"CRNE MARAME I GROBLJA SU NAM ŽIVOT POSTALI" Potresne ispovesti porodica srpskih žrtava iz srebreničkog kraja i Podrinja
Gde je pravda za smrt naših najmilijih, naše braće, sinova i kćeri, očeva, majki i sestara?
Kako nema kazne za muslimanske krvoloke koji su Srbima vadili oči po Srebrenici i okolnim selima, a svaki dan slušamo kako smo mi Srbi sad i "genocidaši"? A za monstruozna ubistva 3.500 Srba iz Podrinja, Srebrenice i okolnih sela, nema doživotnih kazni.
LOKALIZOVAN POŽAR U HRVATSKOJ: Vatrena stihija zadavala muke vatrogascima - dežurali celu noć
ĐUKANOVIĆEV OBRAZ KAO ĐON! Iz Milovih usta izlaze samo neistine - uporedio Srebrenicu i Holokaust, pa napravio SKANDALOZAN potez
U Hrvatskoj danas 58 novih slučajeva korona virusa: Na respiratorima osam pacijenata
Ovako, sa bolom u duši, suzama u očima i knedlom u grlu govore članovi srpskih porodica koji su izgubili najmilije u zločinima muslimanskih snaga predvođenih prvim krvolokom Podrinja, Naserom Orićem.
Ogorčeni su na ponašanje i muslimana i mnogih stranaca koji se "povampire" oko 11. jula i zbog godišnjice stradanja u Srebrenici "krenu u lov" na Srbe i sve što je srpsko. Naravno, zaboravljaju da kažu da su i Srbi žrtve u Srebrenici i Podrinju i da je na stotine srpskih sela ugašeno, jer je sve srpsko pobijeno i proterano.
- Još tražim telo oca Miloša koji je ubijen 24. septembra 1992. godine u selu Podrvanje - kaže Milojka Bibić iz ovog srebreničkog sela.
Naserovi krvnici ubili su joj i majku Dikosavu i braću Milovana i Radeta.
- Brata Milovana i majku Dikosavu su zaklali orićevci. Malo im je to bilo, pa su tela spalili u školi. A brat Rade, e to mi je teško i da ti kažem. Ranjen je bio moj Rade, ali im je ipak pao u ruke. Unakazili su moga Radeta, da ti kažem sine moj. Skupljala sam rukama telo njegovo kad sam ga našla u selu. Stavljala delove tela moga brata na šatorsko krilo.
Monstrumi jedni. To čovek nije mogao da uradi - sa mukom u glasu priseća se Milojka tragedije svoje porodice.
Bila je, kaže, devojka od 24 godine kada je počeo napad na selo. Uspela je da pobegne iako su zločinci već započeli krvavi pir i ubijanje i starog i mladog. Bežalo se kud se stiglo, po šumama:
- Izgubila sam celu porodicu tog dana, za samo deset sati. Od osam sati ujutro do 18 uveče trajao je krvavi pir monstruma.
Uzalud je posle davala izjave po tužilaštvima i ne zna ni ona više kome se nije ispovedila. Tražila je pravdu, traži i dalje mesto gde joj otac počiva, ali ni pravde ni groba nema:
- Neću odustati od potrage za očevim telom. Želim da nađem mir. A ovi koji pričaju da su oni žrtve a mi zločinci, neka ih bude sramota, jer ni mrtvima mira ne daju.
Slađana Trifunović, devojački Rankić, kaže da svakog 24. novembra, kad slavi Mratindan, krsno ime Rankića, za stolom očima i srcem traži oca Milisava i braću Dragoslava i Miroslava. Oni su ubijeni 30. juna 1992. u napadu muslimanskih snaga na njihovo srebreničko selo Brežanj.
- Dragoslav je imao 18 godina. Išao je u srednju školu. Miroslav taman vojsku odslužio. I otac Milisav nije živu glavu izvukao. Sa sinovima je ubijen. Prezime su mi ugasili Orićevi krvnici i naše "komšije" iz Osmače. Bili su stalno sa nama i onda tog 30. juna došli i ubili sve što su stigli - priseća se Slađana i dodaje da su tela oca i braće pronašli nakon godinu dana.
Priseća se da im je najteže palo jer nisu imali slike ni oca ni braće da stave na spomenik, sve su popaljene:
- Od familije iz Srbije dobili smo njihove fotografije, da možemo na obeležje da im stavimo, da im lik zauvek svi pamte.
Kaže da je majka Mileva preživela napad muslimana, jer je bežala kud su je noge nosile:
- Nekoliko dana pre napada, dok je škola još trajala, čula sam na jednom odmoru kako naši tadašnji drugari muslimani iz razreda pričaju da je došao kamion pušaka u selo Osmače.
Vratim se kući i to kažem ocu. On i majka me nakon nekoliko dana spakuju da idem kod rodbine u Čačak na leto. Kažu mi da se ne opterećujem nikakvim puškama. I eto, nakon mesec dana, sve mi iz kuće pobiše naše komšije i to baš puškama o kojima su pričali.
Svakog jula slušam kako smo mi Srbi zločinci, a muslimani žrtve. Crne marame i groblja su nam život postali, a naši krvnici i danas se šetaju po Srebrenici i Osmačama.
Branimir Kojić, predsednik organizacije porodica zarobljenih i poginulih boraca i nestalih civila Srebrenice, kaže da je bez oca ostao u napadu orićevaca na Kravice:
- Jul je svakako poseban mesec za svakog Srbina iz Podrinja jer je to mesec kada se kompletna svetska javnost utrkuju ko će više da žali žrtve navodnog genocida. A genocida nije bilo, jer svakim danom mi taj narativ i mit razbijamo činjenicama. Dokazujemo da su u Potočarima sahranjeni ljudi koji nisu odavde, koji su stradali pre 1995, oni koji su umrli prirodnom smrću za vreme rata. Čak postoje i neki ljudi koji su živi, a na spisku su mrtvih.
Istina polako dolazi na videlo.
On kaže da je obaveza i dužnost svih Srba iz Podrinja da nikad žrtve ne zaborave.
- Stalno ćemo podsećati svet na istinu o stradanju hiljada Srba iz Podrinja. Naši očevi, braća, sestre, ugradili su živote u temelje Srpske. Taj temelj je zato toliko jak i dok god je nas potomaka, ti temelji neće biti poljuljani. Samo ćemo još više da gradimo našu Republiku i da je čuvamo jer su nam to u amanet ostavili naši najmiliji - ističe Kojić.
Kaže i da je, nažalost, jak lobi svetskih sila uspeo da sve one koji su činili najmonstruoznija zlodela i zločine prema Srbima zaštiti pred međunarodnim sudovima i na sudu BiH:
- Tu pre svega mislim na Nasera Orića. Da je pravde i pravičnosti, krvnik iz Srebrenice bio bi osuđen na doživotnu robiju za ono što je učinio sopstvenom narodu, a o ubistvima Srba da i ne govorimo. Postoje ljudi koji su se odvažili da kažu istinu o stanju u Srebrenici za vreme rata, da je Naser uzimao humanitarnu pomoć i preprodavao je svom narodu, a on i njegovi ljudi odgovorni su za mnogobrojna silovanja, maltretiranja, ubistva neistomišljenika.
TERET NEPRAVDE
- Mi koji živimo ovde najbolje znamo kakav teret nepravde nosimo na leđima. Zamislite majku koja je izgubila dva sina i supruga, nekog ko je ostao bez braće, sestara ili roditelja, da svakim danom slušaju da smo mi kao narod krivi za genocid. Više od 70 odsto naših žrtava je stradalo od polovine 1992. do početka 1993, što jasno govori o nameri da se ovaj prostor etnički očisti od Srba. Naše žrtve svakim danom ubijaju iznova jer ih svi minimiziraju, zločinci se šetaju slobodno, a svi oni Srbi koji nisu ubijeni su konstantno pod pritiskom da će biti optuženi za nešto - kaže Branimir Kojić.
SELA SRAVNJENA SA ZEMLJOM
Kojić naglašava da Srbi iz srebreničkog kraja svaki veći pravoslavni praznik provode na grobljima:
- Na te dana muslimani su nas najviše ubijali, hteli su da svaki praznik naše majke liju suze, a ne da se vesele. Naša sela su gotovo sva prazna, sravnjena sa zemljom, popaljeno je i porušeno sve što je moglo da se sruši. Oni koji su proterani sa svojih vekovnih ognjišta nemaju gde da se vrate.
U Bratuncu juče obeleženo 29 godina od zločina
Bole nas sramotne presude
U Bratuncu je juče obeleženo 29 godina od zločina nad Srbima u srednjem Podrinju i služen parastos za 3.267 ljudi koje su ubile muslimanske snage u minulom ratu. Parastos je služio mitropolit dabrobosanski Hrizostom koji je poručio da će srpski narod svedočiti istinu o stradanju u Podrinju, navodeći da je uloga crkve da sačuva uspomenu na žrtve zločina.
Premijer Republike Srpske Radovan Višković istakao je da je stradanje Srba u Podrinju ostalo nekažnjeno.
- Izrečena je jedna sramotna i ponižavajuća presuda. Za klanje 12-godišnjeg deteta, koje se vratilo kući, koljač je osuđen na 10 godina zatvora. To je malo i za saobraćajnu nesreću - rekao je Višković.
Istakao je da je, s druge strane, za Srbe izmišljena komandna odgovornost pa se osuđuju na doživotne kazne:
- Ne smemo podleći lažima i prevarama. Da mogu, uskratili bi nam i da obeležavamo stradanje naših sunarodnika.
Pored brojnih delegacija republičkih i opštinskih institucija i udruženja obeležavanju je prisustvovao i ambasador Rusije u BiH Igor Kalabuhov, generalni konzul Srbije u Banjaluci Dragan Protić, poslanik u Skupštini Crne Gore Marko Milačić... O. M.
