Gruzijska java: Politički potres ili politička etapa?

Država koja je inače u nezavidnom geopolitičkom položaju, suočila se sa građanskim protestima i nemirima, koji su naročito na značaju dobili poslednjih meseci. Naime, decembra meseca 2017. godine, dva mladića su izgubila život, tako što su izbodena, tokom jedne tuče.

Proces koji je započet potom, izazvao je negodovanje oca jednog od ubijenih mladića Zaze Saralidzea (Zaza Saralidze). Saralidze je naime tvrdio da dva lica koja su optužena za ubistvo nisu krivci, već da je odgovorno lice koje je u bliskim vezama sa jednim od visokopozicioniranih tužilaca u Gruziji, te da iz datog razloga tužilaštvo štiti ubicu.

Protesti su eskalirali nakon 31. maja 2018. godine, kada je Gradski sud Tbilisija doneo presudu kojom osuđuje dva lica na 10, odnosno 9 godina zatvora za umišljajno ubistvo dva lica.1 Saralidze dobija podršku velikog broja građana putem društvenih mreža, a nekoliko hiljada ljudi se okuplja svakodnevno ispred Gradskog suda i Državnog tužilaštva, traživši da slučaj ostane otvoren i da lice, koje smatraju odgovornim, bude privedeno. Demonstranti su kao simbol protesta iznedrili osvetljenje lampi svojih mobilnih telefona. Kao posledica protesta i pritiska javnosti, Glavni tužilac Gruzije Irakli Šotadze podnosi ostavku. Protesti ipak nisu oslabili ni nakon ovog poteza, što je uzrokovalo krizu vlade. Protesti su samo doveli do kulminacije internih sukoba na liniji premijer Giorgi Kvirikašvili – neformalni vladar Gruzije Bidzina Ivanišvili. Prvi je podneo ostavku 13. juna i tako zakomplikovao, naizgled idiličnu političku sliku Tbilisija.

Protesti u Tbilisiju po mnogo čemu podsećaju na proteste u Banja Luci, koji se odvijaju poslednjih meseci, gde se određeni broj građana svakodnevno okuplja u glavnom gradu Republike Srpske, tražeći odgovornost ministra unutrašnjih poslova Dragana Lukača i drugih dužnosnika MUP-a i Javnog tužilaštva, zbog, kako smatraju demonstranti predvođeni Davorom Dragičevićem, namernih propusta u istrazi smrti Davida Dragičevića, sina vođe protesta. David Dragičević je nestao u noći 17. na 18. mart 2018. godine u Banja Luci i pronađen mrtav u rečici Crkvena 24. marta. Otac pokojnog mladića i demonstranti okupljeni u neformalni pokret „Pravda za Davida“, smatraju da je zvanična verzija vlasti po kojoj je David izgubio život nesrećnim slučajem ili samoubistvom isfabrikovana, te da je mladić ubijen, a da nadležni organi štite ubice jer su povezane sa pojedincima iz vrha MUP-a i Javnog tužilaštva.

Za razliku od Republike Srpske, gde je formiran Anketni odbor u Narodnoj skupštini Republike Srpske, kao i gde je Narodna skupština odbila zaključke Anketnog odbora, ali gde sve nije eskaliralo u političkom smislu, u Gruziji je došlo do ostavke čelnog lica izvršne vlasti, dok je vlast političke partije Gruzijski san – Demokratska Gruzija, po prvi put ozbiljno uzdrmana.

Gruzijom od 2012. godine vlada politička opcija „Gruzijski san“. San je formiran kao protivteža do tada neprikosnovenom predsedniku Gruzije Mihaelu Sakašviliju i njegovom Ujedinjenom narodnom pokretu. Sakašvili je na vlast došao 2003. godine nakon Revolucije ruža, kada je sa vlasti zbačen dotadašnji lider, poslednji šef diplomatije SSSR Eduard Ševarnadze.

Sakašvili je nakon dolaska na vlast započeo sa korenitim unutrašnjim reformama, pre svega administracije i bezbednosnog aparata, vratio je Gruziji davnašnje nacionalne simbole, započeo sa udaljavanjem od zvanične Moskve i u potpunosti okrenuo Gruziju put evroatlantskih integracija. Takođe, za vreme svoje vlasti Sakašvili je vodio nekoliko vojnih operacija. U momentu kada je došao na vlast, Gruzija nije kontrolisala veliki deo sopstvene teritorije. AR Abhazija je proglasila nezavisnost nakon rata 1992-93. godine, gruzijske trupe su kontrolisale samo deo teritorije Južne Osetije koju u Tbilisiju nazivaju Cinvalski Rejon, dok je AR Adžarijom gospodario Aslan Abašidze, iako bez formalnog izdvajanja iz Gruzije, potpuno bez uticaja zvaničnog Tbilisija.

Gruzija, devastirana kako abhaskim, tako i osetijskim ratom devedesetih godina, kontrolišući samo jednu od tri ključne luke – Poti (Batumi u Adžariji i Suhumi u Abhaziji su bili van domašaja centralnih vlasti), teško pogođena posledicama i internog građanskog rata među samim Gruzinima koji se odvijao, a kao posledica nasilnog prevrata dela vojske i demonstranata protiv prvog demokratski izabranog predsednika Gruzije Zvijada Gamsakudrije, kog su protivnici optuživali za diktatorski stil vladanja. Sukobi su trajali od jeseni 1991. godine pa sve do 31. decembra 1993. godine, kada je sam Gamsakudrija izgubio život, pod i danas nerazjašnjenim okolnostima, krijući se zajedno sa pristalicama u gruzijskoj unutrašnjosti. Treba napomenuti i da se u tom periodu armija Ruske Federacije javlja u više uloga. U Abhaziji i Južnoj Osetiji su zvanično mirotvorci, iako što javno, što neformalnim kanalima pomažu separatističke pokrete. Sa druge strane, tokom unutargruzijskog građanskog rata, Rusi pomažu snage Eduarda Ševarnadzea. Abhaziju su usled rata napustile stotine hiljada Gruzina, dok su hiljade civila izgubile živote kao posledica masovnih pokolja. U Gruziji se i danas, zvanično rat u Abhaziji karakteriše kao – genocidni.

Zanimljivo je i to, da se tokom rata u Abhaziji pojavljuju severnokavkaski borci, koji u datom ratu pomažu Abhaze (autentični, kavkaski narod koji je verski podeljen na pravoslavnu većinu i islamsku i pagansku manjinu). Borci su bili okupljeni u organizaciji „Konfederacija kavkaskih, planinskih naroda“. U sastav ove organizacije ulazili su i potonji džihadisti poput Šamila Basajeva, koji se tako početkom devedesetih borio rame uz rame sa ruskim vojnicima tokom Abhaskog rata, da bi se u narednom periodu, u Prvom i Drugom čečenskom ratu borio protiv ruske armije.

Ovaj rat je ostavio teške socijalne, ekonomske i političke posledice po Gruziju. Iako su centralne vlasti uspele da povrate kontrolu nad delom teritorije kojom je upravljao Gamsakudrija i njegove pristalice u zapadnom delu Gruzije, narednih godina je dolazilo do povremenih napada, atentata i terorističkih akata usmerenih protiv Ševarnadzea, a izvođenih od strane pristalica svrgnutog predsednika.

Sakašvili je odmah po dolasku na vlast odlučio da pokuša sa uspostavljanjem političkog primirja sa pristalicama prvog predsednika. Oslobodio je nekoliko desetina pristalica pokojnog predsednika i održao nekoliko javnih govora u kojima je pozivao na pomirenje. Sakašvili je takođe izveo uspešnu operaciju 2004. godine, podržan od strane SAD, kada je pripretio oružanim svrgavanjem lidera AR Adžarije Aslana Abašidzea i uspostavljanjem pune kontrole nad Batumijem i kompletnim regionom.

Ključna prepreka na datom putu, bilo je vojno prisustvo Ruske Federacije u regionu.

U Batumiju su od raspada SSSR uspostavljene mornaričke i pešadijske vojne baze RF.

Ipak, uprkos deklarisanom opredeljenju Sakašvilija koji je najavio uključivanje Gruzije u evroatlantske strukture, te 2004. godine ruska armija nije reagovala u momentu ozbiljnog rasta tenzija u regionu. Šta više, Igor Ivanov, tadašnji sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost je posetio Batumi u momentu kada su gruzijske snage stajale na granicama oblasti spremne za napad, obavio razgovor sa Abašidzeom, nakon kog se dotadašnji adžarski lider uputio u Moskvu, zajedno sa porodicom i najbližim saradnicima.1 Pošto se vođstvo evakuisalo, pristalice Abašidzea nisu pružile nikakav otpor i gruzijske snage bezbednosti su uspostavile vlast nad oblašću, koja je i danas u potpunosti integrisana u gruzijsko društvo i uživa autonoman status. Gruzijske vlasti su odlučile da sedište Vrhovnog i Ustavnog suda postave u Batumiju, dok su narednih godina nemale svote novca ulagane u ovaj grad koji je postao turistički centar Gruzije i regiona.

Ruske trupe su se u potpunosti povukle iz regiona, na zahtev gruzijskih vlasti 2007. godine.

Adžari su autohtona populacija, koja govori gruzijskim jezikom i većinski je islamske veroispovesti. Ipak, kod Adžara se uprkos radu komunističkih vlasti koje su u određenim periodima forsirale njihovu nacionalnu osobenost, nije naročito razvio osećaj zasebne etničke svesti. Gruzijska pravoslavna crkva igra važnu ulogu u društvenom životu ove zemlje. Gruzini su pravoslavne veroispovesti, sa izrazitim osećajem konfesionalne pripadnosti. Ovo je narod, koji je uz Jermene prva nesemitska populacija koja je primila hrišćanstvo, a u Gruziji i danas postoje hrišćanski hramovi koji datiraju još iz 6. veka, poput manastira Džvari, nedaleko od Mchete.

Stoga su nove gruzijske vlasti započele sa kampanjom „povratka korenima“ u Adžariji, promovišući politiku po kojoj su Adžari Gruzini koji su iz razloga dugotrajne turske vlasti nad datim prostorom (duže u odnosu na ostatak Gruzije), prihvatili islam. Koliko je dubok i frapantan ovaj zaokret najbolje govore sledeći podaci.

U Adžariji je 1991. godine živelo 75% muslimana i 25% pravoslavnih hrišćana, da bi prema službenim podacima iz 2013. godine živelo 75% pravoslavnih hrišćana i 25% muslimana.

Nakon ubedljive pobede na novim, predsedničkim izborima 2008. godine, kada biva reizabran na mesto predsednika već nakon prvog kruga, Sakašvili motivisan preduzetim infrastrukturnim poduhvatima, jačanjem veza sa EU i naročito SAD, uspostavljanjem dobrosusedskih odnosa sa Ukrajinom, Azerbejdžanom i Turskom i ličnog prijateljstva sa Julijom Timošenko, Ilhamom Alijevim i Redžepom Tajipom Erdoganom, zatim poboljšanjem ekonomske situacije, stabilizacijom političkih prilika u državi, vraćanjem Adžarije u ustavno-pravni okvir Gruzije, kao i Kodori klanca u Abhaziji, nakon ofanzivne vojne operacije 2006. godine, kojim je do tada vladao lokalni moćnik Ezmar Kviciani i njemu odani pripadnici pokreta „Monadire“, Sakašvili se odlučuje na ofanzivnu operaciju širokih razmera na području Južne Osetije, odnosno kako se ova teritorija u Gruziji naziva - Cinvalskog rejona.

Avgustovski rat 2008. godine poprimio je šire razmere pošto su se trupe Ruske Federacije uključile u sukob, štiteći Južnu Osetiju u kojoj su od okončanja rata 1992. godine bili razmešteni u svojstvu mirotvoraca. Rat je okončan porazom gruzijskih snaga, gubitkom delova Južne Osetije koji su bili pod gruzijskom kontrolom, nastavlja prelaskom ruskih trupa iz Abhazije i Južne Osetije dublje u gruzijsku teritoriju, preuzimanjem gradova Gori i Poti. Tek nakon diplomatske reakcije francuskog predsednika Nikolasa Sarkozija, dolazi do primirja, nakon kog se ruske trupe vraćaju na teritoriju samoproglašenih republika, čiju nezavisnost potom Rusija i zvanično priznaje, a za njom to čine još Venecuela, Nikaragva, Sirija, Nauru. Države Vanuatu i Tuvalu su takođe prvobitno priznale nezavisnost ovih subjekata, ali su 2013. i 2014. godine povukle priznanje.

Nakon ovog poraza, dolazi i do opadanja podrške Ujedinjenom nacionalnom pokretu, na čijem čelu je Sakašvili, koji sam više nije mogao da se kandiduje za predsednika na izborima 2013. godine. Do tada tinjajuća opozicija se organizuje i na fonu optužbi na račun Sakašvilija za politički avanturizam, odnosno korupciju i totalitarne metode borbe protiv opozicije, organizuje prevashodno oko političkog pokreta Gruzijski san, koji predvodi oligarh Bidzina Ivanišvili. Na predsedničkim izborima pobeđuje filosof, univerzitetski profesor Georgij Margvelašvili, kao kandidat političkog pokreta Gruzijski san.

Na parlamentarnim izborima 2012. godine, pobedu odnosi Gruzijski san i uspeva da načini politički preokret u ovoj, kavkaskoj državi.

Bidzina Ivanišvili postaje premijer ove države i u početku se činilo da su mogući čak i geopolitički zaokreti. San se suštinski nije razlikovao od UNP-a Sakašvilija po ključnim pitanjima. Obe opcije smatraju Abhaziju i Cinvalski rejon delom Gruzije koji je „privremeno okupiran od strane Rusije“, obe opcije zagovaraju pristupanje EU i NATO, obe opcije zagovaraju tržišnu privredu. San je nastao kao koalicija srodnih partija, da bi se potom iskristalisala zasebna politička partija – Gruzijski san i njeni manji koalicioni partneri. Manji koalicioni partneri su se ideološki, međusobno neretko i drastično razlikovali, pogotovo kada je reč o spoljnopolitičkim prioritetima.

Tako smo imali Republikansku partiju, desno liberalnu opciju koja je sve vreme vatreno branila evroatlantski put Gruzije, smatrajući Rusiju ključnom bezbednosnom opasnošću po gruzijsku bezbednost. Iz njenih redova je dolazio David Usupašvili, predsednik Skupštine Gruzije (2012-2016) i lider ove partije.

Slobodne demokrate, na čijem čelu je bio Irakli Alasanija, ministar odbrane u vladi koju je predvodio San, takođe desno liberalne orijentacije i sličnih pogleda kao i republikanci kada je o spoljnom faktoru reč. Alasanija je ušao u dubok sukob sa Ivanišvilijem, pogotovo nakon što su svetlo dana ugledali njegovi privatni erotski snimci, za šta je on optužio lično Ivanišvilija i njemu lojalne pripadnike tajnih službi.

Industrijska partija („Industrija će spasiti Gruziju“), koju je predvodio magnat pivarske proizvodnje Gogi Topadze, koja se otvoreno protivila pristupanju NATO paktu. Šta više, industrijalci su imali ozbiljne rezerve i u pogledu evropskih integracija i neretko su blagonaklono gledali na Evroazijsku uniju koju predvodi Rusija. Sam Topadze se nemali broj puta pozitivno izjašnjavao o ruskom predsedniku Vladimiru Putinu, što je izazivalo oštre sukobe unutar koalicije, koji su bili čak i javni.

Konzervativna partija, na čijem čelu je bio Zvijad Džidžiguri, koja je izrazito nacionalističkih pogleda, vrlo skeptična spram liberalnih vrednosti, članica Alijanse konzervativaca i reformista Evrope koju predvode britanski konzervativci i poljska partija Pravo i pravda.

Nacionalni forum, koji je predvodio Kaha Šartava, bivši diplomata i poreklom Gruzin iz Abhazije („Mingrelianci“). Ova partija se upravo trudila okupiti Gruzine, koji su zbog rata devedesetih godina napustili Abhaziju, mada nikada nije ostvarila naročito visoku podršku u ovoj populaciji (Mingrelianaca u Gruziji danas ima po procenama oko 300.000)1. Partija se otvoreno protivila NATO integracijama.

Upravo San se želeo postaviti kao opcija koja ujedinjuje u različitosti.

Sam Bidzina Ivanišvili je oligarh, koji je svoje bogatstvo stekao živeći i radeći u Rusiji. Biznisom je počeo da se bavi devedesetih godina dvadesetog veka, kao poslovni partner Vitalija Malkina, ruskog biznismena ukrajinsko-jevrejskog porekla koji je bio i član Senata Ruske Federacije u periodu 2004-2013.

Ivanišvili i Malkin su se obogatili prodajući tehničku opremu, računare i bežične telefone, pošto su koristili privilegovan položaj na tržištu i mogućnost da budu ekskluzivni zastupnici krupnih proizvođača, odnosno dobavljači za potrebe velikih koncerna. Ivanišvili je svoje bogatstvo uvećavao potom radom na berzi. Uspevao je da kupi devastirana preduzeća za nekoliko desetina miliona dolara, koja bi potom prodavao po višestrukoj ceni. Američki časopis Forbs je 2012. godine procenio Ivanišvilijevo bogatstvo na 6.4 milijarde dolara.2 Nezvanične procene koje se pojavljuju u gruzijskim medijima govore o padu vrednosti Ivanišvilijeve imovine na oko 4 milijarde dolara tokom 2018. godine.

Po dolasku na vlast Ivanišvili je davao iznenađujuće izjave, koje su mogle da naslute oštar geopolitički zaokret. Nakon Avgustovskog rata, Gruzija je napustila Zajednicu nezavisnih država i sve druge organizacije koje predvodi Rusija. Takođe, prekinuti su i diplomatski odnosi, svi konzularni poslovi se u Tbilisiju i Moskvi obavljaju putem ambasade Švajcarske.

Ivanišvili je bio percipiran kao političar koji može otopliti odnose sa Moskvom. Ivanišvili je do 2011. godine čak bio i državljanin Rusije, kada ga se dobrovoljno odrekao.1 Zanimljivo, do 2012. Ivanišvili je bio i državljanin Francuske, kog se morao odreći pošto ga je tadašnji predsednik Sakašvili lišio gruzijskog državljanstva, s obzirom na činjenicu da je po gruzijskim zakonima dvojno državljanstvo zabranjeno.

Državljanstvo je Ivanišviliju potom ponovo dodeljeno, pošto je dokazao odustanak od francuskog i ruskog, ali je s obzirom na manjak vremena za političko delovanje koje mu je kao apatridu bilo ograničeno, na čelo partije formalno stala supruga. Godine 2012. je utvrđeno i da je sam Ivanišvili jedan od značajnijih vlasnika akcija Gasproma.

Ivanišvili se nedugo po dolasku na vlast, 2012. godine sastao sa Dimitrijem Medvedevim, na marginama samita u Davosu, dok je zvanično izrazio želju za sastanak sa Vladimirom Putinom, do kog nikad nije došlo. Njegovi prethodnici i naslednici, nisu se sastajali sa ruskim zvaničnicima od Avgustovskog rata do danas.

Ipak, Ivanišvili se, pomalo neočekivano povukao sa mesta premijera već 2013. godine, ističući kako je njegov posao u politici okončan, pošto je zaokružena smena vlasti, te da njegov postupak govori o „izgradnji sistema, nasuprot volji jednog čoveka“.

Niko ko se bavi ozbiljnom političkom analizom u Gruziji ne veruje da Ivanišvili koji se nalazi na čelu vladajuće partije nema uticaja na politička zbivanja. Gruzija je država u kojoj je vlast službeno koncentrisana u rukama premijera, dok predednik obavlja ceremonijalnu dužnost. Pomalo cinični kritičari podvlače da pored Ivanišvilija, oba lica nose ceremonijalnu funkciju.

Godine nakon njegovog povlačenja sa mesta premijera i godine vlasti Sna, obeležili su sukobi sa predsednikom Margvelašvilijem, nastavak neizvesnih evroatlantskih integracija, izostanak dubinskog otoplljavanja odnosa sa Moskvom, sklapanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU, uvođenje bezviznog režima za građane Gruzije na Šengenskom prostoru, povećanje izvoza. Kritičari optužuju san za korupciju, povećanje kriminala i nasilja na ulicama, dok Sakašvilijev UNP pridodaje i optužbe za politički progon (u Gruziji je raspisana interna poternica za Sakašvilijem, zbog optužbi za korupciju i sumnji da je inspirator političkih ubistava), kao i „servilnost prema Moskvi“.

Pitanje iz naslova se neizostavno nameće, ukoliko obratimo pažnju na nekoliko faktora. Ivanišvili se više puta otvoreno sukobio, sa po anketama najpopularnijim Gruzinom – predsednikom Margvelašvilijem. Ti sukobi su rezultirali hladnim odnosom i svojevrsnom opozicijom koju je Margvelašvili predstavljao unutar vladajuće koalicije. Nakon što se povukao sa premijerskog mesta, Ivanišvilija je nasledio njegov blizak saradnik i tadašnji ministar unutrašnjih poslova Irakli Garibašvili. Garibašvili se isticao oštrim izjavama, kako na spoljnopolitičkom planu (osetno oštriji kurs prema Moskvi nego li Ivanišvili), tako i prema političkim protivnicima (predstavnike UNP je neretko nazivao izdajnicima).

No, Garibašvili se uprkos uspesima na spoljnopolitičkom planu Vlade koju je predvodio, kao i ne baš uvek jednostavnim koalicionim odnosima, iznenada povukao sa mesta premijera krajem 2015. godine. Garibašvili nikada nije elaborirao svoju odluku, iako se dugo nagađalo da je uzrok sukob upravo sa Ivanišvilijem. Na mesto premijera potom dolazi Georgij Kvirikašvili, nekadašnji ministar ekonomije, a u momentu preuzimanja funkcije – ministar spoljnih poslova.

San na parlamentarne izbore u oktobru 2016. godine izlazi samostalno.

Naime, Ivanišvili i saradnici su pomno analizirali rad Vlade u prethodnom mandatu i zaključili da koalicija koja obuhvata tako šarolik spektar političkih partija, koje ne samo da se drastično razlikuju međusobno i da ulaze u otvorene sukobe, nego odstupaju i od politike koju proklamuje San – nema budućnost. Ivanišvili je procenio da političke partije sa kojima je San bio četiri godine u koaliciji ne mogu doneti ozbiljan broj glasova, dok sukobi unutar koalicije iscrpljuju i samu političku snagu Sna. Takođe, za razliku od 2012. godine kada je UNP bio daleko organizovaniji i jači, 2016. godine ova opcija nema dovoljnu političku snagu da ugrozi San, te da koncesije strankama koje samostalno ne mogu da pređu cenzus, nisu potrebne.

Gruzijski parlament ima 150 mesta. Izbori se godinama održavaju po mešovitom sistemu. Ipak, pred izbore 2016. su unete određene izmene. 77 članova parlamenta se bira po proporcionalnom sistemu, dok se 73 bira po većinskom. Na proporcionalnom sistemu važi izborni cenzus od 5%, dok se većinski izbor obavlja u 73 izborne jedinice, po dvokružnom principu, za razliku od izbora 2012. godine, kada je važio jednokružni princip. Takođe su promenjene i granice izbornih jedinica, pod izgovorom da je na snazi disproporcija, pošto su pojedine izborne jedinice brojale 6.000, a pojedine 150.000 birača.

Izlaznost: 1.825.054 / 51.94%. U tabeli nisu navedeni rezultati 15 političkih partija, koje su ukupno osvojile manje od 0.5% glasova. Još jedno mesto po većinskom sistemu pripalo je nezavisnom kandidatu.

San je zabeležio više nego ubedljivu pobedu, osvojivši sam gotovo natpolovičnu većinu, mimo svih očekivanja i istraživanja javnog mnjenja. Mali koalicioni partneri su nestali sa političke scene, sa izuzetkom „slobodaraca“, koji su bili nedaleko od izbornog cenzusa. Po većinskom principu, San je osvojio 71/73 mesta.

Očekivao se daleko slobodniji rad sa manje političkih trzavica i stabilnija politička situacija u Gruziji.

Desilo se upravo suprotno. Ubistvo dva mladića u decembru 2017. godine, samo je pokrenulo lavinu protesta, koji se akumuliraju u delu građanstva, koje je nezadovoljno određenim sistemskim nedostacima. U Gruziji je dominantan stav da državne institucije nisu nezavisne, pogotovo ne one administrativnog tipa, da tužilaštvo i sudstvo ne rade svoj posao bez političkog upliva, te da parlament nema kontrolnu ulogu, na nivou koji je neophodan.

Međunarodni republikanski institut redovno vrši dubinska istraživanja raspoloženja građana u Gruziji. Iako i ova istraživanja treba uzeti sa rezervom, pošto recimo nisu predvidela tako ubedljivu pobedu Sna na prethodnim izborima, oslikavaju ono što se može pronaći i u drugim istraživanjima te vrste. Poslednje iz aprila 2018. godine je pokazalo ubedljivo najveće poverenje građana Gruzije prema crkvi i vojsci.

Kompletno istraživanje:

https://civil.ge/archives/242950

Ostavka prvog tužioca i premijera Kvirikašvilija, dok se protesti šire i drugim povodima (tokom juna se građani u Tbilisiju okupljaju zbog dve nasilne racije u dva noćna kluba)1, govore o izazovima koji stoje pred Snom, a koji nisu jednostavni.

Politički, San je i dalje nedostižan. Konkurencija u vidu drugih političkih opcija je nedovoljno snažna, da bi mogla poremetiti aktuelnu konstelaciju. San se naročito potvrdio nakon izbora 2016. godine, a pogotovo nakon odluke aktuelnog predsednika da se ne kandiduje na predsedničkim izborima koji su planirani za jesen 2018. godine. Ipak, ono što nedostaje Snu jeste politička stabilnost unutar same partije, kao i otpornost na pritiske dela građana, moguće inspirisanog i od inostranog faktora.

San nije načinio nijedan korak koji bi govorio o skretanju sa utvrđenog puta evroatlantskih integracija, ali činjenica da NATO integracije nisu nimalo izvesne, s obzirom na protivljenje Moskve i skepsu pojedinih članica, pre svih Nemačke i Francuske, kao i na veoma dalek i neizvestan evropski put, nije isključena mogućnost da bi, politički dobro utvrđeni Ivanišvili, mogao pokušati da otopljavanjem odnosa sa severnim susedom, načini i određene političke zaokrete. Nije realno očekivati da bi, prevashodno s obzirom na generalno rusofobično raspoloženje javnosti, ovi potezi bili nagli, ali bi nešto duži i predan rad, svakako mogao doneti dašak strateških promena na Kavkazu. Stoga apsolutna politička nadmoć jedne opcije, koja je uz to suvereno vođena, od ipak ruskog oligarha, nije sasvim sigurna pozicija za druge zainteresovane faktore u regionu.

Odlaskom Kvirikašvilija sa mesta premijera i to uz, za razliku od Garibašvilija, iznošenje otvorenog neslaganja sa Ivanišvilijem, što je označeno kao ključni uzrok ostavke, podgrejane su sumnje da nezvanični vladar Gruzije ne uspeva da nametne svoju političku volju i zaista biva uzdrman građanskim protestima. Razvejavanje mita o nedodirljivosti Ivanišvilija može voditi kao novim i dubljim sukobima unutar same partije Gruzijski san, te iznedriti sasvim nove aktere, koji se neće lako povući sa stečenih pozicija, već će se Ivanišviliju, za razliku od prethodna dva premijera, suprotstaviti javno.

Ove opasnosti kao da je svestan i sam oligarh, pa tako na poziciju novog premijera imenuje Mamuku Bahtadzea, mladog ministra finansija iz Kvirikašvilijeve vlade, koji je nedavno navršio 36 godina života. Bahtadze, iako energičan i sposoban, kadar je koji nema političku snagu ni naročit uticaj unutar Sna, što je verovatno jedan od ključnih razloga koji su uputili Ivanišvilija baš na njega.

No, produžetak građanskih protesta i eventualnih nemira, kombinovanih sa mogućim socijalnim izazovima, garantuju Ivanišviliju da odlukom o imenovanju novog premijera ni najmanje nije predupredio sijaset dilema koje ga tek čekaju. Borba za prevlast u Gruziji će se u narednom periodu voditi više unutar vladajuće partije i na ulici, nego li u parlamentu.

Što nam garantuje dugo i politički vrlo varljivo, kavkasko leto.

Autor teksta: Predrag Rajić