Кратка историја XX века у Грчкој: Државни удари, брутална војна хунта и херојски чин студената Политехнике
Грчки отпор репресији протеже се кроз читав XX век, а и у време којем сведочимо покушаји потлачивања земље не јењавају, само се сада користе друга средства принуде
Грчка новија историја свакако је историја војних удара. Премијер Елефтериос Венизелос дошао је на власт 1910. након војног удара 1909. до 1912. Венизелос је основао "Балканску Лигу" заједно са Србијом, Црном Гором и Бугарском за рат против Отомана.
Рат с Отоманским царством окончан је 1913. но тада избијају сукоби међу дотадашњим савезницима.
КРИМ ЈЕ ПОНОВО АКТУЕЛАН: Русија још једном мучки нападнута од Европе, принуђена да брани своју територију
ПОЈАВА У БАЈКАЛСКОМ ЈЕЗЕРУ УЗНЕМИРИЛА СВЕ: Поред насеља и туристичких места има их највише (ВИДЕО)
"ШТА СУ ОНИ, НУДИСТИ?" Бил Гејтс жестоко напао људе који се противе маскама
Након почетка Првог светског рата, Грчка је успела да до 1915. остане неутрална, но тада су западни савезници Грчкој понудили Кипар у замену за помоћ против Отомана. Краљ Константин И ипак је био опрезан и није хтео да угрози грчку неутралност те је сменио Венизелоса, но Венизелос се враћа још једним војним ударом у Солуну и преузима власт над једним делом земље. Запад признаје Венизелоса и занемарује неутралност "старе Грчке" где је на власти и даље краљ.
Након Првог светског рата, у којем је Отоманско царство поражено, Грчка је добила знатан део територија, али не и Кипар. Но, тада у Турској почињу да јачају националисти предвођени Мустафом Кемалом Ататурком и имају план да поврате изгубљене територије, у чему и успевају пошто су медитеранске силе - Француска и Италија - одбиле да помогну Грчкој. Тада долази до важног догађаја - велике размене становништва између Турске и Грчке, из Турске у Грчку прелази милион и по хришћана, док пола милиона муслимана из Грчке одлази у Турску. 1923. се због тога популација Грчке повећала за чак 25 одсто. Због доласка великог броја становника и срамотног пораза од Турака, долази и до великих економских проблема у Грчкој.
Ускоро долази покушај још једног војног удара, но овог пута неуспешног. На изборима побеђују либерали, а 1924. је проглашена Друга Хеленска Република. Демократија је била кратког века, већ 1925. генерал Пангалос изводи државни удар и влада као диктатор годину дана, све до идућег војног удара, овог пута од стране генерала Кондилиса, који поново враћа републику.
1928. из егзила се поново враћа Венизелос и побеђује на изборима, но већ је почела "велика депресија". Због велике економске кризе Грчка је банкротирала 1932. Венизелос губи нове изборе, а власт осваја монархистичка коалиција. Венизелос поново одлази у егзил и тамо убрзо након тога умире. До 1935. покушана су још два војна удара, но исте године државни удар поново изводи генерал Кондилис и поново укида републику и враћа краља Јоргоса ИИ. Тих година све више јача утицај Комунистичке партије (KKE).
Почетком Другог светског рата Грчка је поново настојала да остане неутрална но бива нападнута од стране Италије. Грци су успешно одбацили италијански напад, но тада Мусолинију у помоћ пристиже Хитлер и нацисти окупирају Грчку. У то време главни отпор против нацистичког окупатора предводи Народни Ослободилачки Фронт (ЕАМ) на чијем челу су комунисти.
Након слома фашизма у Европи, упркос чињеници да су комунисти већ имали контролу над готово целом земљом, на тајном састанку Винстона Черчила и Јозефа Стаљина, Грчка је издајнички "додељена" британској "зони интереса".
Подсетимо, ради се о тзв. "документу о постоцима" или како га неки називају "злочестом документу". Према истом, Југославија је "подељена" на "пола-пола" према сферама британског и совјетског утицаја. Грчки комунисти нису пристајали на такав исход и ускоро избија крвави грађански рат који ће у Грчкој однети преко 100.000 живота. Комунистичке снаге поражене су уз помоћ САД-а и Британије.
Кључан увод у грађански рат свакако је био 1. децембар 1944. - дан покоља ненаоружаних протестаната на тргу Синтагма, локацији испред зграде Парламента коју и данас - поново захваљујући великим протестима - и многи ван Грчке добро познају. Владини војници, заједно с британским снагама, отворили су ватру на мирне протестанте. На тргу се тог дана окупило око 200.000 протестаната, а након што је почела пуцњава, британски тенкови затворили су излазе са трга. Око 30 протестаната је убијено, рањено око 150. Две године касније букнуо је крвави грађански рат између комуниста и националиста.
Комунисте у Грчкој издашно је подржавала Титова Југославија и на простору Југославије налазили су се бројни кампови за обуку комунистичких бораца. Тито је подржавао грчке комунисте још од времена нацистичке окупације. Тада долази до трагичног догађаја за грчке комунистичке борце - раскол између Тита и Стаљина. У таквој ситуацији грчки комунисти били су присиљени да бирају између једног или другог вође, у коначном исходу већина их се одлучила за Стаљина и то је била њихова можда и највећа грешка - јер нису знали да их је тај исти Стаљин већ раније "отписао" и "предао" Британцима.
Стаљин је од почетка био против Титове подршке грчким комунистима. Једном приликом совјетски вођа поручио је југословенској делегацији у Москви како је грчка ситуација другачија од југославонске јер "САД и Британија никада неће допустити прекид линија комуникације на Медитерану". Из данашње перспективе јасно је како је због издаје СССР-а борба грчких комуниста била узалудна, но питање је како би рат завршио да су изабрали другачије.
Између југословенских и грчких комуниста почињу да расту анимозитети и, коначно, Југославија затвара границу и уклања све кампове ДСЕ-а, демократске војске Грчке - војног крила грчке комунистичке партије, KKE. У исто време у Грчкој, као и у СССР-у, почиње "лов на Титоисте" у којем страдају многи.
Национална војска, потпомогнута Британијом и САД-ом, у коначном исходу побеђује и рат се завршава потписивањем мировног уговора 16. октобра 1949. Грађански рат оставио је велики траг на грчко друштво и осетљиво је питање и данас, више деценија по његовом завршетку. Непосредно након рата Грчка се нашла у још тежем економском стању него након нацистичке окупације, земља је била разрушена, а хиљаде су завршиле у затворима. Око 100.000 комунистичких бораца и симпатизера завршило је или у затвору или у егзилу, а неки су и ликвидирани.
Неки историчари данас слажу се како је главни финансијер комунистичке стране у Грчкој увек био Јосип Броз Тито, те како су комунисти изгубили рат понајвише захваљујући чињеници да су у кључном историјском тренутку окренули леђа Југославији и определили се за Стаљина који никада није ни имао намере да им помогне.
1952. Грчка ступа у НАТО пакт и 10-ак година предвођена је десничарским странкама док у исто време јача амерички утицај у земљи.
Након више година владавине конзервативаца, 1965. на власт долази Јоргос Папандреу - деда истоименог Јоргоса Папандреуа који је био премијер Грчке у периоду 2009-2011, док није свргнут од стране Тројке пошто је предложио да се грчки народ на референдуму изјасни жели ли да држава узме нови кредит или не.
Долазак либерала на власт за нову про-америчку десничарску Грчку је био недопустив. Краљ Константин II једноставно га је лишио премијерске функције. Конзервативци су затим пуне две године покушавали да формирају владајућу коалицију, али без успеха. Краљу није преостало ништа друго него да 1967. распише нове изборе. Све је упућивало на то да ће највећи број гласова поново освојити Папандреу - и не само то, већ је он најавио коалицију с Демократском левицом - странком за коју су конзервативци годинама веровали да је политички параван који заправо заступа интересе забрањене KKE.
САД и Британија давале су потпуну подршку ауторитативним десничарским властима у Грчкој, баш као и у другим земљама - на пример у Ирану, све са циљем заустављања совјетског утицаја. Зато је долазак либерала Папандреуа на власт било нужно спречити по сваку цену.
Свега неколико недеља пре одржавања избора, 21. априла 1967, група десничарских војних официра предвођених генералом Стилијаносом Патакосом и пуковницима Јоргосом Пападопулосом и Николаосом Макарезосом, преузела је власт војним ударом. У општој конфузији власт се брзо променила - тенкови су стратешки размештени по Атини и преузета је контрола над градом. У исто време у град је послана јединица која је ухапсила водеће политичаре, истакнуте личности и обичне грађане за које се сумњало да су левичарски оријентисани. Унапред су биле припремљене "листе" с пописом имена људи које треба ухапсити - укупно их је ухапшено преко 10.000.
До идућег јутра официри су имали власт над целом земљом, а сви водећи политичари били су ухапшени. У тачно 6 сати ујутру по локалном времену један од водећих пучиста, пуковник Пападопулос, објавио је грчком народу како се "укида 11 чланова грчког Устава". Као једна од последица укидања истих наступио је нови режим у којем се свако може ухапсити без икакве оптужбе те извести пред војни суд.
Јоргос Папандреу је ухапшен у ноћној рацији на његову кућу. Његов син, Андреас, покушао је да побегне попевши се на кров зграде, но тамо га је пресрео један војник држећи пиштољ уперен у главу његовог тада 14-годишњег сина Јоргоса, истог оног којег смо пре неколико година упознали као премијера Грчке којег је 2011. Тројка коштала функције.
Високорангирани представник америчке ЦИА-е, Гаст Авракотос, који је - нимало изненађујуће - био изузетно близак са десничарским пуковницима, тада је рекао - Убиј гада сада, касније ће се вратити и стварати вам проблеме.
Нису сви у САД-у били задовољни овим бруталним рушењем власти у Грчкој. Сенатор Ли Меткалф критиковао је администрацију Линдона Џонсона због "подршке војном режиму колаборациониста и нацистичких симпатизера". Тадашњи амерички амбасадор у Грчкој, Филипс Талбот, такође је био против државног удара рекавши како је ово "силовање демократије", на шта му је шеф ЦИА-е у Атини, Џек Мори, одговорио: "Како можеш силовати **рву?". Није прошло ни 50 година од ових догађаја и бројни становници Грчке добро знају какву су улогу одиграле САД у њиховој земљи.
Од самог почетка владавине војне хунте, односи између тадашњег краља Константина II и пуковника били су напети. Пуковници нису били спремни да деле власт с краљем. Упркос чињеници да је хунта била изузетно про-западно и про-НАТО оријентисана, амерички председник Џонсон - страхујући од међународне осуде - сугерисао је краљу Константину како би било најбоље да се хунта у коначном исходу замени новом Владом. Логичан потез од стране америчке администрације, решити се хунте у тренутку када је прошла "опасност" да би на власт могао да дође неко ко није про-америчка десница. Млади краљ ову поруку схватио је као позив за организовањем контра-пуча, но помоћ из САД-а није стизала.
Коначно, краљ се одлучио да на своју руку крене у државни удар 13. децембра 1967. Атина је била под војном контролом пуковника и тамо се није могло пуно учинити, стога је Константин одлучио да оде у мали град Кавалу на северу земље, где се надао да ће бити окружен лојалистима те како ће с њима кренути у освајање Солуна како би тамо основао и прогласио своју власт. Чак се надао и међународном признању и притиску на војну хунту што би у крајњој линији резултирало његовим тријумфалним повратком у Атину.
У рано јутро 13. децембра краљ се, заједно са краљицом и њиховом децом, укрцао на авион за Кавалу. У првим сатима изгледало је како све тече по плану, војно ваздухопловство и морнарица - који нису учествовали у хунти - одмах су се сврстали на његову страну и почели да се мобилишу. Ускоро су прекинути сви комуникациони канали између Атине и северне Грчке. Но, краљ је био поприлично опседнут "ненасиљем" и желео је да избегне крвопролиће где год је могуће, чак и на просторима где се знало да ће хунта очигледно да нападне. Надаље - да не би ко стекао погрешан утисак - краљ је у свој проглас убацио параграф у којем говори против комунизма те се тиме оградио од група које би га можда подржале у устанку против хунте.
Како је дан одмицао, официри средњег ранга - који су подржавали хунту - неутрализовали су и ухапсили генерале који су били одани краљу. Дан се ближио крају, а хунта је већ кренула у контра-офанзиву на Кавалу. Чињеница да се тадашњи премијер Грчке, Константинос Колиас, приклонио краљу није их нимало уздрмала. Хунта га исмејава и поручује како се краљ "скрива из села у село". До краја дана постало је јасно да од контра-пуча неће бити ништа. Краљ заједно с породицом и премијером бежи из земље и ујутру 14. децембра слеће у Рим. До краја владавине војне хунте остаће у егзилу. Након пада хунте вратиће се у Грчку, но 1973. већ је укинута монархија, а с њом и његов статус.
Пуковници су свој државни удар волели да зову "револуцијом која је спасила нацију". Као службено оправдање за преузимање власти навели су "комунистичку заверу" те како су се комунистички елементи увукли у "све поре друштва" - од академије, бирократије, војске, до медија. Звучи познато? Наравно, "аргументи" крајње деснице увек су били и остали исти, тако да и данас у многим земљама слушамо приче о "црвенима".
Комплетна идеологија војне хунте заснивала се увелико на анти-комунизму, али и на слоганима попут "Грчка грчким хришћанима". Уведена је радикална промена у друштву - с радио станица континуирано је пуштана војна музика са тек спорадичним "инструкцијама" које су стизале од хунте, а увек су започињале речима "Ми одлучујемо и ми наређујемо".
Грчка је постала полицијска држава, а хиљаде затвореника утамничени су на далеким грчким острвима. Чланови Устава који гарантују слободу говора и слободу медија одмах су укинути. Документована су бројна одвратна мучења од стране полиције, укључујући чупање ноктију и косе, скакање по људима, сексуално злостављање разним предметима - документовани су и страшни примери тортуре где су приведенима гурали црево за воду у анални отвор те након тога пуштали воду под високим притиском.
Најгори облици једне фашистичке владавине били су стварност за грчки народ. Право окупљања и протестовања у потпуности је забрањено. Свако је могао да буде проглашен комунистом или анархистом што је изазивало велику атмосферу страха у друштву. Тешка диктатура под Пападопулосом постала је још бруталнија када је контролу преузео бригадир Димитрос Јоанидис, шеф омражене војне полиције.
Потпуни надзор свих становника такође је била свакодневица за време владавине десничарске војне хунте.
У овој про-НАТО бруталној диктатури и апсолутној полицијској држави, један догађај остаће запамћен по херојском отпору - устанак на Политехничкој школи у Атини.
Студенти су били под репресијом од почетка власти хунте. Студентски избори на универзитетима су забрањени, а сваки студент могао је да буде оптужен за "субверзивно деловање" што би резултирало његовим избацивањем са факултета и регрутовањем у војску.
14. новембра 1973. студенти на Политехничком факултету у Атини забарикадирали су се и ступили у штрајк. Без сумње су им узор била и догађања која су обележила мај 1968. у Паризу. Забарикадирани у зграду успели су чак да направе радио станицу од лабораторијске опреме те су оданде емитовали своју поруку: "Ово је Политехника! Народе Грчке, Политехника је барјак наше и ваше борбе, нашег заједничког отпора против диктатуре у борби за демократију!".
Ускоро се хиљаде радника и студената почело окупљати испред зграде факултета подржавајући их протестом.
У ноћи 17. новембра 1973., три дана након почетка студентске блокаде, војна хунта креће у гушење протеста. Светла широм Атине се гасе, хунта искључује струју и јавну расвету, једино светло које допире је оно из зграде Политехнике где су студенти упалили генераторе.
Око 3 сата после поноћи пред зграду Политехнике стиже тенк, модел AMX 30, те пробија улазна врата факултета. Снимак који је тајно направио један холандски новинар приказује тенк како руши спољну челичну ограду на којој стоје студенти.
Забележен је и аудио запис у којем глас младића преклиње војнике да одбаце наредбе и да не нападају "браћу". Емотивни врхунац долази неколико тренутака касније када исти глас почиње да рецитује националну химну, све док тенк није ушао у просторије факултета, пренос се тада прекида.
Тек након пада војне хунте повела се истрага и суђење за напад на Политехнику. Према хунти, убијено је 23 студента, други извештаји говоре о 83 мртвих те око 1.000 рањених. Ова тема и данас је једна од најосетљивијих у грчком друштву.
Вођа хунте, Јоргос Пападопулос, очито страхујући како би масакр у Атини могао довести до нових устанака против њихове власти, кренуо је након тога са постепеном либерализацијом власти. То се, са друге стране, никако није допадало Димитрису Јоанидису, заповеднику војне полиције и човеку којег су многи називали "невидљивим диктатором" јер се дуго времена знало како управо он води главну реч "из сенке". Јоанидис је свргнуо Пападопулоса и поново вратио строги режим потпуне полицијске државе.
Под Јоанидисом репресија се још и повећала, а он је ускоро кренуо с имплементацијом експанзионистичке политике организовавши војни удар на Кипру против демократски изабраног председника Макариоса ИИИ. Јоанидисов удар на Кипар није успео, а тај догађај је, опет, покренуо турску инвазију и окупацију северног Кипра. Ово је био велики ударац за Јоанидиса, али и целу његову хунту која се након овог догађаја једноставно распала.
Одмах након распада хунте формирана је влада националног јединства на челу са бившим премијером Константиносом Караманлисом. Караманлис је легализовао раније забрањену Комунистичку Партију (KKE) и формирао нову странку под називом Нова Демократија која и осваја изборе 1974.
4. јануара 1975. окрутни вођа војне хунте Јоанидис бива ухапшен и осуђен за велеиздају, побуну и учествовање у покољу на атинској Политехници. Наиме, Јоанидис је тада био шеф војне полиције и управо је он наредио крваво гушење студентске побуне у Атини. Добио је смртну казну, но касније се од те казне одустало те је осуђен на доживотни затвор. 2007., са 84 године, тражио је пуштање наводећи као разлог здравствене проблеме, није пуштен. Умро је у затвору 16. августа 2010.
1999. амерички председник Бил Клинтон извинио се Грчкој у име америчке Владе због подршке војној хунти "у име хладноратовске тактике". Но, и данас у Грчкој због сећања на ове године често влада анти-американизам. Према новијим истраживањима, већина грчког становништва - 55 одсто - сматра како је владавина војне хунте била негативна, 21 одсто њих мисли да је владавина била позитивна, док 20 одсто "није сигурно да ли је била лоша или добра".
Из новије грчке историје можемо јако пуно тога научити, али ти детаљи нам такође служе за конкретније разумевање актуелне политичке и економске ситуације у Грчкој.
На пример, масакр студената на Политехници у Атини догађај је који је релативно слабо познат широј јавности. Утицај ЦИА-е и тадашње америчке администрације која је настојала да по сваку цену задржи десничарску - неки ће је назвати и фашистичком - владу у Грчкој, такође је важан део новије историје.
Историја нас учи како репресија над грчким народом наступа у преломним тренуцима, онда када се појаве назнаке да би земља могла - барем донекле - да скрене из чврсте сфере западног и међународног финансијског интереса.
Стаљин је Југославији поручио да се "узалуд труде" и како САД и Британија никада неће допустити Грчкој да оде неким другим правцем. Можда је био и у праву, но то не значи да ће се грчки народ икада предати. Нису се предали ни у време када се злочиначка нацистичка застава вијорила изнад Акропоља, ни када су из британских тенкова пуцали на њих на тргу Синтагма, ни онда када су САД подржавале један од најгорих ауторитативних режима у историји модерне Европе, а засигурно се неће предати ни сада када их Тројка свакодневно баца на колена. Новија историја грчког народа је историја отпора из које се стално истичу догађаји као што је херојски устанак студената Политехнике 1973.
Пред грчким народом и грчком радничком класом нови су и изузетно опасни изазови који прете споља, али и изнутра. Тешке године економске кризе узеле су маха, но грчка историја отпора засигурно ће се и даље писати.
