ČUVAJU DUŠU OTETOG GRADA: Pravoslavne crkve u Sarajevu
Nekada je u delovima grada koji su pripali muslimansko-hrvatskoj federaciji živelo 150.000 Srba. Danas ih nema ni tri hiljade.
Kada sam prošlog vikenda zajedno sa učenicima Gimnazije iz Velike Plane boravio u Palama posetio sam i tri pravoslavne crkve koje se nalaze u užem gradskom području Sarajeva: Sabornu crkvu, Crkvu svetih arhanđela Mihaila i Gavrila i Crkvu svetog Preobraženja. Prve dve se nalaze u Starom Gradu, nekoliko stotina metara jedna od druge, treća je u Pofalićima, koji su deo Novog Sarajeva.
TEMELJI OVE SVETINJE PAMTE SVETOG SAVU: U Velikom Orašju pravoslavna crkva postoji od 12. veka
OSIPAONICA KOD SMEDEREVA: Selo ima dve crkve, ne zna se koja je lepša
DUŠA SMEDEREVA: Crkva Svetog velikomučenika Georgija
Dok sam ulazio u Sabornu crkvu, hram izuzetne spoljašne i unutrašnje arhitektinske lepote, u duši su se borila osećanja sreće i tuge. Sreće što sam ponovo tu, u hramu koji je veći deo dvadesetog veka bio duhovno središte srpskog naroda u Sarajevu i njegovoj okolini. Tuge zato što je Sarajevo otet grad. Otet, pomalo proklet i sve više poislamljen. A srpske svetinje željne svojih vernika.
Nekada je u delovima grada koji su pripali muslimansko-hrvatskoj federaciji živelo 150.000 Srba. Danas ih nema ni tri hiljade. Proterala ih braća Srbi čiji su preci, neko milom, neko silom, klanjanje Hristu zamenili klanjanjem Alahu. Danas su "biseri rasuti po belom svetu, od Aljaske do Australije". Prošlost za svoj grad. U kojem su nekad bili ogromna većina, u kojem su do 1995. kada su ih muslimani i NATO proterali u tuđinu, u svom vlasništvu imali 70 odsto zemljišta.
Do juče se ovde samo srpski besedilo, danas "nije pametno" ni jednu "po srpski" prozboriti. Zbog toga sam namerno svoju ijekavicu, kojom već tri i po decenije govorim u Srbiji, u razgovoru sa bivšom braćom privremeno menjao u ekavicu. Na svako malo mir nad ovim etnički očišćenim gradom gradom, kojem uzalud pokušavaju da očuvaju masku multietičnosti, narušavaju decibelima izobličeni glasovi mujezina sa 400 džamija. Ne verujem da ih više ima i u Istambulu. Samo u Starom gradu, u širem području Baščaršije ima ih 67.
U Sabornoj crkvi nedeljna služba. Uz čudesan hor Srpskog pevačkog društva Sloga, koji postoji od 1888. godine. Čije se umilno pojanje izvija pod visoke kupole hrama i kao božija blagodet širi sarajevskom kotlinom a zatim se, poput osude i oproštaja, zakletve i molitve, izdiže uz padine Trebevića, Igmana i gore Romanije. Na kojima počivaju zauvek usnuli srpski ratnici. I nestaje u nebeskom beskraju. U daljinama po kojima su se sarajevski Srbi raselili.
Palim sveće za mog školskog druga iz Blagaja Momčila Kovinjala i hiljade drugih junaka koji su od 1992. do 1995. poginuli braneći Sarajevo. Za nekoliko stotina nesrećnika koje su muslimani ubili na Kazanima. Jednostavno ih, bez ikakvog reda, pokupili iz njihovih stanova, odveli do stratišta iznad grada, zaklali i bacili u provaliju. Za hiljade srpskih žena i devojčica koje su tri godine silovane i mučene. Iz čisto verskih razloga, u ime Alaha.
Jednu sveću namenjujem Gavrilu Principu. Danas ne mislim da je pametno to što je učinio ali kako god, hrišćanski je da se svom zemljaku, hrabrom momčiću iz Bosanskog Grahova, baš u crkvi koja se nalazi nekoliko stotina metara od mesta na kojem je ubio Ferdinanda, sveću zapalim. Ko zna da li će mu je neko drugi zapaliti.
Saborna crkva Roždestva presvete Bogorodice je jedan od najvećih pravoslavnih hramova na Balkanu. Njena gradnja započeta je 1863. a završena 1872. godine. Sve od dobrovoljnih priloga. Praviteljstvo srpsko iz Beograda dalo je 500 dukata, knez Mihailo Obrenović 150 a turski sultan Abdul Aziz, koji je i dao dozvolu za gradnju džamije, čak 556 dukata. Što je i najveći pojedinačni prilog. Mitropolit Sava Kosanović je u vreme gradnje posetio Moskvu i Rusiju i otud se vratio sa 1.870 dukata. I ikonostasom sa pozlaćenim ikonama.
Gradnja crkve poverena je Andreji Damjanovu, čuvenom neimaru iz Velesa, koji je zidao i Sabornu crkvu Svete Trojice u Mostaru, svojevremeno najveću crkvu na prostoru Balkana, koja je u potpunosti srušena u toku rata 1992. godine. Crkva je trobrodna građevina, sa pet kupola, šestoro vrata i tri zvona koja su teža od pet tona.
Ispred crkve me zaustavlja bračni par sa detetom i moli da ih fotografišem. Došli iz Herceg Novog. Kažu, kada su pre rata ovde dolazili osećali su se prijatno, kao u bilo kom drugom jugoslovenskom gradu a sada imaju osećaj da u Sarajevu ima više Bliskog istoka nego Evrope. U Crkvi svetih Arhangela Mihaila i Gavrila tišina, koju narušava samo šaputanje mojih saputnika, učenica i profesora Gimnazije iz Velike Plane. Deca osećaju da su došla na sveto mesto, poštuju njegovu vekovnu tišinu i pale sveće za zdravlje i spokoj duše svojih najmilijih.
Ne zna se kada je ova svetinja sagrađena, ali se zna da je ona najstariji očuvani istorijski spomenik u Sarajevu. Neki arheolozi smatraju da potiče iz petog ili šestog veka. Predanje kaže da je krajem 14. veka hram obnovio Andrijaš Kraljević, brat poznatijeg Marka. Obojica potomci vladarske loze Mrnjačevića iz okoline Livna, koja je kasnije na upravljanje dobila srpsku Makedoniju.
POTKOZARJU U POHODE: Četničko selo čuva srne od šakala
MESTO U KOJEM SRNE I JELENI BEZBRIŽNO PASU PO SEOSKIM LIVADAMA: Marićka kod Prijedora
U dva najstarija turska sačuvana dokumenta o Sarajevu, iz 1468. i 1469. godine, piše da u varoši imaju 103 pravoslavne kuće, 42 muslimanske, osam dubrovačkih i pravoslavna crkva. Crkva je rušena i obnavljana desetak puta a sadašnji izgled ima od 1734. godine. U unutrašnjem dvorištu nalazi se muzej sa vrednom zbirke ikona od XIII do XIX veka, brojni rukopisi, liturgijski i umetnički eksponati. Iako zbog odlaska većine vernika u progonstvo crkva živi u velikoj oskudici, kad su čuli da su deca iz Srbije, kustos i žena koja radi u crkvenoj prodavnici su odbili da naplate ulaznice za ulazak u muzej.
Ispred ove svetinje su muslimani 1. marta 1992. godine napali srpske svatove, ubili starog svata Nikolu Gardovića, ranili sveštenika Radenka Mikovića, oteli i spalili srpsku zastavu. Danas „mirna sarajevska raja“ ubice slavi kao heroje. Treća sarajevska pravoslavna svetinja, crkva na Pofalićima, završena je i osvećena 1940. godine, u prisustvu 50.000 vernika. Projektovao je Aleksandar Deroko. A možda će nekom biti zanimljiv i podatak da je u njoj kršten srpski političar Vojislav Šešelj. Od završetka poslednjeg rata potomci bivših Srba su više od 50 puta napadali i oštećivali ovu svetinju.
