Грузијска јава: Политички потрес или политичка етапа?

Држава која је иначе у незавидном геополитичком положају, суочила се са грађанским протестима и немирима, који су нарочито на значају добили последњих месеци. Наиме, децембра месеца 2017. године, два младића су изгубила живот, тако што су избодена, током једне туче.

Процес који је започет потом, изазвао је негодовање оца једног од убијених младића Зазе Саралидзеа (Заза Саралидзе). Саралидзе је наиме тврдио да два лица која су оптужена за убиство нису кривци, већ да је одговорно лице које је у блиским везама са једним од високопозиционираних тужилаца у Грузији, те да из датог разлога тужилаштво штити убицу.

Протести су ескалирали након 31. маја 2018. године, када је Градски суд Тбилисија донео пресуду којом осуђује два лица на 10, односно 9 година затвора за умишљајно убиство два лица.1 Саралидзе добија подршку великог броја грађана путем друштвених мрежа, а неколико хиљада људи се окупља свакодневно испред Градског суда и Државног тужилаштва, траживши да случај остане отворен и да лице, које сматрају одговорним, буде приведено. Демонстранти су као симбол протеста изнедрили осветљење лампи својих мобилних телефона. Као последица протеста и притиска јавности, Главни тужилац Грузије Иракли Шотадзе подноси оставку. Протести ипак нису ослабили ни након овог потеза, што је узроковало кризу владе. Протести су само довели до кулминације интерних сукоба на линији премијер Гиорги Квирикашвили – неформални владар Грузије Бидзина Иванишвили. Први је поднео оставку 13. јуна и тако закомпликовао, наизглед идиличну политичку слику Тбилисија.

Протести у Тбилисију по много чему подсећају на протесте у Бања Луци, који се одвијају последњих месеци, где се одређени број грађана свакодневно окупља у главном граду Републике Српске, тражећи одговорност министра унутрашњих послова Драгана Лукача и других дужносника МУП-а и Јавног тужилаштва, због, како сматрају демонстранти предвођени Давором Драгичевићем, намерних пропуста у истрази смрти Давида Драгичевића, сина вође протеста. Давид Драгичевић је нестао у ноћи 17. на 18. март 2018. године у Бања Луци и пронађен мртав у речици Црквена 24. марта. Отац покојног младића и демонстранти окупљени у неформални покрет „Правда за Давида“, сматрају да је званична верзија власти по којој је Давид изгубио живот несрећним случајем или самоубиством исфабрикована, те да је младић убијен, а да надлежни органи штите убице јер су повезане са појединцима из врха МУП-а и Јавног тужилаштва.

За разлику од Републике Српске, где је формиран Анкетни одбор у Народној скупштини Републике Српске, као и где је Народна скупштина одбила закључке Анкетног одбора, али где све није ескалирало у политичком смислу, у Грузији је дошло до оставке челног лица извршне власти, док је власт политичке партије Грузијски сан – Демократска Грузија, по први пут озбиљно уздрмана.

Грузијом од 2012. године влада политичка опција „Грузијски сан“. Сан је формиран као противтежа до тада неприкосновеном председнику Грузије Михаелу Сакашвилију и његовом Уједињеном народном покрету. Сакашвили је на власт дошао 2003. године након Револуције ружа, када је са власти збачен дотадашњи лидер, последњи шеф дипломатије СССР Едуард Шеварнадзе.

Сакашвили је након доласка на власт започео са коренитим унутрашњим реформама, пре свега администрације и безбедносног апарата, вратио је Грузији давнашње националне симболе, започео са удаљавањем од званичне Москве и у потпуности окренуо Грузију пут евроатлантских интеграција. Такође, за време своје власти Сакашвили је водио неколико војних операција. У моменту када је дошао на власт, Грузија није контролисала велики део сопствене територије. АР Абхазија је прогласила независност након рата 1992-93. године, грузијске трупе су контролисале само део територије Јужне Осетије коју у Тбилисију називају Цинвалски Рејон, док је АР Аџаријом господарио Аслан Абашидзе, иако без формалног издвајања из Грузије, потпуно без утицаја званичног Тбилисија.

Грузија, девастирана како абхаским, тако и осетијским ратом деведесетих година, контролишући само једну од три кључне луке – Поти (Батуми у Аџарији и Сухуми у Абхазији су били ван домашаја централних власти), тешко погођена последицама и интерног грађанског рата међу самим Грузинима који се одвијао, а као последица насилног преврата дела војске и демонстраната против првог демократски изабраног председника Грузије Звијада Гамсакудрије, ког су противници оптуживали за диктаторски стил владања. Сукоби су трајали од јесени 1991. године па све до 31. децембра 1993. године, када је сам Гамсакудрија изгубио живот, под и данас неразјашњеним околностима, кријући се заједно са присталицама у грузијској унутрашњости. Треба напоменути и да се у том периоду армија Руске Федерације јавља у више улога. У Абхазији и Јужној Осетији су званично миротворци, иако што јавно, што неформалним каналима помажу сепаратистичке покрете. Са друге стране, током унутаргрузијског грађанског рата, Руси помажу снаге Едуарда Шеварнадзеа. Абхазију су услед рата напустиле стотине хиљада Грузина, док су хиљаде цивила изгубиле животе као последица масовних покоља. У Грузији се и данас, званично рат у Абхазији карактерише као – геноцидни.

Занимљиво је и то, да се током рата у Абхазији појављују севернокавкаски борци, који у датом рату помажу Абхазе (аутентични, кавкаски народ који је верски подељен на православну већину и исламску и паганску мањину). Борци су били окупљени у организацији „Конфедерација кавкаских, планинских народа“. У састав ове организације улазили су и потоњи џихадисти попут Шамила Басајева, који се тако почетком деведесетих борио раме уз раме са руским војницима током Абхаског рата, да би се у наредном периоду, у Првом и Другом чеченском рату борио против руске армије.

Овај рат је оставио тешке социјалне, економске и политичке последице по Грузију. Иако су централне власти успеле да поврате контролу над делом територије којом је управљао Гамсакудрија и његове присталице у западном делу Грузије, наредних година је долазило до повремених напада, атентата и терористичких аката усмерених против Шеварнадзеа, а извођених од стране присталица свргнутог председника.

Сакашвили је одмах по доласку на власт одлучио да покуша са успостављањем политичког примирја са присталицама првог председника. Ослободио је неколико десетина присталица покојног председника и одржао неколико јавних говора у којима је позивао на помирење. Сакашвили је такође извео успешну операцију 2004. године, подржан од стране САД, када је припретио оружаним свргавањем лидера АР Аџарије Аслана Абашидзеа и успостављањем пуне контроле над Батумијем и комплетним регионом.

Кључна препрека на датом путу, било је војно присуство Руске Федерације у региону.

У Батумију су од распада СССР успостављене морнаричке и пешадијске војне базе РФ.

Ипак, упркос декларисаном опредељењу Сакашвилија који је најавио укључивање Грузије у евроатлантске структуре, те 2004. године руска армија није реаговала у моменту озбиљног раста тензија у региону. Шта више, Игор Иванов, тадашњи секретар Савета за националну безбедност је посетио Батуми у моменту када су грузијске снаге стајале на границама области спремне за напад, обавио разговор са Абашидзеом, након ког се дотадашњи аџарски лидер упутио у Москву, заједно са породицом и најближим сарадницима.1 Пошто се вођство евакуисало, присталице Абашидзеа нису пружиле никакав отпор и грузијске снаге безбедности су успоставиле власт над облашћу, која је и данас у потпуности интегрисана у грузијско друштво и ужива аутономан статус. Грузијске власти су одлучиле да седиште Врховног и Уставног суда поставе у Батумију, док су наредних година немале своте новца улагане у овај град који је постао туристички центар Грузије и региона.

Руске трупе су се у потпуности повукле из региона, на захтев грузијских власти 2007. године.

Аџари су аутохтона популација, која говори грузијским језиком и већински је исламске вероисповести. Ипак, код Аџара се упркос раду комунистичких власти које су у одређеним периодима форсирале њихову националну особеност, није нарочито развио осећај засебне етничке свести. Грузијска православна црква игра важну улогу у друштвеном животу ове земље. Грузини су православне вероисповести, са изразитим осећајем конфесионалне припадности. Ово је народ, који је уз Јермене прва несемитска популација која је примила хришћанство, а у Грузији и данас постоје хришћански храмови који датирају још из 6. века, попут манастира Џвари, недалеко од Mchete.

Стога су нове грузијске власти започеле са кампањом „повратка коренима“ у Аџарији, промовишући политику по којој су Аџари Грузини који су из разлога дуготрајне турске власти над датим простором (дуже у односу на остатак Грузије), прихватили ислам. Колико је дубок и фрапантан овај заокрет најбоље говоре следећи подаци.

У Аџарији је 1991. године живело 75% муслимана и 25% православних хришћана, да би према службеним подацима из 2013. године живело 75% православних хришћана и 25% муслимана.

Након убедљиве победе на новим, председничким изборима 2008. године, када бива реизабран на место председника већ након првог круга, Сакашвили мотивисан предузетим инфраструктурним подухватима, јачањем веза са ЕУ и нарочито САД, успостављањем добросуседских односа са Украјином, Азербејџаном и Турском и личног пријатељства са Јулијом Тимошенко, Илхамом Алијевим и Реџепом Тајипом Ердоганом, затим побољшањем економске ситуације, стабилизацијом политичких прилика у држави, враћањем Аџарије у уставно-правни оквир Грузије, као и Кодори кланца у Абхазији, након офанзивне војне операције 2006. године, којим је до тада владао локални моћник Езмар Квициани и њему одани припадници покрета „Монадире“, Сакашвили се одлучује на офанзивну операцију широких размера на подручју Јужне Осетије, односно како се ова територија у Грузији назива - Цинвалског рејона.

Августовски рат 2008. године попримио је шире размере пошто су се трупе Руске Федерације укључиле у сукоб, штитећи Јужну Осетију у којој су од окончања рата 1992. године били размештени у својству миротвораца. Рат је окончан поразом грузијских снага, губитком делова Јужне Осетије који су били под грузијском контролом, наставља преласком руских трупа из Абхазије и Јужне Осетије дубље у грузијску територију, преузимањем градова Гори и Поти. Тек након дипломатске реакције француског председника Николаса Саркозија, долази до примирја, након ког се руске трупе враћају на територију самопроглашених република, чију независност потом Русија и званично признаје, а за њом то чине још Венецуела, Никарагва, Сирија, Науру. Државе Вануату и Тувалу су такође првобитно признале независност ових субјеката, али су 2013. и 2014. године повукле признање.

Након овог пораза, долази и до опадања подршке Уједињеном националном покрету, на чијем челу је Сакашвили, који сам више није могао да се кандидује за председника на изборима 2013. године. До тада тињајућа опозиција се организује и на фону оптужби на рачун Сакашвилија за политички авантуризам, односно корупцију и тоталитарне методе борбе против опозиције, организује превасходно око политичког покрета Грузијски сан, који предводи олигарх Бидзина Иванишвили. На председничким изборима побеђује философ, универзитетски професор Георгиј Маргвелашвили, као кандидат политичког покрета Грузијски сан.

На парламентарним изборима 2012. године, победу односи Грузијски сан и успева да начини политички преокрет у овој, кавкаској држави.

Бидзина Иванишвили постаје премијер ове државе и у почетку се чинило да су могући чак и геополитички заокрети. Сан се суштински није разликовао од УНП-а Сакашвилија по кључним питањима. Обе опције сматрају Абхазију и Цинвалски рејон делом Грузије који је „привремено окупиран од стране Русије“, обе опције заговарају приступање ЕУ и НАТО, обе опције заговарају тржишну привреду. Сан је настао као коалиција сродних партија, да би се потом искристалисала засебна политичка партија – Грузијски сан и њени мањи коалициони партнери. Мањи коалициони партнери су се идеолошки, међусобно неретко и драстично разликовали, поготово када је реч о спољнополитичким приоритетима.

Тако смо имали Републиканску партију, десно либералну опцију која је све време ватрено бранила евроатлантски пут Грузије, сматрајући Русију кључном безбедносном опасношћу по грузијску безбедност. Из њених редова је долазио Давид Усупашвили, председник Скупштине Грузије (2012-2016) и лидер ове партије.

Слободне демократе, на чијем челу је био Иракли Аласанија, министар одбране у влади коју је предводио Сан, такође десно либералне оријентације и сличних погледа као и републиканци када је о спољном фактору реч. Аласанија је ушао у дубок сукоб са Иванишвилијем, поготово након што су светло дана угледали његови приватни еротски снимци, за шта је он оптужио лично Иванишвилија и њему лојалне припаднике тајних служби.

Индустријска партија („Индустрија ће спасити Грузију“), коју је предводио магнат пиварске производње Гоги Топадзе, која се отворено противила приступању НАТО пакту. Шта више, индустријалци су имали озбиљне резерве и у погледу европских интеграција и неретко су благонаклоно гледали на Евроазијску унију коју предводи Русија. Сам Топадзе се немали број пута позитивно изјашњавао о руском председнику Владимиру Путину, што је изазивало оштре сукобе унутар коалиције, који су били чак и јавни.

Конзервативна партија, на чијем челу је био Звијад Џиџигури, која је изразито националистичких погледа, врло скептична спрам либералних вредности, чланица Алијансе конзервативаца и реформиста Европе коју предводе британски конзервативци и пољска партија Право и правда.

Национални форум, који је предводио Каха Шартава, бивши дипломата и пореклом Грузин из Абхазије („Мингрелианци“). Ова партија се управо трудила окупити Грузине, који су због рата деведесетих година напустили Абхазију, мада никада није остварила нарочито високу подршку у овој популацији (Мингрелианаца у Грузији данас има по проценама око 300.000)1. Партија се отворено противила НАТО интеграцијама.

Управо Сан се желео поставити као опција која уједињује у различитости.

Сам Бидзина Иванишвили је олигарх, који је своје богатство стекао живећи и радећи у Русији. Бизнисом је почео да се бави деведесетих година двадесетог века, као пословни партнер Виталија Малкина, руског бизнисмена украјинско-јеврејског порекла који је био и члан Сената Руске Федерације у периоду 2004-2013.

Иванишвили и Малкин су се обогатили продајући техничку опрему, рачунаре и бежичне телефоне, пошто су користили привилегован положај на тржишту и могућност да буду ексклузивни заступници крупних произвођача, односно добављачи за потребе великих концерна. Иванишвили је своје богатство увећавао потом радом на берзи. Успевао је да купи девастирана предузећа за неколико десетина милиона долара, која би потом продавао по вишеструкој цени. Амерички часопис Форбс је 2012. године проценио Иванишвилијево богатство на 6.4 милијарде долара.2 Незваничне процене које се појављују у грузијским медијима говоре о паду вредности Иванишвилијеве имовине на око 4 милијарде долара током 2018. године.

По доласку на власт Иванишвили је давао изненађујуће изјаве, које су могле да наслуте оштар геополитички заокрет. Након Августовског рата, Грузија је напустила Заједницу независних држава и све друге организације које предводи Русија. Такође, прекинути су и дипломатски односи, сви конзуларни послови се у Тбилисију и Москви обављају путем амбасаде Швајцарске.

Иванишвили је био перципиран као политичар који може отоплити односе са Москвом. Иванишвили је до 2011. године чак био и држављанин Русије, када га се добровољно одрекао.1 Занимљиво, до 2012. Иванишвили је био и држављанин Француске, ког се морао одрећи пошто га је тадашњи председник Сакашвили лишио грузијског држављанства, с обзиром на чињеницу да је по грузијским законима двојно држављанство забрањено.

Држављанство је Иванишвилију потом поново додељено, пошто је доказао одустанак од француског и руског, али је с обзиром на мањак времена за политичко деловање које му је као апатриду било ограничено, на чело партије формално стала супруга. Године 2012. је утврђено и да је сам Иванишвили један од значајнијих власника акција Гаспрома.

Иванишвили се недуго по доласку на власт, 2012. године састао са Димитријем Медведевим, на маргинама самита у Давосу, док је званично изразио жељу за састанак са Владимиром Путином, до ког никад није дошло. Његови претходници и наследници, нису се састајали са руским званичницима од Августовског рата до данас.

Ипак, Иванишвили се, помало неочекивано повукао са места премијера већ 2013. године, истичући како је његов посао у политици окончан, пошто је заокружена смена власти, те да његов поступак говори о „изградњи система, насупрот вољи једног човека“.

Нико ко се бави озбиљном политичком анализом у Грузији не верује да Иванишвили који се налази на челу владајуће партије нема утицаја на политичка збивања. Грузија је држава у којој је власт службено концентрисана у рукама премијера, док предедник обавља церемонијалну дужност. Помало цинични критичари подвлаче да поред Иванишвилија, оба лица носе церемонијалну функцију.

Године након његовог повлачења са места премијера и године власти Сна, обележили су сукоби са председником Маргвелашвилијем, наставак неизвесних евроатлантских интеграција, изостанак дубинског otoplljavanja односа са Москвом, склапање Споразума о стабилизацији и придруживању са ЕУ, увођење безвизног режима за грађане Грузије на Шенгенском простору, повећање извоза. Критичари оптужују сан за корупцију, повећање криминала и насиља на улицама, док Сакашвилијев УНП придодаје и оптужбе за политички прогон (у Грузији је расписана интерна потерница за Сакашвилијем, због оптужби за корупцију и сумњи да је инспиратор политичких убистава), као и „сервилност према Москви“.

Питање из наслова се неизоставно намеће, уколико обратимо пажњу на неколико фактора. Иванишвили се више пута отворено сукобио, са по анкетама најпопуларнијим Грузином – председником Маргвелашвилијем. Ти сукоби су резултирали хладним односом и својеврсном опозицијом коју је Маргвелашвили представљао унутар владајуће коалиције. Након што се повукао са премијерског места, Иванишвилија је наследио његов близак сарадник и тадашњи министар унутрашњих послова Иракли Гарибашвили. Гарибашвили се истицао оштрим изјавама, како на спољнополитичком плану (осетно оштрији курс према Москви него ли Иванишвили), тако и према политичким противницима (представнике УНП је неретко називао издајницима).

Но, Гарибашвили се упркос успесима на спољнополитичком плану Владе коју је предводио, као и не баш увек једноставним коалиционим односима, изненада повукао са места премијера крајем 2015. године. Гарибашвили никада није елаборирао своју одлуку, иако се дуго нагађало да је узрок сукоб управо са Иванишвилијем. На место премијера потом долази Георгиј Квирикашвили, некадашњи министар економије, а у моменту преузимања функције – министар спољних послова.

Сан на парламентарне изборе у октобру 2016. године излази самостално.

Наиме, Иванишвили и сарадници су помно анализирали рад Владе у претходном мандату и закључили да коалиција која обухвата тако шаролик спектар политичких партија, које не само да се драстично разликују међусобно и да улазе у отворене сукобе, него одступају и од политике коју прокламује Сан – нема будућност. Иванишвили је проценио да политичке партије са којима је Сан био четири године у коалицији не могу донети озбиљан број гласова, док сукоби унутар коалиције исцрпљују и саму политичку снагу Сна. Такође, за разлику од 2012. године када је УНП био далеко организованији и јачи, 2016. године ова опција нема довољну политичку снагу да угрози Сан, те да концесије странкама које самостално не могу да пређу цензус, нису потребне.

Грузијски парламент има 150 места. Избори се годинама одржавају по мешовитом систему. Ипак, пред изборе 2016. су унете одређене измене. 77 чланова парламента се бира по пропорционалном систему, док се 73 бира по већинском. На пропорционалном систему важи изборни цензус од 5%, док се већински избор обавља у 73 изборне јединице, по двокружном принципу, за разлику од избора 2012. године, када је важио једнокружни принцип. Такође су промењене и границе изборних јединица, под изговором да је на снази диспропорција, пошто су поједине изборне јединице бројале 6.000, а поједине 150.000 бирача.

Излазност: 1.825.054 / 51.94%. У табели нису наведени резултати 15 политичких партија, које су укупно освојиле мање од 0.5% гласова. Још једно место по већинском систему припало је независном кандидату.

Сан је забележио више него убедљиву победу, освојивши сам готово натполовичну већину, мимо свих очекивања и истраживања јавног мњења. Мали коалициони партнери су нестали са политичке сцене, са изузетком „слободараца“, који су били недалеко од изборног цензуса. По већинском принципу, Сан је освојио 71/73 места.

Очекивао се далеко слободнији рад са мање политичких трзавица и стабилнија политичка ситуација у Грузији.

Десило се управо супротно. Убиство два младића у децембру 2017. године, само је покренуло лавину протеста, који се акумулирају у делу грађанства, које је незадовољно одређеним системским недостацима. У Грузији је доминантан став да државне институције нису независне, поготово не оне административног типа, да тужилаштво и судство не раде свој посао без политичког уплива, те да парламент нема контролну улогу, на нивоу који је неопходан.

Међународни републикански институт редовно врши дубинска истраживања расположења грађана у Грузији. Иако и ова истраживања треба узети са резервом, пошто рецимо нису предвидела тако убедљиву победу Сна на претходним изборима, осликавају оно што се може пронаћи и у другим истраживањима те врсте. Последње из априла 2018. године је показало убедљиво највеће поверење грађана Грузије према цркви и војсци.

Комплетно истраживање:

https://civil.ge/archives/242950

Оставка првог тужиоца и премијера Квирикашвилија, док се протести шире и другим поводима (током јуна се грађани у Тбилисију окупљају због две насилне рације у два ноћна клуба)1, говоре о изазовима који стоје пред Сном, а који нису једноставни.

Политички, Сан је и даље недостижан. Конкуренција у виду других политичких опција је недовољно снажна, да би могла пореметити актуелну констелацију. Сан се нарочито потврдио након избора 2016. године, а поготово након одлуке актуелног председника да се не кандидује на председничким изборима који су планирани за јесен 2018. године. Ипак, оно што недостаје Сну јесте политичка стабилност унутар саме партије, као и отпорност на притиске дела грађана, могуће инспирисаног и од иностраног фактора.

Сан није начинио ниједан корак који би говорио о скретању са утврђеног пута евроатлантских интеграција, али чињеница да НАТО интеграције нису нимало извесне, с обзиром на противљење Москве и скепсу појединих чланица, пре свих Немачке и Француске, као и на веома далек и неизвестан европски пут, није искључена могућност да би, политички добро утврђени Иванишвили, могао покушати да отопљавањем односа са северним суседом, начини и одређене политичке заокрете. Није реално очекивати да би, превасходно с обзиром на генерално русофобично расположење јавности, ови потези били нагли, али би нешто дужи и предан рад, свакако могао донети дашак стратешких промена на Кавказу. Стога апсолутна политичка надмоћ једне опције, која је уз то суверено вођена, од ипак руског олигарха, није сасвим сигурна позиција за друге заинтересоване факторе у региону.

Одласком Квирикашвилија са места премијера и то уз, за разлику од Гарибашвилија, изношење отвореног неслагања са Иванишвилијем, што је означено као кључни узрок оставке, подгрејане су сумње да незванични владар Грузије не успева да наметне своју политичку вољу и заиста бива уздрман грађанским протестима. Развејавање мита о недодирљивости Иванишвилија може водити као новим и дубљим сукобима унутар саме партије Грузијски сан, те изнедрити сасвим нове актере, који се неће лако повући са стечених позиција, већ ће се Иванишвилију, за разлику од претходна два премијера, супротставити јавно.

Ове опасности као да је свестан и сам олигарх, па тако на позицију новог премијера именује Мамуку Бахтадзеа, младог министра финансија из Квирикашвилијеве владе, који је недавно навршио 36 година живота. Бахтадзе, иако енергичан и способан, кадар је који нема политичку снагу ни нарочит утицај унутар Сна, што је вероватно један од кључних разлога који су упутили Иванишвилија баш на њега.

Но, продужетак грађанских протеста и евентуалних немира, комбинованих са могућим социјалним изазовима, гарантују Иванишвилију да одлуком о именовању новог премијера ни најмање није предупредио сијасет дилема које га тек чекају. Борба за превласт у Грузији ће се у наредном периоду водити више унутар владајуће партије и на улици, него ли у парламенту.

Што нам гарантује дуго и политички врло варљиво, кавкаско лето.

Аутор текста: Предраг Рајић