ZVUCI SA KUPRESA: Iz štampe je izašla knjiga Marka Matića o običajima srpskog naroda na Kupreškoj visoravni

Po popisu iz 1991. godine od 10.098 stanovnika opštine Kupres, Srba je bilo 5.300, odnosno 52,5 odsto. Danas od Ravnog i Malovana na jugu i jugozapadu visoravni, do Blagaja na severozapadu, živi manje od 600 Srba. Uglavnom su to starine koje su se vratile da umru u zavičaju, da se od života ne opraštaju pogledom na tuđinsko nebo i da budu sahranjene u svom groblju, među svojim precima.

Ostali Kuprešani su već 20 godina daleko od zavičaja, ratnim vihorom rasejani od Banjaluke i Novog Sada, preko Beča i Nemačke, do Amerike i Novog Zelanda. U belom svetu, daleko od ikog svog, bore se za opstanak. Što vreme rastanka od Kupresa više promiče, to snagu da izdrže sve češće nalaze u sećanju na dedovinu od koje su ostale samo u korov zarasle njive i zidine, na vrhove rodnih gora, na nekadašnji život i običaje.

"OLUJA" U BROJKAMA: Na Knin udarile 5 puta brojnije hrvatske snage plus bombarderi SAD

Jedan od njih je i Mirko Matić, penzionisani oficir bezbednosti VRS iz Blagaja kod Kupresa, koji je svoje izbegličko gnezdo svio u Banjaluci. Suočen sa svakodnevnim nadgornjavanjem sa nostalgijom, odlučio je da se sa njom obračuna pisanjem. Otimanjem dragih uspomena iz zavičaja od zaborava. Svestan da se sve ono što ne ostane zapisano gubi u zaboravu. Zahvaljujući tome, nedavno je iz štampa izašla njegova knjiga „Zvuci sa Kupresa“.

Zbirka običaja sa Kupreške visoravni u kojoj je, sa najvećom pažnjom, sa kojom se piše samo o onome što se nosi u duši, verno opisan nekadašnji život u ovom delu BiH. Do u pojedinosti, Matić je opisao kako se slavi krsna slava, svadbene običaje, proslavu Božića i Uskrsa, narodne zborove kod seoskih crkava za Ilindan, Petrovdan, Duhove i Preobraženje, oranje sa konjima i volovima, koševinu trave i vršidbu žita, narodne, čobanske i dečije igre...

Na 300 strana opisane su narodne mobe, briga o blagu, kako Kuprešani nazivaju stoku, život u dugim zimskim večerima, koje su gorštaci prekraćivali zajedničkim seoskim prelima...Žene i devojke pletenjem, tkanjem, predenjem vune i konoplje, muškarci igranjem potkrivače i komišanjem kukuruza koje su prethodne jeseni zaradili nadničeći po Vojvodini. A sve to začinjeno pesmom i natpevavanjem. I ašikovanjem. 

OVAKO JE POČELA OLUJA: "Ajmo, ubij, ubij! Je**m vam mamu četničku!" (UZNEMIRUJUĆE)

Umesto pesme i dima iz dimnjaka, danas iz zidina nekadašnjih domova dopiru samo zvuci vetrova, koji se spuštaju sa vrhova Raduše, Malovana i Stožera, i kroz oronule zidine tužno fijuču, kao da i sami tuguju za nekadašnjim životom. Kada su livade na Kupreškom, Rilićkom, Blagajskom, Vukovskom i Ravanjskom polju odjekivale od vike kosaca i kupilica, a pašnjaci iznad sela od klepaka ovaca, dovikivanja i natpevavanja čobana i čobanica. 

Nekad je na Kupreškoj visoravni, po Paklinama i Hrbljini paslo 180.000 ovaca. Ovce se jagnjile, jata se jatila. Danas ih nema ni 1.800. Čobani kažu da više nema ni vukova. Nekad su u dugim jesenjim i zimskim noćima njihovo zavijanje slušali sa zebnjom, danas se vukovima raduju kao rodu najrođenijem. Kao dokazu da još ima nešto od nekadašnjeg srećnog života, pre nego što je sudbina zauvek rastavila rodbinu, prijatelje, komšije, školske drugove...

Matić posebno naglašava da mu je važno da gorštaci sa Kupresa, izgubljeni u prostranstvima Aljaske i Australije, u vrevi Londona i Čikaga, ne zaborave običaje iz verskog života svojih predaka.

-Istorija je pokazala da je u dugim vekovima ropstva za očuvanje srpskog identiteta najvažnija bila naša pravoslavna vera. Iz tog razloga, najveći doprinos moje knjige srpskom rodu biće ako mladim pokolenjima, koja su odrasla u svetu globalizacije i kompjutera, ona budu podsetnik na to kako se proslavljaju naši najveći verski praznici. Zbog toga sam u opisu tih običaja išao do najsitnijih detalja – kaže autor.

Ali mu je još važnije da u nekoj zemljačkoj duši plamen nostalgije za zavičajem, čije ime on piše sa velikim početnim slovom, rasplamsa toliko da zov predaka bude jači od današnje svakodnevnice i gorštaka Kuprešaka inspiriše da se vrati na očevinu. I obnovi spaljenu kuću. Da on i potomci imaju gde da dolaze. A ako dolaze, neko će i da ostane.

-Zavičaj je mesto zbog kojeg, svaki put kad ga neko pomene ili kad ga se setiš, staviš ruku na srce a suza ti u oko zasija. Gde god da odeš njemu se uvek vraćaš. A kad u njega dođeš, srce zaigra, duša ozdravi a vazduh ima miris smrčeve šume i pokošenog sena – piše na početku knjige Matić, Mladićev oficir golubije duše.

Njegove emocije su snažne, ispisane sa ljubavlju i verom da svakim novim retkom čini dobro delo, vraća dug zavičaju i daje doprinos da i u budućnosti, kad on i njegova generacija ne budu među živima, bude Srba na Kupreškoj visoravni. Sa svojim običajima i uspomenama.

Zavičaj, kad iz njega odlaziš, nosiš u srcu. A kad iz njega bežiš, kao što smo mi Kuprešani pred silom belosvetskih moćnika i nepravdom morali da pobegnemo, nosiš ga na savesti. Grize te savest da si ga ostavio, izdao. Da si mogao učiniti još nešto da 7. kupreška brigada ne izgubi bitku protiv petostruko nadmoćnijih Hrvata i muslimana, da srpska politika iz Pala i Beograda ne žrtvuje Krajine kao što ih je žrtvovala, da...

Ako se odrekneš svog zavičaja, zavičaj se neće odreći tebe. Tuđi zavičaj nikad ne može postati tvoj zavičaj. Ako zavičaj zaboraviš i zapostaviš, ako se od njega odrodiš, ako u njega ne dolaziš, on te, kao i roditelji, strpljivo čeka. Ne ljuti se i ne gubi nadu. Svake noći iščekuje lupanje na vratima i poznati glas svog deteta.

NOVINARKA SRBIJE DANAS: Kako mi je za 96 sati „Oluja“ ugasila ognjište

Zavičaj nemoj da tražiš na geografskoj, voznoj ili nekoj drugoj karti. One su nesigurne. Papir je to. Potraži ga u rodoslovnoj i tu ćeš ga sigurno pronaći. To je jedina karta sa koje ga nije moguće izbrisati.

Ko zaboravi zavičaj, ko od Kuprešana zaboravi Kuprešku visoravan, ko zauvek odustane od želje i pomisli da se vrati, ko svoju decu i unuke ne uči i ne navikava da tamo što češće odlaze, ko zaboravlja svoje a prihvata tuđe običaje, zaboravio je sve i odustao od svega, pa i od sebe samog, poruka je knjige „Zvuci sa Kupresa“.