OD KUPRESA, PREKO MANjAČE, DO BANjALUKE: Stada ovaca zakririla krajišku planinu (FOTO)
Od rodnog Blagaja, na Kupreškoj visoravni, do Šipova, putem koji nosi ime po partizanskom narodnom heroju Simeli Šolaji, nailazim na brojne odrone zemlje i kamenja, pa odlučujem da za Banjaluku ne nastavljam kraj Vrbasa, nego preko Zmijanja i Manjače.
Da izbegnem sve opasnosti puta kroz kanjon hirovite reke i još jednom uživam u prelepim predelima Manjače, jedne od najopevanijih srpskih planina, čuvene po četnicima Uroša Drenovića, Petru Kočiću, Vuji i Jablanu.
Nekoliko kilometara posle Mrkonjić Grada svraćam na Balkanu, najlepše srpsko jezero. Oko jezera gusta bukova i smrčova šuma, a nekoliko stotina metara iznad vode vrh planine Lisine, prekriven neplaniranim majskim snegom. Gore je u oktobru 1995. godine, samo u 24 sata, u borbama protiv hrvatskih gardijskih brigada, poginulo 19 mojih saboraca, pripadnika 7. brigade VRS sa Kupresa, među njima i moj brat od ujaka Vladimir Milišić. Imao je samo 22 godine.
ČUVAJU DUŠU OTETOG GRADA: Pravoslavne crkve u Sarajevu
TEMELJI OVE SVETINJE PAMTE SVETOG SAVU: U Velikom Orašju pravoslavna crkva postoji od 12. veka
OSIPAONICA KOD SMEDEREVA: Selo ima dve crkve, ne zna se koja je lepša
Od prevoja Rogolj do Čađavice magistralni put ide preko polja. Prav kao strela. Na horizontu, tamo negde iznad Ključa i Grmeča, čudesan mozaik kišnih oblaka i nebeskog plavetnila. Dodajem gas. Posle nekoliko minuta zaustavlja me policija.
-Vozili ste prebrzo.
Pružam tražena dokumenta.
-Gospodine, parkirajte se desno. Moramo vas isključiti iz saobraćaja. Do sutra.
Što se mora, nije teško, ali pitam zašto do sutra.
- Zato Mariću što smo zajedno ratovali na Kupresu i hoću da se za junačko upitamo zdravlje. Zar me ne prepoznaješ? Sećaš li se ratni druže Sijuksa, marta 1994. godine i Osmanagine kose?
Sećam se. I marta, i Osmanagine kose, i Stojana Knežića, i Mirka Vavana, i Vladimira Stanojevića, i Bože Milića...I svih ostalih srpskih plemića koji u šumama između Kupresa i Bugojna padoše pokošeni mitraljeskim rafalima.
Levo pod Malim Dimitorom ugnezdili se Graci, mesto Jove Tomića iz izviđačko-diverzantske čete, koji je u jesen 1994. junački pao na Kupreškim Vratima. Na radiju pesma "Sa Manjače krenuli su vuci i odoše prema Banjaluci". Pojačavam muziku do daske, razmišljam o Jovi, o svim našim živim i palim saborcima, o slavnim ratnim danima, o tragici mog naroda krajiškog koji su ratovi pozobali, koji su ustaše u kolonama vodile u jame i Jasenovac.
Kočićevo Zmijanje me dočekuje sa suncem, koje se probilo između natmurenih oblaka i nasmejanim krajiškim curicama koje na tezgama pored puta prodaju korpice sa jagodama. Divlje jagode na Manjači su tek cvetale, ali plastenici su stigli i na ovu prostranu krajišku planinu.
U Sitnici, prvom selu koje me dočekuje, zastajem da u kafani "Složna braća" popijem jednu rakiju. Valja se. Saobraćajni propisi su propisi, ali želja je želja. Ovde sam prvo piće popio sa svojim bratom Mitrom, prilikom njegovog prvog dolaska iz Čikaga, a red je i nazdraviti susretu sa planinom koju monarhisti nazivaju "četničkom majkom".
Dok se družim sa šljivovicom šaljem poruku Lani, mojoj prijateljici sa Manjače, koja je zaljubljena u rodnu goru, ali je ipak podlegla zovu velikog grada i otišla preko Drine, da nesvakidašnjim aranžmanima svadbi osvaja Beograd, njegove restorane i salone.
- Sedim u kafani na Zmijanju, pogledom milujem proplanke drage planine i razmišljam o zgodnom devojčurku izgubljenom u vrtlogu velegrada, koji je, da je sreće i drugačije sudbine krajiškog naroda, mogao da bude najlepša čobanica od Kupresa do Banjaluke.
Na izlazu iz sela, levo od puta, veliko stado. U njemu stotinak ovaca. Razmirovale se po pašnjaku. Čobanin, obučen u nekakvu fluoorescentnu kabanicu mi maše rukom da dođem. Pozdravljamo se srdačno kao da se znamo stotinu godina.
Kaže da se zove Neđo Stojić. Voli blago, kako Krajišnici nazivaju domaće životinje. Ceo radni vek je proveo radeći po farmama u Nemačkoj. Najveća na kojoj je radio imala je više od 1.000 krava. Kad je završio radni vek, vratio se u zavičaj. Iako ima ogromnu penziju i stan u Banjaluci, ne može bez sela, Manjače i ovaca. Zato drži sedamdeset ovaca. Da ubija dosadu. Ali ove ovce nisu njegove. Morao komšija zbog nekih obaveza u Banjaluku, pa ga zamolio da mu pričuva stado.
-Ja sam ti zadnja kuća na izlazu iz sela prema Čađavici. Kad god naiđeš i s kim god naiđeš, dođi na rakiju. Dobro je stati, odmoriti. Što čovek u životu više žuri i srlja, vidi manje od života.
Obećavam da ću svratiti, već u julu, kad sa ženom i decom krenem na Kupres, na koševinu trave.
Posle Sitnice i nekoliko krivina, prostrlo se veliko polje. Na pašnjacima levo od puta, ogromno stado ovaca. Ostavljam automobil i krećem uz livade. U susret mi trče tri crna psa ovčara. Oko mene, kao za inat, ni drveta, ni kamena. Laju i zatrkuju se prema meni, ali kako ih ignorišem zaključuju da se ne plašim pa postaju obazriviji i pitomiji. Kraj stada, koje leži, dva čobanina. Gledaju me znatiželjno.
-Pomaže bog ljudi.
-Bog ti pomogao neznani junače.
-Ja svratio da slikam ovce i vas. Ako ne smeta.
-Ne smeta, slikaj koliko hoćeš. A odakle si?
-Sa Kupresa.
-Sa Kupresa? Zemljače moj, ja sam ratovao na Kupresu. Bio sam na frontu u Vukovsku, iznad Bugojna. Baza moje jedinice je bila u Kudiljima. Ima tamo jedna lepa i stara pravoslavna crkva. Mnogo dobri ljudi. Žao mi ih što mučenici odoše u izbeglištvo – priča mlađi čobanin, koji se predstavlja kao Neđeljko Delić.
-Neđeljko, ta crkva posvećena Blagoveštenju presvete Bogorodice, sagrađena 1863. godine, je baš sad za Vaskrs provaljena i oskrnavljena. Prozori razbijene, oltar srušen, ikone razbijene.
-E, tužne naše sudbine. Kome je smetala napuštena i osamljena crkva?
-Srbima.
-Kako, bolan, Srbima. Pa nisu je, valjda, naši provalili?
-Naši Nedeljko. Ne znam da li su Hrvati ili muslimani, ali su naši. Naša braća. Pokatoličeni ili poislamljeni Srbi.
Drugi čobanin je Slavko Delić, Nedeljkov stric. Na moju molbu, da bih mogao da napravim lepe fotografije, jave ovce. One ustaju, počinju da bleje i kao lavina kreću prema nama.
-Bile kiše, a nismo ih solili. Misle da ih javimo na so – objašnjava Slavko.
Kažu da su iz sela Dujkovići, zaseok Delići. Ovce su njihove. Imaju oko 1.500 ovaca i jaganjaca. Uz pomoć pasa koji lajući trče oko stada nekako ih obuzdavamo i"pripremamo" za slikanje za beogradske internet portale. Nedeljko i Slavko nemaju internet, ne znaju šta su Fejsbuk, Instagram i ostale belosvetske novotarije ali ipak uzimam njihov broj telefona da im javim kad tekst izađe. Oni će već nekako naći načina da se "vide u novinama".
Dobri ljudi odlaze da jednu ovcu i jagnje koje se upravo ojagnjilo odnesu do obližnjeg tora, a ja nastavljam put prema Banjaluci.
Iznad Gornjeg Ratkova fotografišem krdo krava i berem tulipane, koji su išarali padine iznad puta. Krave stale i gledaju. Razmišljam da li se više čude što ih fotografišem ili što berem cveće. Sa kojim sam se prvi put susreo još dok sam kao dete čuvao ovce po Vitorogu i Hrbljini, kad sam ga brao čobanicama, ali sam tek mnogo godina kasnije, kao gimnazijalac, saznao kako se zove.
Iza sledećeg prevoja, još tri velika stada. Najveće pase uz sam put. Među ovcama, koje ne obraćaju pažnju na mercedese, golfove i ostale konjske snage koje kraj njih promiču 100 na sat, desetak magaradi. Na njima tovari prekriveni šatorskim krilima. Čovek koji mi dolazi u susret kaže da je čobanin. Radovan Mirnić iz Čokorskih polja, selo Bistrica.
-Čije su ovce?
-Slavka i Marka Bijelića. Braće.
-Koliko ovde ima brava?
-Više od 1.700, bez jagnjadi.
-Je li teško Radovane?
-A koji posao nije težak? Šta drugo da radim? Bolje i ovde u prirodi, sa ovcama, nego u nekoj tvornici savijen nad mašinom. Ne možemo svi u grad, mora neko i na selu ostati.
-Zašto su magarci natovareni?
-Zato što smo stalno u pokretu. Ko bi ih stalno tovario i rastovarao. Ovako je lakše.
-Vama lakše, a njima teže.
-Lakše je i njima. Navikli se.
U Stričićima, rodnom mestu Petra Kočića, uz Branka Ćopića, Ivu Andrića, Njegoša i Mehmeda Selimovića najvećeg srpskog pisca, puno naroda. Nedelja, pa se okupili u centru sela. Da se vide, popiju po koju i razmene novosti. Toplo mi oko srca što Kočićev kraj živi, što još ima ko i kome da priča i sa kolena na koleno prenosi kazivanja o Luji, Jablanu i Rudonji, Mećavi, Jaucima sa Zmijanja, Jazavcu pred sudom i drugim pripovetkama krajiškog velikana.
Kasarna Dobrnja, nekadašnja kasarna JNA, oaza tenkova i vojničkih snova. Posle nje Kola. Najveće naselje na Manjači. U centru sela osnovna škola. U kojoj sam potkraj 1995. godine poslednji put na jednom mestu video svoje saborce iz 7. brigade. Ratnike sa Kupresa. Bilo je veče. Ja sam im čitao svoju izbegličku priču "Nikad se neću vratiti u rodni kraj", koju je objavila "Javnost" iz Pala, a oni su ćuteći slušali, pušili i kradom brisali suze.
U Banjaluci svraćam na fudbalski teren u naselju Šeher, da se vidim sa Vojislavom Milišićem, koji tu drži fudbalsku školu. Moj rođak iz Barjemovaca, do poslednjeg rata živeo je u Bugojnu.
Pitanja sustižu jedno drugo. Kako porodica? Da li su čuo da su provalili u crkvu u Vukovsku? Kad si poslednji put bio u Čipuljiću? Viđaš li našeg zemljaka Aleksandra, vidim da opet daje veliku pomoć za Republiku Srpsku, valjda će nešto dati i za Kupres? Da li si slušao novi cede Đoke Marića, ima jedna dobra pesma o Kupresu? Da li znaš da je umro naš komandant Rakić, da su umrli bezbednjak Anđelić i mali Kljajić iz Mrkonjića, onaj što je sa četom vojnika celi dan na Prikoj Jelovači odolevao silovitim jurišima Prva gardijske brigade HVO, a kad je odbio napad u komandu poslao izveštaj: "Desno od mene, sve do Berlina, više nema naše vojske, ali ustaše neće proći".
DUŠA SMEDEREVA: Crkva Svetog velikomučenika Georgija
POTKOZARJU U POHODE: Četničko selo čuva srne od šakala
Pita, kad idem za Srbiju.
-Mislio sam večeras.
-Odloži to za sutra. Imam dogovoreno sa ovim našim Kuprešanima i Bugojanima da se večeras nađemo u jednoj kafani u Budžaku. Tamo se okupljamo makar jednom sedmično. Biće Puša, Vlado Zubić, Nikola Mišić, Bobek....Dođi da se ispričamo, da popijemo i zapevamo. To je nama redovna terapija protiv nostalgije za rodnim krajem.
