"ЦРНЕ МАРАМЕ И ГРОБЉА СУ НАМ ЖИВОТ ПОСТАЛИ" Потресне исповести породица српских жртава из сребреничког краја и Подриња
Где је правда за смрт наших најмилијих, наше браће, синова и кћери, очева, мајки и сестара?
Како нема казне за муслиманске крволоке који су Србима вадили очи по Сребреници и околним селима, а сваки дан слушамо како смо ми Срби сад и "геноцидаши"? А за монструозна убиства 3.500 Срба из Подриња, Сребренице и околних села, нема доживотних казни.
ЛОКАЛИЗОВАН ПОЖАР У ХРВАТСКОЈ: Ватрена стихија задавала муке ватрогасцима - дежурали целу ноћ
ЂУКАНОВИЋЕВ ОБРАЗ КАО ЂОН! Из Милових уста излазе само неистине - упоредио Сребреницу и Холокауст, па направио СКАНДАЛОЗАН потез
У Хрватској данас 58 нових случајева корона вируса: На респираторима осам пацијената
Овако, са болом у души, сузама у очима и кнедлом у грлу говоре чланови српских породица који су изгубили најмилије у злочинима муслиманских снага предвођених првим крволоком Подриња, Насером Орићем.
Огорчени су на понашање и муслимана и многих странаца који се "повампире" око 11. јула и због годишњице страдања у Сребреници "крену у лов" на Србе и све што је српско. Наравно, заборављају да кажу да су и Срби жртве у Сребреници и Подрињу и да је на стотине српских села угашено, јер је све српско побијено и протерано.
- Још тражим тело оца Милоша који је убијен 24. септембра 1992. године у селу Подрвање - каже Милојка Бибић из овог сребреничког села.
Насерови крвници убили су јој и мајку Дикосаву и браћу Милована и Радета.
- Брата Милована и мајку Дикосаву су заклали орићевци. Мало им је то било, па су тела спалили у школи. А брат Раде, е то ми је тешко и да ти кажем. Рањен је био мој Раде, али им је ипак пао у руке. Унаказили су мога Радета, да ти кажем сине мој. Скупљала сам рукама тело његово кад сам га нашла у селу. Стављала делове тела мога брата на шаторско крило.
Монструми једни. То човек није могао да уради - са муком у гласу присећа се Милојка трагедије своје породице.
Била је, каже, девојка од 24 године када је почео напад на село. Успела је да побегне иако су злочинци већ започели крвави пир и убијање и старог и младог. Бежало се куд се стигло, по шумама:
- Изгубила сам целу породицу тог дана, за само десет сати. Од осам сати ујутро до 18 увече трајао је крвави пир монструма.
Узалуд је после давала изјаве по тужилаштвима и не зна ни она више коме се није исповедила. Тражила је правду, тражи и даље место где јој отац почива, али ни правде ни гроба нема:
- Нећу одустати од потраге за очевим телом. Желим да нађем мир. А ови који причају да су они жртве а ми злочинци, нека их буде срамота, јер ни мртвима мира не дају.
Слађана Трифуновић, девојачки Ранкић, каже да сваког 24. новембра, кад слави Мратиндан, крсно име Ранкића, за столом очима и срцем тражи оца Милисава и браћу Драгослава и Мирослава. Они су убијени 30. јуна 1992. у нападу муслиманских снага на њихово сребреничко село Брежањ.
- Драгослав је имао 18 година. Ишао је у средњу школу. Мирослав таман војску одслужио. И отац Милисав није живу главу извукао. Са синовима је убијен. Презиме су ми угасили Орићеви крвници и наше "комшије" из Осмаче. Били су стално са нама и онда тог 30. јуна дошли и убили све што су стигли - присећа се Слађана и додаје да су тела оца и браће пронашли након годину дана.
Присећа се да им је најтеже пало јер нису имали слике ни оца ни браће да ставе на споменик, све су попаљене:
- Од фамилије из Србије добили смо њихове фотографије, да можемо на обележје да им ставимо, да им лик заувек сви памте.
Каже да је мајка Милева преживела напад муслимана, јер је бежала куд су је ноге носиле:
- Неколико дана пре напада, док је школа још трајала, чула сам на једном одмору како наши тадашњи другари муслимани из разреда причају да је дошао камион пушака у село Осмаче.
Вратим се кући и то кажем оцу. Он и мајка ме након неколико дана спакују да идем код родбине у Чачак на лето. Кажу ми да се не оптерећујем никаквим пушкама. И ето, након месец дана, све ми из куће побише наше комшије и то баш пушкама о којима су причали.
Сваког јула слушам како смо ми Срби злочинци, а муслимани жртве. Црне мараме и гробља су нам живот постали, а наши крвници и данас се шетају по Сребреници и Осмачама.
Бранимир Којић, председник организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Сребренице, каже да је без оца остао у нападу орићеваца на Кравице:
- Јул је свакако посебан месец за сваког Србина из Подриња јер је то месец када се комплетна светска јавност утркују ко ће више да жали жртве наводног геноцида. А геноцида није било, јер сваким даном ми тај наратив и мит разбијамо чињеницама. Доказујемо да су у Поточарима сахрањени људи који нису одавде, који су страдали пре 1995, они који су умрли природном смрћу за време рата. Чак постоје и неки људи који су живи, а на списку су мртвих.
Истина полако долази на видело.
Он каже да је обавеза и дужност свих Срба из Подриња да никад жртве не забораве.
- Стално ћемо подсећати свет на истину о страдању хиљада Срба из Подриња. Наши очеви, браћа, сестре, уградили су животе у темеље Српске. Тај темељ је зато толико јак и док год је нас потомака, ти темељи неће бити пољуљани. Само ћемо још више да градимо нашу Републику и да је чувамо јер су нам то у аманет оставили наши најмилији - истиче Којић.
Каже и да је, нажалост, јак лоби светских сила успео да све оне који су чинили најмонструознија злодела и злочине према Србима заштити пред међународним судовима и на суду БиХ:
- Ту пре свега мислим на Насера Орића. Да је правде и правичности, крвник из Сребренице био би осуђен на доживотну робију за оно што је учинио сопственом народу, а о убиствима Срба да и не говоримо. Постоје људи који су се одважили да кажу истину о стању у Сребреници за време рата, да је Насер узимао хуманитарну помоћ и препродавао је свом народу, а он и његови људи одговорни су за многобројна силовања, малтретирања, убиства неистомишљеника.
ТЕРЕТ НЕПРАВДЕ
- Ми који живимо овде најбоље знамо какав терет неправде носимо на леђима. Замислите мајку која је изгубила два сина и супруга, неког ко је остао без браће, сестара или родитеља, да сваким даном слушају да смо ми као народ криви за геноцид. Више од 70 одсто наших жртава је страдало од половине 1992. до почетка 1993, што јасно говори о намери да се овај простор етнички очисти од Срба. Наше жртве сваким даном убијају изнова јер их сви минимизирају, злочинци се шетају слободно, а сви они Срби који нису убијени су константно под притиском да ће бити оптужени за нешто - каже Бранимир Којић.
СЕЛА СРАВЊЕНА СА ЗЕМЉОМ
Којић наглашава да Срби из сребреничког краја сваки већи православни празник проводе на гробљима:
- На те дана муслимани су нас највише убијали, хтели су да сваки празник наше мајке лију сузе, а не да се веселе. Наша села су готово сва празна, сравњена са земљом, попаљено је и порушено све што је могло да се сруши. Они који су протерани са својих вековних огњишта немају где да се врате.
У Братунцу јуче обележено 29 година од злочина
Боле нас срамотне пресуде
У Братунцу је јуче обележено 29 година од злочина над Србима у средњем Подрињу и служен парастос за 3.267 људи које су убиле муслиманске снаге у минулом рату. Парастос је служио митрополит дабробосански Хризостом који је поручио да ће српски народ сведочити истину о страдању у Подрињу, наводећи да је улога цркве да сачува успомену на жртве злочина.
Премијер Републике Српске Радован Вишковић истакао је да је страдање Срба у Подрињу остало некажњено.
- Изречена је једна срамотна и понижавајућа пресуда. За клање 12-годишњег детета, које се вратило кући, кољач је осуђен на 10 година затвора. То је мало и за саобраћајну несрећу - рекао је Вишковић.
Истакао је да је, с друге стране, за Србе измишљена командна одговорност па се осуђују на доживотне казне:
- Не смемо подлећи лажима и преварама. Да могу, ускратили би нам и да обележавамо страдање наших сународника.
Поред бројних делегација републичких и општинских институција и удружења обележавању је присуствовао и амбасадор Русије у БиХ Игор Калабухов, генерални конзул Србије у Бањалуци Драган Протић, посланик у Скупштини Црне Горе Марко Милачић... О. М.
