИНУТИ РЕПУБЛИКУ СРПСКУ!" Језива порука хрватског портала
У БОЈ ПРОТИВ МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА: Бајден и ЕУ стављају Србију између чекића и наковња, почиње паклена борба за Космет
"ПРИТИСАК НА СРБИЈУ ЋЕ СЕ ПОВЕЋАТИ!" Боцан-Харченко: Не свиђа се свима самостална, независна политика Београда
Дакле, годинама уназад слушамо о отплаћивању "Титових кредита" (као што ћемо изгледа слушати и у годинама унапред), а о чему се ту стварно ради? На шта је тај позајмљени новац отишао и да ли је, осим дугова, остало и нешто на чему можемо да градимо нашу будућност?
Песимисти би вероватно рекли: "Пропаст, све су нам уништили, нема будућности". Оптимисти би рекли: "Предаја није опција". Никола Пашић је рекао: "Спаса нам нема, пропасти нећемо". Па ви сад бирајте, а ми у међувремену да видимо где одоше "Титове паре"...
ПРИВРЕДА
Комунизам је само једно велико зло које је погодило човечанство. Он не функционише. Не ради. Пробало се. Не може, неће. У облику у ком је замишљен не постоји више ни у Кини - тамо тај префикс у свом имену има владајућа партија, али као друштвено-економско уређење - па то је све осим комунизма. Кина ће ускоро да постане економска сила број један у свету, какав црни комунизам...
Елем, тај комунизам је погодио и Југославију и њену економију. Кредити које је узимао Тито за такву Југославију одлазили су и у привреду. Економски развој је био изузетан док су у СФРЈ владали директори-идеалисти, без крађе новца, прављења викендица и издржавања љубавница, док је народ учествовао на радним акцијама и бесплатно стварао још додатних добара, уз узете кредите који су одлазили у производњу. И раст је био евидентан. Чак и раст Србије.
Према публикацији "О два века развоја Србије - белешке Миодрага Николића" коју је 2017. године издао Републички завод за статистику, Југославија је у раздобљу од 1950. до 1990. године остварила следећи раст: за прву деценију (1950-1960) индекс раста је износио 187 (што значи да је укупан раст био 87 одсто, односно да је просечна годишња стопа раста износила око 6,5 одсто); за другу 184 (6,3%); за трећу 174 (5,7%), а за четврту (1980-1990) индекс је био 96, што значи да је забележен годишњи пад БДП-а од око 0,4 одсто.
Заболеће вас глава...
Последње рате кредита које је "стара Југославија" узимала седамдесетих и осамдесетих година доспевају 2031. и 2041. године, а укупан цех већи је од 1,7 милијарди евра. Тада се Србија задужила за укупно 8,8 милијарди евра.
Међутим, ту се сад јавља проблем комунизма. Спроводе га људи. Људи су проблем. Или, да будемо поштени према људима - спроводе га политичари. И то је почетак проблема - нестаје оних идеала о братству и јединству, у периоду од 1976. до 1980. године доносе се "криви" системски закони - преовлађује политичко одлучивање у економији земље и снажно економско затварање у републичке и покрајинске границе, како би се што брже развила сопствена средина, без обзира на цену.
Уложени су огромне своте новца у пропале инвестиције: "Фени", "Обровац", "Дина"... На пример, у Обровац, где је требало да ради фабрика глинице - дехидратисаног алумијум оксида - кажу стручњаци да је за џабе "улупана" милијарда америчких долара! А неки економисти кажи да је репер за глупу инвестицију управо та фабрика у Обровцу, отворена 1978, а престала са радом 1981. године. У суштини, колико је стварно промашених инвестиција направљено још се поуздано не зна, или не жели да се зна. У процене су умешани политички разлози, уместо научне анализе.
НАОРУЖАЊЕ
Битна ставка био је и новац који је СФР Југославија издвајала за наоружање. Они ратоборнији Југословени су се увек хвалили како је тадашња земља "четврта војна сила у Европи". Велики део онога што је тада набављено новцем из кредита, данас се не користи, много тога је и уништено током ратних деведесетих година.
Погледајмо, на пример, некад најопремљенији југословенски војни аеродром Јосипа Броза Тита, "Жељаву", смештен дубоко у утроби планине Пљешавица надомак Бихаћа, отворен 1968. године. Тај аеродром је, по неким проценама, вредео четири милијарде долара, па је онда јасније где је одлазио и добар део новца из страних кредита. То је био најјачи војни аеродром по инфраструктури у целој Југославији. Унутра је била смештена једна авиобригада са 60 авиона, уз око 500 официра, око 900 подофицира и око 2.000 војника, а имао је капацитет опслуживања три авиобригаде у случају потребе.
Бивше републике без омче око врата
Неке земље бивше Југославије, попут Хрватске и Словеније, већ су отплатиле кредите које су узимале за време Тита. Хрвати су последњу рату Париском и Лондонском клубу исплатили пре 12 година. Хрватска је Париском клубу отплатила последњу рату од 192 милиона долара 2008. године, а Лондонском клубу рату од 78 милиона годину дана касније.
Још бржи у отплати државних зајмова били су Словенци. Они су последњу рату од 525 милиона долара исплатили давне 1995. године.
СТАНОВНИШТВО
Неки економисти процењују да је, без обзира што је власт у време друга Тита желела народу да омогући више него што су биле објективне могућности, тада задуживање било ипак рационалније него данас. То је вероватно и тачно, али нама ништа не значи - лоши су нам оставили дугове, гори су их увећали, а ми их плаћамо...
Зна се да су многи "Титови кредити" преливени у потрошњу. Уместо на инвестиције, отишли су на стандард - да ми имамо, да се може, да море, да планине, да аутомобили, да куће, да викендице... Уместо да се паре узете за производњу из те производње врате, истовремено увећавајући свеукупни иметак, наши стари су добили новац на izvol'te и нису се устезали да потроше ниједан динар који ћемо ми сутра да вратимо.
А и она идеја с почетка - рационалније задуживање за време Тита - то може да важи само до прве половине седамдесетих година 20. века. У последњим годинама живота Јосипа Броза Тита, као и почетком осамдесетих, почело је озбиљно задуживање, и то су ти кредити који су првенствено ишли на потрошњу, подизање стандарда, плата и пензија...
Према званичним подацима спољни дугови Југославије на крају 1987. године износили су 21,3 милијарде долара (конвертибилни дуг од 20 милијарди), што је био веома велики износ за оно време. Прерачунато у данашњу вредност долара, то би износило преко 48,3 милијарде долара! Онда можете да упоредите вредност милиона и милијарди из педесетих, шездесетих или седамдесетих година прошлог века са данашњим милионима и милијардама...
Како смо убили сами себе?
Дужни смо, па морамо да враћамо... Шта сад? Тако је, како је... Горе од тога је што до оволике задужености уопште није морало да дође, јер чак и по распаду Југославије није било све толико црно.
- Највећи дуг је био почетком 80-тих година, када је износио око 20 милијарди долара. Тада је то било око 30 посто бруто друштвеног производа (БДП), што није много. Проблем је био што су у то време камате јако порасле, па је Југославија 1982. године банкротирала, не због тога што је дуг био велики, него зато што је његово рефинансирање било јако скупо, а прихода није било, јер је Југославија тада имала веома висок спољнотрговински дефицит. Све постјугословенске државе имале су веома ниску задуженост у тренутку када су се осамосталиле, јер су и дугови, које су наследиле, били мали. Југославији нису били проблем дугови. Проблем је био привредни и политички систем - истакао је једном приликом економиста Владимир Глигоров.
А шта је то? Па то је тај комунизам и ти људи који су га спроводили. То је тај проблем.
И добро, шта би онда могао да буде закључак? Да ли нас је економски уништио Тито? Или је после њега дошао Слободан Милошевић који нас је завио у црно и економски и људски и коме је требало да ми сами судимо за геноцид над нама због апсолутног неразумевања политике и вођења исте у свету у коме живимо? Или су нас уништиле српске демократе које су дошле после Милошевића и економски докрајчиле земљу, са тенденцијом да нас претворе у робове док се они богате?
Уочавате ли, у ствари, овде прави проблем? Помињемо економију у сваком питању, истовремено помињући и политичаре... Значи, до нас је... Или ћемо, ако можемо - а данас бар можемо - слободно да изаберемо оне који ће да граде путеве, болнице, да доводе стране инвеститоре, да стварају климу за отварање нових радних места и да их, изборима, терамо да то раде још јаче и још боље, или ћемо пустити да нас води неки нови Тито...
Јер, кад се све сабере - иако апсолутно, сасвим и дефинитивно негативан лик за бивствовање Срба на овим просторима после Другог светског рата - Тито није терао наше деде и бабе и наше родитеље да узимају кредите.
