Srbi povratnici žive u MRAKU HRVATSKE, u 21 veku! Nekada su stoku trampili za struju, danas ne mogu ni to

Zabrinuti i preplašeni krenuli su u nepoznato zajedno sa kolonom ljudi.

Da li Milo i milogorci u Parizu slave srpsku okupaciju?

Nisu znali zašto beže, šta se zapravo događa i gde će završiti. Nekako su se snašli u tuđini, radili su za hranu i nešto sitnog novca u Bosanskoj Gradišci. 

U selo Cikote su se vratili 2004. godine, a jedino po čemu se razlikuje od ostalih sela jeste što nema struje. To nije bio slučaj 70-ih godina kada je elektrifikacija izvršena. Tada su svi meštani sela uplatili samodoprinos u vidu krave, a žarulje su svetlile sve do poslednjeg rata, a od tada petroleja i sveća imaju u zalihama.

Uništena je kompletna elektro-mreža, porušene su i pokradene bandere i žice, a Cikota i okolna sela su daleko od elektrovodova. U selu je sada jedini izvor električne ernergije solarni panel koji šturo osvetljava deo sela.

Krenuli su od nule, potpuno iz početka. Stevo (77), ima penziju od 800 kuna (12.700 dinara) brat Dušan (72) od 900 kuna (14.300 dinara) i to rastežu kako znaju i umeju, što nije ni malo  jednostavno. Struju ne plaćaju, vodu ne plaćaju, stanarinu ne plaćaju, telefon nemaju. Najbliža prodavnica i lekar su udaljeni 26 kilometara, u Pakracu. Da se razbole ne smeju, a isto tako, bez hleba se ne može ostati.

-Pre skoro 40 godina svaka kuća u selu dala je jednu kravu za elektrifikaciju u vidu samodoprinosa, a isto toliko za popravak i proširenje puta u selo. Evo, sada više od 20 godina prave struje nema. Dobili smo tek ove solarne panele, a ni put baš nije kao nekad. Propada polako i ne održava se kako bi trebalo. Dok svi priželjkuju nekakvu svetliju budućnost, mi ovde u Cikotama priželjkujemo svetliju prošlost. E, to je bio život. Bilo je mladih, bilo je dece, bilo je posla i struje, polja su bila obrađena, a svako malo znala se zaoriti i pesma. Ja sam petnaest godina radio kao trgovac u mesnoj trgovini – objašnjava Dušan.

Kako bi Dušan Stevo nekako prekratili put do prve prodavnice i lekara kupili su Yugo 45, i to za ravno 600 kuna (9.500 dinara). Braći penzija koju primaju nije dovoljna da prežive mesec, pa su se obratili za socijalnu pomoć.

U crvenom krstu i Centru za socijalnu rad dobili su kristalno jasan odgovor – imate auto, nemate pravo na jednokratnu ili bilo kakvu drugu pomoć! 

Dušan i Stevo nisu, barem leti, u potpunom mraku jer su pre tri godine njihova, a i još dve kuće u selu, dobile su male solarne panele, dovoljne tek za škrtu rasvetu, a reč je o programu i pomoći UNDP-a.

Svi znamo kako zima može da se oduži, a braća Stevo i Dušan u zimskom periodu koji je već počeo i pored solarnih panela i dalje su u mraku.