ЧУВАЈУ ДУШУ ОТЕТОГ ГРАДА: Православне цркве у Сарајеву
Некада је у деловима града који су припали муслиманско-хрватској федерацији живело 150.000 Срба. Данас их нема ни три хиљаде.
Када сам прошлог викенда заједно са ученицима Гимназије из Велике Плане боравио у Палама посетио сам и три православне цркве које се налазе у ужем градском подручју Сарајева: Саборну цркву, Цркву светих арханђела Михаила и Гаврила и Цркву светог Преображења. Прве две се налазе у Старом Граду, неколико стотина метара једна од друге, трећа је у Пофалићима, који су део Новог Сарајева.
ТЕМЕЉИ ОВЕ СВЕТИЊЕ ПАМТЕ СВЕТОГ САВУ: У Великом Орашју православна црква постоји од 12. века
ОСИПАОНИЦА КОД СМЕДЕРЕВА: Село има две цркве, не зна се која је лепша
ДУША СМЕДЕРЕВА: Црква Светог великомученика Георгија
Док сам улазио у Саборну цркву, храм изузетне спољашне и унутрашње архитектинске лепоте, у души су се борила осећања среће и туге. Среће што сам поново ту, у храму који је већи део двадесетог века био духовно средиште српског народа у Сарајеву и његовој околини. Туге зато што је Сарајево отет град. Отет, помало проклет и све више поисламљен. А српске светиње жељне својих верника.
Некада је у деловима града који су припали муслиманско-хрватској федерацији живело 150.000 Срба. Данас их нема ни три хиљаде. Протерала их браћа Срби чији су преци, неко милом, неко силом, клањање Христу заменили клањањем Алаху. Данас су "бисери расути по белом свету, од Аљаске до Аустралије". Прошлост за свој град. У којем су некад били огромна већина, у којем су до 1995. када су их муслимани и НАТО протерали у туђину, у свом власништву имали 70 одсто земљишта.
До јуче се овде само српски беседило, данас "није паметно" ни једну "по српски" прозборити. Због тога сам намерно своју ијекавицу, којом већ три и по деценије говорим у Србији, у разговору са бившом браћом привремено мењао у екавицу. На свако мало мир над овим етнички очишћеним градом градом, којем узалуд покушавају да очувају маску мултиетичности, нарушавају децибелима изобличени гласови мујезина са 400 џамија. Не верујем да их више има и у Истамбулу. Само у Старом граду, у ширем подручју Башчаршије има их 67.
У Саборној цркви недељна служба. Уз чудесан хор Српског певачког друштва Слога, који постоји од 1888. године. Чије се умилно појање извија под високе куполе храма и као божија благодет шири сарајевском котлином а затим се, попут осуде и опроштаја, заклетве и молитве, издиже уз падине Требевића, Игмана и горе Романије. На којима почивају заувек уснули српски ратници. И нестаје у небеском бескрају. У даљинама по којима су се сарајевски Срби раселили.
Палим свеће за мог школског друга из Благаја Момчила Ковињала и хиљаде других јунака који су од 1992. до 1995. погинули бранећи Сарајево. За неколико стотина несрећника које су муслимани убили на Казанима. Једноставно их, без икаквог реда, покупили из њихових станова, одвели до стратишта изнад града, заклали и бацили у провалију. За хиљаде српских жена и девојчица које су три године силоване и мучене. Из чисто верских разлога, у име Алаха.
Једну свећу намењујем Гаврилу Принципу. Данас не мислим да је паметно то што је учинио али како год, хришћански је да се свом земљаку, храбром момчићу из Босанског Грахова, баш у цркви која се налази неколико стотина метара од места на којем је убио Фердинанда, свећу запалим. Ко зна да ли ће му је неко други запалити.
Саборна црква Рождества пресвете Богородице је један од највећих православних храмова на Балкану. Њена градња започета је 1863. а завршена 1872. године. Све од добровољних прилога. Правитељство српско из Београда дало је 500 дуката, кнез Михаило Обреновић 150 а турски султан Абдул Азиз, који је и дао дозволу за градњу џамије, чак 556 дуката. Што је и највећи појединачни прилог. Митрополит Сава Косановић је у време градње посетио Москву и Русију и отуд се вратио са 1.870 дуката. И иконостасом са позлаћеним иконама.
Градња цркве поверена је Андреји Дамјанову, чувеном неимару из Велеса, који је зидао и Саборну цркву Свете Тројице у Мостару, својевремено највећу цркву на простору Балкана, која је у потпуности срушена у току рата 1992. године. Црква је тробродна грађевина, са пет купола, шесторо врата и три звона која су тежа од пет тона.
Испред цркве ме зауставља брачни пар са дететом и моли да их фотографишем. Дошли из Херцег Новог. Кажу, када су пре рата овде долазили осећали су се пријатно, као у било ком другом југословенском граду а сада имају осећај да у Сарајеву има више Блиског истока него Европе. У Цркви светих Архангела Михаила и Гаврила тишина, коју нарушава само шапутање мојих сапутника, ученица и професора Гимназије из Велике Плане. Деца осећају да су дошла на свето место, поштују његову вековну тишину и пале свеће за здравље и спокој душе својих најмилијих.
Не зна се када је ова светиња саграђена, али се зна да је она најстарији очувани историјски споменик у Сарајеву. Неки археолози сматрају да потиче из петог или шестог века. Предање каже да је крајем 14. века храм обновио Андријаш Краљевић, брат познатијег Марка. Обојица потомци владарске лозе Мрњачевића из околине Ливна, која је касније на управљање добила српску Македонију.
ПОТКОЗАРЈУ У ПОХОДЕ: Четничко село чува срне од шакала
МЕСТО У КОЈЕМ СРНЕ И ЈЕЛЕНИ БЕЗБРИЖНО ПАСУ ПО СЕОСКИМ ЛИВАДАМА: Марићка код Приједора
У два најстарија турска сачувана документа о Сарајеву, из 1468. и 1469. године, пише да у вароши имају 103 православне куће, 42 муслиманске, осам дубровачких и православна црква. Црква је рушена и обнављана десетак пута а садашњи изглед има од 1734. године. У унутрашњем дворишту налази се музеј са вредном збирке икона од XIII до XIX века, бројни рукописи, литургијски и уметнички експонати. Иако због одласка већине верника у прогонство црква живи у великој оскудици, кад су чули да су деца из Србије, кустос и жена која ради у црквеној продавници су одбили да наплате улазнице за улазак у музеј.
Испред ове светиње су муслимани 1. марта 1992. године напали српске сватове, убили старог свата Николу Гардовића, ранили свештеника Раденка Миковића, отели и спалили српску заставу. Данас „мирна сарајевска раја“ убице слави као хероје. Трећа сарајевска православна светиња, црква на Пофалићима, завршена је и освећена 1940. године, у присуству 50.000 верника. Пројектовао је Александар Дероко. А можда ће неком бити занимљив и податак да је у њој крштен српски политичар Војислав Шешељ. Од завршетка последњег рата потомци бивших Срба су више од 50 пута нападали и оштећивали ову светињу.
