Kratka istorija XX veka u Grčkoj: Državni udari, brutalna vojna hunta i herojski čin studenata Politehnike
Grčki otpor represiji proteže se kroz čitav XX vek, a i u vreme kojem svedočimo pokušaji potlačivanja zemlje ne jenjavaju, samo se sada koriste druga sredstva prinude
Grčka novija istorija svakako je istorija vojnih udara. Premijer Elefterios Venizelos došao je na vlast 1910. nakon vojnog udara 1909. do 1912. Venizelos je osnovao "Balkansku Ligu" zajedno sa Srbijom, Crnom Gorom i Bugarskom za rat protiv Otomana.
Rat s Otomanskim carstvom okončan je 1913. no tada izbijaju sukobi među dotadašnjim saveznicima.
KRIM JE PONOVO AKTUELAN: Rusija još jednom mučki napadnuta od Evrope, prinuđena da brani svoju teritoriju
POJAVA U BAJKALSKOM JEZERU UZNEMIRILA SVE: Pored naselja i turističkih mesta ima ih najviše (VIDEO)
"ŠTA SU ONI, NUDISTI?" Bil Gejts žestoko napao ljude koji se protive maskama
Nakon početka Prvog svetskog rata, Grčka je uspela da do 1915. ostane neutralna, no tada su zapadni saveznici Grčkoj ponudili Kipar u zamenu za pomoć protiv Otomana. Kralj Konstantin I ipak je bio oprezan i nije hteo da ugrozi grčku neutralnost te je smenio Venizelosa, no Venizelos se vraća još jednim vojnim udarom u Solunu i preuzima vlast nad jednim delom zemlje. Zapad priznaje Venizelosa i zanemaruje neutralnost "stare Grčke" gde je na vlasti i dalje kralj.
Nakon Prvog svetskog rata, u kojem je Otomansko carstvo poraženo, Grčka je dobila znatan deo teritorija, ali ne i Kipar. No, tada u Turskoj počinju da jačaju nacionalisti predvođeni Mustafom Kemalom Ataturkom i imaju plan da povrate izgubljene teritorije, u čemu i uspevaju pošto su mediteranske sile - Francuska i Italija - odbile da pomognu Grčkoj. Tada dolazi do važnog događaja - velike razmene stanovništva između Turske i Grčke, iz Turske u Grčku prelazi milion i po hrišćana, dok pola miliona muslimana iz Grčke odlazi u Tursku. 1923. se zbog toga populacija Grčke povećala za čak 25 odsto. Zbog dolaska velikog broja stanovnika i sramotnog poraza od Turaka, dolazi i do velikih ekonomskih problema u Grčkoj.
Uskoro dolazi pokušaj još jednog vojnog udara, no ovog puta neuspešnog. Na izborima pobeđuju liberali, a 1924. je proglašena Druga Helenska Republika. Demokratija je bila kratkog veka, već 1925. general Pangalos izvodi državni udar i vlada kao diktator godinu dana, sve do idućeg vojnog udara, ovog puta od strane generala Kondilisa, koji ponovo vraća republiku.
1928. iz egzila se ponovo vraća Venizelos i pobeđuje na izborima, no već je počela "velika depresija". Zbog velike ekonomske krize Grčka je bankrotirala 1932. Venizelos gubi nove izbore, a vlast osvaja monarhistička koalicija. Venizelos ponovo odlazi u egzil i tamo ubrzo nakon toga umire. Do 1935. pokušana su još dva vojna udara, no iste godine državni udar ponovo izvodi general Kondilis i ponovo ukida republiku i vraća kralja Jorgosa II. Tih godina sve više jača uticaj Komunističke partije (KKE).
Početkom Drugog svetskog rata Grčka je ponovo nastojala da ostane neutralna no biva napadnuta od strane Italije. Grci su uspešno odbacili italijanski napad, no tada Musoliniju u pomoć pristiže Hitler i nacisti okupiraju Grčku. U to vreme glavni otpor protiv nacističkog okupatora predvodi Narodni Oslobodilački Front (EAM) na čijem čelu su komunisti.
Nakon sloma fašizma u Evropi, uprkos činjenici da su komunisti već imali kontrolu nad gotovo celom zemljom, na tajnom sastanku Vinstona Čerčila i Jozefa Staljina, Grčka je izdajnički "dodeljena" britanskoj "zoni interesa".
Podsetimo, radi se o tzv. "dokumentu o postocima" ili kako ga neki nazivaju "zločestom dokumentu". Prema istom, Jugoslavija je "podeljena" na "pola-pola" prema sferama britanskog i sovjetskog uticaja. Grčki komunisti nisu pristajali na takav ishod i uskoro izbija krvavi građanski rat koji će u Grčkoj odneti preko 100.000 života. Komunističke snage poražene su uz pomoć SAD-a i Britanije.
Ključan uvod u građanski rat svakako je bio 1. decembar 1944. - dan pokolja nenaoružanih protestanata na trgu Sintagma, lokaciji ispred zgrade Parlamenta koju i danas - ponovo zahvaljujući velikim protestima - i mnogi van Grčke dobro poznaju. Vladini vojnici, zajedno s britanskim snagama, otvorili su vatru na mirne protestante. Na trgu se tog dana okupilo oko 200.000 protestanata, a nakon što je počela pucnjava, britanski tenkovi zatvorili su izlaze sa trga. Oko 30 protestanata je ubijeno, ranjeno oko 150. Dve godine kasnije buknuo je krvavi građanski rat između komunista i nacionalista.
Komuniste u Grčkoj izdašno je podržavala Titova Jugoslavija i na prostoru Jugoslavije nalazili su se brojni kampovi za obuku komunističkih boraca. Tito je podržavao grčke komuniste još od vremena nacističke okupacije. Tada dolazi do tragičnog događaja za grčke komunističke borce - raskol između Tita i Staljina. U takvoj situaciji grčki komunisti bili su prisiljeni da biraju između jednog ili drugog vođe, u konačnom ishodu većina ih se odlučila za Staljina i to je bila njihova možda i najveća greška - jer nisu znali da ih je taj isti Staljin već ranije "otpisao" i "predao" Britancima.
Staljin je od početka bio protiv Titove podrške grčkim komunistima. Jednom prilikom sovjetski vođa poručio je jugoslovenskoj delegaciji u Moskvi kako je grčka situacija drugačija od jugoslavonske jer "SAD i Britanija nikada neće dopustiti prekid linija komunikacije na Mediteranu". Iz današnje perspektive jasno je kako je zbog izdaje SSSR-a borba grčkih komunista bila uzaludna, no pitanje je kako bi rat završio da su izabrali drugačije.
Između jugoslovenskih i grčkih komunista počinju da rastu animoziteti i, konačno, Jugoslavija zatvara granicu i uklanja sve kampove DSE-a, demokratske vojske Grčke - vojnog krila grčke komunističke partije, KKE. U isto vreme u Grčkoj, kao i u SSSR-u, počinje "lov na Titoiste" u kojem stradaju mnogi.
Nacionalna vojska, potpomognuta Britanijom i SAD-om, u konačnom ishodu pobeđuje i rat se završava potpisivanjem mirovnog ugovora 16. oktobra 1949. Građanski rat ostavio je veliki trag na grčko društvo i osetljivo je pitanje i danas, više decenija po njegovom završetku. Neposredno nakon rata Grčka se našla u još težem ekonomskom stanju nego nakon nacističke okupacije, zemlja je bila razrušena, a hiljade su završile u zatvorima. Oko 100.000 komunističkih boraca i simpatizera završilo je ili u zatvoru ili u egzilu, a neki su i likvidirani.
Neki istoričari danas slažu se kako je glavni finansijer komunističke strane u Grčkoj uvek bio Josip Broz Tito, te kako su komunisti izgubili rat ponajviše zahvaljujući činjenici da su u ključnom istorijskom trenutku okrenuli leđa Jugoslaviji i opredelili se za Staljina koji nikada nije ni imao namere da im pomogne.
1952. Grčka stupa u NATO pakt i 10-ak godina predvođena je desničarskim strankama dok u isto vreme jača američki uticaj u zemlji.
Nakon više godina vladavine konzervativaca, 1965. na vlast dolazi Jorgos Papandreu - deda istoimenog Jorgosa Papandreua koji je bio premijer Grčke u periodu 2009-2011, dok nije svrgnut od strane Trojke pošto je predložio da se grčki narod na referendumu izjasni želi li da država uzme novi kredit ili ne.
Dolazak liberala na vlast za novu pro-američku desničarsku Grčku je bio nedopustiv. Kralj Konstantin II jednostavno ga je lišio premijerske funkcije. Konzervativci su zatim pune dve godine pokušavali da formiraju vladajuću koaliciju, ali bez uspeha. Kralju nije preostalo ništa drugo nego da 1967. raspiše nove izbore. Sve je upućivalo na to da će najveći broj glasova ponovo osvojiti Papandreu - i ne samo to, već je on najavio koaliciju s Demokratskom levicom - strankom za koju su konzervativci godinama verovali da je politički paravan koji zapravo zastupa interese zabranjene KKE.
SAD i Britanija davale su potpunu podršku autoritativnim desničarskim vlastima u Grčkoj, baš kao i u drugim zemljama - na primer u Iranu, sve sa ciljem zaustavljanja sovjetskog uticaja. Zato je dolazak liberala Papandreua na vlast bilo nužno sprečiti po svaku cenu.
Svega nekoliko nedelja pre održavanja izbora, 21. aprila 1967, grupa desničarskih vojnih oficira predvođenih generalom Stilijanosom Patakosom i pukovnicima Jorgosom Papadopulosom i Nikolaosom Makarezosom, preuzela je vlast vojnim udarom. U opštoj konfuziji vlast se brzo promenila - tenkovi su strateški razmešteni po Atini i preuzeta je kontrola nad gradom. U isto vreme u grad je poslana jedinica koja je uhapsila vodeće političare, istaknute ličnosti i obične građane za koje se sumnjalo da su levičarski orijentisani. Unapred su bile pripremljene "liste" s popisom imena ljudi koje treba uhapsiti - ukupno ih je uhapšeno preko 10.000.
Do idućeg jutra oficiri su imali vlast nad celom zemljom, a svi vodeći političari bili su uhapšeni. U tačno 6 sati ujutru po lokalnom vremenu jedan od vodećih pučista, pukovnik Papadopulos, objavio je grčkom narodu kako se "ukida 11 članova grčkog Ustava". Kao jedna od posledica ukidanja istih nastupio je novi režim u kojem se svako može uhapsiti bez ikakve optužbe te izvesti pred vojni sud.
Jorgos Papandreu je uhapšen u noćnoj raciji na njegovu kuću. Njegov sin, Andreas, pokušao je da pobegne popevši se na krov zgrade, no tamo ga je presreo jedan vojnik držeći pištolj uperen u glavu njegovog tada 14-godišnjeg sina Jorgosa, istog onog kojeg smo pre nekoliko godina upoznali kao premijera Grčke kojeg je 2011. Trojka koštala funkcije.
Visokorangirani predstavnik američke CIA-e, Gast Avrakotos, koji je - nimalo iznenađujuće - bio izuzetno blizak sa desničarskim pukovnicima, tada je rekao - Ubij gada sada, kasnije će se vratiti i stvarati vam probleme.
Nisu svi u SAD-u bili zadovoljni ovim brutalnim rušenjem vlasti u Grčkoj. Senator Li Metkalf kritikovao je administraciju Lindona Džonsona zbog "podrške vojnom režimu kolaboracionista i nacističkih simpatizera". Tadašnji američki ambasador u Grčkoj, Filips Talbot, takođe je bio protiv državnog udara rekavši kako je ovo "silovanje demokratije", na šta mu je šef CIA-e u Atini, Džek Mori, odgovorio: "Kako možeš silovati **rvu?". Nije prošlo ni 50 godina od ovih događaja i brojni stanovnici Grčke dobro znaju kakvu su ulogu odigrale SAD u njihovoj zemlji.
Od samog početka vladavine vojne hunte, odnosi između tadašnjeg kralja Konstantina II i pukovnika bili su napeti. Pukovnici nisu bili spremni da dele vlast s kraljem. Uprkos činjenici da je hunta bila izuzetno pro-zapadno i pro-NATO orijentisana, američki predsednik Džonson - strahujući od međunarodne osude - sugerisao je kralju Konstantinu kako bi bilo najbolje da se hunta u konačnom ishodu zameni novom Vladom. Logičan potez od strane američke administracije, rešiti se hunte u trenutku kada je prošla "opasnost" da bi na vlast mogao da dođe neko ko nije pro-američka desnica. Mladi kralj ovu poruku shvatio je kao poziv za organizovanjem kontra-puča, no pomoć iz SAD-a nije stizala.
Konačno, kralj se odlučio da na svoju ruku krene u državni udar 13. decembra 1967. Atina je bila pod vojnom kontrolom pukovnika i tamo se nije moglo puno učiniti, stoga je Konstantin odlučio da ode u mali grad Kavalu na severu zemlje, gde se nadao da će biti okružen lojalistima te kako će s njima krenuti u osvajanje Soluna kako bi tamo osnovao i proglasio svoju vlast. Čak se nadao i međunarodnom priznanju i pritisku na vojnu huntu što bi u krajnjoj liniji rezultiralo njegovim trijumfalnim povratkom u Atinu.
U rano jutro 13. decembra kralj se, zajedno sa kraljicom i njihovom decom, ukrcao na avion za Kavalu. U prvim satima izgledalo je kako sve teče po planu, vojno vazduhoplovstvo i mornarica - koji nisu učestvovali u hunti - odmah su se svrstali na njegovu stranu i počeli da se mobilišu. Uskoro su prekinuti svi komunikacioni kanali između Atine i severne Grčke. No, kralj je bio poprilično opsednut "nenasiljem" i želeo je da izbegne krvoproliće gde god je moguće, čak i na prostorima gde se znalo da će hunta očigledno da napadne. Nadalje - da ne bi ko stekao pogrešan utisak - kralj je u svoj proglas ubacio paragraf u kojem govori protiv komunizma te se time ogradio od grupa koje bi ga možda podržale u ustanku protiv hunte.
Kako je dan odmicao, oficiri srednjeg ranga - koji su podržavali huntu - neutralizovali su i uhapsili generale koji su bili odani kralju. Dan se bližio kraju, a hunta je već krenula u kontra-ofanzivu na Kavalu. Činjenica da se tadašnji premijer Grčke, Konstantinos Kolias, priklonio kralju nije ih nimalo uzdrmala. Hunta ga ismejava i poručuje kako se kralj "skriva iz sela u selo". Do kraja dana postalo je jasno da od kontra-puča neće biti ništa. Kralj zajedno s porodicom i premijerom beži iz zemlje i ujutru 14. decembra sleće u Rim. Do kraja vladavine vojne hunte ostaće u egzilu. Nakon pada hunte vratiće se u Grčku, no 1973. već je ukinuta monarhija, a s njom i njegov status.
Pukovnici su svoj državni udar voleli da zovu "revolucijom koja je spasila naciju". Kao službeno opravdanje za preuzimanje vlasti naveli su "komunističku zaveru" te kako su se komunistički elementi uvukli u "sve pore društva" - od akademije, birokratije, vojske, do medija. Zvuči poznato? Naravno, "argumenti" krajnje desnice uvek su bili i ostali isti, tako da i danas u mnogim zemljama slušamo priče o "crvenima".
Kompletna ideologija vojne hunte zasnivala se uveliko na anti-komunizmu, ali i na sloganima poput "Grčka grčkim hrišćanima". Uvedena je radikalna promena u društvu - s radio stanica kontinuirano je puštana vojna muzika sa tek sporadičnim "instrukcijama" koje su stizale od hunte, a uvek su započinjale rečima "Mi odlučujemo i mi naređujemo".
Grčka je postala policijska država, a hiljade zatvorenika utamničeni su na dalekim grčkim ostrvima. Članovi Ustava koji garantuju slobodu govora i slobodu medija odmah su ukinuti. Dokumentovana su brojna odvratna mučenja od strane policije, uključujući čupanje noktiju i kose, skakanje po ljudima, seksualno zlostavljanje raznim predmetima - dokumentovani su i strašni primeri torture gde su privedenima gurali crevo za vodu u analni otvor te nakon toga puštali vodu pod visokim pritiskom.
Najgori oblici jedne fašističke vladavine bili su stvarnost za grčki narod. Pravo okupljanja i protestovanja u potpunosti je zabranjeno. Svako je mogao da bude proglašen komunistom ili anarhistom što je izazivalo veliku atmosferu straha u društvu. Teška diktatura pod Papadopulosom postala je još brutalnija kada je kontrolu preuzeo brigadir Dimitros Joanidis, šef omražene vojne policije.
Potpuni nadzor svih stanovnika takođe je bila svakodnevica za vreme vladavine desničarske vojne hunte.
U ovoj pro-NATO brutalnoj diktaturi i apsolutnoj policijskoj državi, jedan događaj ostaće zapamćen po herojskom otporu - ustanak na Politehničkoj školi u Atini.
Studenti su bili pod represijom od početka vlasti hunte. Studentski izbori na univerzitetima su zabranjeni, a svaki student mogao je da bude optužen za "subverzivno delovanje" što bi rezultiralo njegovim izbacivanjem sa fakulteta i regrutovanjem u vojsku.
14. novembra 1973. studenti na Politehničkom fakultetu u Atini zabarikadirali su se i stupili u štrajk. Bez sumnje su im uzor bila i događanja koja su obeležila maj 1968. u Parizu. Zabarikadirani u zgradu uspeli su čak da naprave radio stanicu od laboratorijske opreme te su odande emitovali svoju poruku: "Ovo je Politehnika! Narode Grčke, Politehnika je barjak naše i vaše borbe, našeg zajedničkog otpora protiv diktature u borbi za demokratiju!".
Uskoro se hiljade radnika i studenata počelo okupljati ispred zgrade fakulteta podržavajući ih protestom.
U noći 17. novembra 1973., tri dana nakon početka studentske blokade, vojna hunta kreće u gušenje protesta. Svetla širom Atine se gase, hunta isključuje struju i javnu rasvetu, jedino svetlo koje dopire je ono iz zgrade Politehnike gde su studenti upalili generatore.
Oko 3 sata posle ponoći pred zgradu Politehnike stiže tenk, model AMX 30, te probija ulazna vrata fakulteta. Snimak koji je tajno napravio jedan holandski novinar prikazuje tenk kako ruši spoljnu čeličnu ogradu na kojoj stoje studenti.
Zabeležen je i audio zapis u kojem glas mladića preklinje vojnike da odbace naredbe i da ne napadaju "braću". Emotivni vrhunac dolazi nekoliko trenutaka kasnije kada isti glas počinje da recituje nacionalnu himnu, sve dok tenk nije ušao u prostorije fakulteta, prenos se tada prekida.
Tek nakon pada vojne hunte povela se istraga i suđenje za napad na Politehniku. Prema hunti, ubijeno je 23 studenta, drugi izveštaji govore o 83 mrtvih te oko 1.000 ranjenih. Ova tema i danas je jedna od najosetljivijih u grčkom društvu.
Vođa hunte, Jorgos Papadopulos, očito strahujući kako bi masakr u Atini mogao dovesti do novih ustanaka protiv njihove vlasti, krenuo je nakon toga sa postepenom liberalizacijom vlasti. To se, sa druge strane, nikako nije dopadalo Dimitrisu Joanidisu, zapovedniku vojne policije i čoveku kojeg su mnogi nazivali "nevidljivim diktatorom" jer se dugo vremena znalo kako upravo on vodi glavnu reč "iz senke". Joanidis je svrgnuo Papadopulosa i ponovo vratio strogi režim potpune policijske države.
Pod Joanidisom represija se još i povećala, a on je uskoro krenuo s implementacijom ekspanzionističke politike organizovavši vojni udar na Kipru protiv demokratski izabranog predsednika Makariosa III. Joanidisov udar na Kipar nije uspeo, a taj događaj je, opet, pokrenuo tursku invaziju i okupaciju severnog Kipra. Ovo je bio veliki udarac za Joanidisa, ali i celu njegovu huntu koja se nakon ovog događaja jednostavno raspala.
Odmah nakon raspada hunte formirana je vlada nacionalnog jedinstva na čelu sa bivšim premijerom Konstantinosom Karamanlisom. Karamanlis je legalizovao ranije zabranjenu Komunističku Partiju (KKE) i formirao novu stranku pod nazivom Nova Demokratija koja i osvaja izbore 1974.
4. januara 1975. okrutni vođa vojne hunte Joanidis biva uhapšen i osuđen za veleizdaju, pobunu i učestvovanje u pokolju na atinskoj Politehnici. Naime, Joanidis je tada bio šef vojne policije i upravo je on naredio krvavo gušenje studentske pobune u Atini. Dobio je smrtnu kaznu, no kasnije se od te kazne odustalo te je osuđen na doživotni zatvor. 2007., sa 84 godine, tražio je puštanje navodeći kao razlog zdravstvene probleme, nije pušten. Umro je u zatvoru 16. avgusta 2010.
1999. američki predsednik Bil Klinton izvinio se Grčkoj u ime američke Vlade zbog podrške vojnoj hunti "u ime hladnoratovske taktike". No, i danas u Grčkoj zbog sećanja na ove godine često vlada anti-amerikanizam. Prema novijim istraživanjima, većina grčkog stanovništva - 55 odsto - smatra kako je vladavina vojne hunte bila negativna, 21 odsto njih misli da je vladavina bila pozitivna, dok 20 odsto "nije sigurno da li je bila loša ili dobra".
Iz novije grčke istorije možemo jako puno toga naučiti, ali ti detalji nam takođe služe za konkretnije razumevanje aktuelne političke i ekonomske situacije u Grčkoj.
Na primer, masakr studenata na Politehnici u Atini događaj je koji je relativno slabo poznat široj javnosti. Uticaj CIA-e i tadašnje američke administracije koja je nastojala da po svaku cenu zadrži desničarsku - neki će je nazvati i fašističkom - vladu u Grčkoj, takođe je važan deo novije istorije.
Istorija nas uči kako represija nad grčkim narodom nastupa u prelomnim trenucima, onda kada se pojave naznake da bi zemlja mogla - barem donekle - da skrene iz čvrste sfere zapadnog i međunarodnog finansijskog interesa.
Staljin je Jugoslaviji poručio da se "uzalud trude" i kako SAD i Britanija nikada neće dopustiti Grčkoj da ode nekim drugim pravcem. Možda je bio i u pravu, no to ne znači da će se grčki narod ikada predati. Nisu se predali ni u vreme kada se zločinačka nacistička zastava vijorila iznad Akropolja, ni kada su iz britanskih tenkova pucali na njih na trgu Sintagma, ni onda kada su SAD podržavale jedan od najgorih autoritativnih režima u istoriji moderne Evrope, a zasigurno se neće predati ni sada kada ih Trojka svakodnevno baca na kolena. Novija istorija grčkog naroda je istorija otpora iz koje se stalno ističu događaji kao što je herojski ustanak studenata Politehnike 1973.
Pred grčkim narodom i grčkom radničkom klasom novi su i izuzetno opasni izazovi koji prete spolja, ali i iznutra. Teške godine ekonomske krize uzele su maha, no grčka istorija otpora zasigurno će se i dalje pisati.
