Срби повратници живе у МРАКУ ХРВАТСКЕ, у 21 веку! Некада су стоку трампили за струју, данас не могу ни то

Забринути и преплашени кренули су у непознато заједно са колоном људи.

Да ли Мило и милогорци у Паризу славе српску окупацију?

Нису знали зашто беже, шта се заправо догађа и где ће завршити. Некако су се снашли у туђини, радили су за храну и нешто ситног новца у Босанској Градишци. 

У село Цикоте су се вратили 2004. године, а једино по чему се разликује од осталих села јесте што нема струје. То није био случај 70-их година када је електрификација извршена. Тада су сви мештани села уплатили самодопринос у виду краве, а жаруље су светлиле све до последњег рата, а од тада петролеја и свећа имају у залихама.

Уништена је комплетна електро-мрежа, порушене су и покрадене бандере и жице, а Цикота и околна села су далеко од електроводова. У селу је сада једини извор електричне ернергије соларни панел који штуро осветљава део села.

Кренули су од нуле, потпуно из почетка. Стево (77), има пензију од 800 куна (12.700 динара) брат Душан (72) од 900 куна (14.300 динара) и то растежу како знају и умеју, што није ни мало  једноставно. Струју не плаћају, воду не плаћају, станарину не плаћају, телефон немају. Најближа продавница и лекар су удаљени 26 километара, у Пакрацу. Да се разболе не смеју, а исто тако, без хлеба се не може остати.

-Пре скоро 40 година свака кућа у селу дала је једну краву за електрификацију у виду самодоприноса, а исто толико за поправак и проширење пута у село. Ево, сада више од 20 година праве струје нема. Добили смо тек ове соларне панеле, а ни пут баш није као некад. Пропада полако и не одржава се како би требало. Док сви прижељкују некакву светлију будућност, ми овде у Цикотама прижељкујемо светлију прошлост. Е, то је био живот. Било је младих, било је деце, било је посла и струје, поља су била обрађена, а свако мало знала се заорити и песма. Ја сам петнаест година радио као трговац у месној трговини – објашњава Душан.

Како би Душан Стево некако прекратили пут до прве продавнице и лекара купили су Yugo 45, и то за равно 600 куна (9.500 динара). Браћи пензија коју примају није довољна да преживе месец, па су се обратили за социјалну помоћ.

У црвеном крсту и Центру за социјалну рад добили су кристално јасан одговор – имате ауто, немате право на једнократну или било какву другу помоћ! 

Душан и Стево нису, барем лети, у потпуном мраку јер су пре три године њихова, а и још две куће у селу, добиле су мале соларне панеле, довољне тек за шкрту расвету, а реч је о програму и помоћи УНДП-а.

Сви знамо како зима може да се одужи, а браћа Стево и Душан у зимском периоду који је већ почео и поред соларних панела и даље су у мраку.