KRV, BES, VARVARIZAM! VEŠTINA I POBEDA NIJE IM GARANTOVALA ŽIVOT: Kako je izgledao život rimskih gladijatora?
Termin gladiator izveden je iz naziva kratkog mača - gladius
Rimski gladijatori predstavljaju jedne od najupečatljijih tipova ljudi u istoriji. Oni su definisali način na koji posmatramo fenomen zabave u starom Rimu, a njihovi portreti u filmovima pretvorili su ih u arhetipsku legendu - ljude koji se na svakodnevnom nivou suočavaju sa brutalnošću i smrću. Gladijatorske igre ne mogu da se porede sa bilo čime čemu svedočimo danas, a to ih samo čini još fascinantnijim.
NIJE DOBRO U NEMAČKOJ: Vlasti primorane da uspore vakcinaciju, poznato šta je sa Fajzerovom vakcinom
ČETIRI UČENIKA ZAVRŠILA U BOLNICI: Evakuisana cela škola zbog curenja gasa
PONOVO SE UVODI POLICIJSKI ČAS: Borimo se sa trećim talasom kovida!
Gladijatorske igre često se vezuju za krv, bes i varvarizam, ali da li je to istinita priča koja se krija iza?
Termin gladiator izveden je iz naziva kratkog mača - gladius. Mnogi veruju da tradicija potiče od Etruraca koji su organizovali ritualna takmičenja kao deo religijskih obreda posvećenih smrti.
Takođe, pretpostavlja se i da su igre organizovane kada je trebalo odati počast istaknutim aristokratama. Gladijatorska hrabrost i veština predstavljala je vrline preminulih.
Tradicija gladijatorskih igara trajala je najmanje 650 godina, što je najveći dokaz njene popularnosti. Od 105 p.n.e. do 404. godine, igre su održavane gotovo neprekidno. Na početku, gladijatori su bili osuđeni kriminalci i robovi koji su bili žrtvovani zarad zabave naroda (plebsa) i aristokratije (patricija).
Ipak, do 80. godine kada je otvoren Koloseum, gladijatorstvo se pokazalo kao unosan posao, i sve više ludusa primalo je dobrovoljce na obuku. Slobodni ljudi prijavljivali su se zarad slave i novca. Među njima su bili penzionisani vojnici, plaćenici, avanturisti ali i oni očajni da dođu do bilo kakve zarade. Bilo je čak i aristokrata koji su se borili u areni kako bi dokazali svoju čast i veštinu, premda to nije bilo uobičajeno.
Tri gladijatorske škole isticale su se u odnosu na ostale, a ludus u Kapui u kojem je Spartak započeo ustanak, bila je jedna od njih. Ovi ludusi nudili su određenu bezbednost, ali po cenu slobode kretanja. Kao u današnjim zatvorima, gladijatorima su u ludusu bila obezbeđena tri obroka dnevno i vrhunska zdravstvena nega. Ipak, čak i oni koji su se prijavili kao slobodni ljudi, morali su da žive u okovima.
Jedino što im je bilo dozvoljeno jeste da zadrže novac koji su osvojili.
Gladijatori su bili skupa investicija za laniste (vlasnike gladijatorskih škola), zbog čega je naročito bilo važno održati ih u životu. Suprotno opštem mišljenju, većina borbi se nije završavala smrću. Jedna osoba od 5 do 10 je umirala u areni, a ipak većina nije uspevala da prebaci tridesetu godinu života.
Takođe, veština i pobeda nije garantovala život, jer su car i publika uvek mogli gladijatoru da presude smrt.
Kada zamišljamo gladijatorske borbe, obično nemamo sliku žena koje se bore u areni. Ipak, žene su se često rame uz rame sa muškarcima borile na pesku arene. Pripadnice lepšeg pola učestvovale su u gladijatorskim igrama više od 200 godina, sve dok car Septimije Sever nije zabranio njegovo angažovanje.
Rimski gladijatori, osim hrabrosti i snage, u Arenu su sa sobom nosili i ubojito oružje. Tip njihovog oklopa zavisio je od ranga koji su imali kao borci. Postojale su četiri osnovne klase gladijatora: Samniti, Tračani, Mirmilonci i Retiarijusi.
Samniti su bili opremljeni kratkim mačem koji se nazivao gladius, četvrtastim oklopom (scutum), kostobranima i kacigom. Tračani su se borili kratkim zakrivljenim mačem (sica) i malim okruglim štitom (parma). Mirmilonci, u prevodu ribari, nazvani su tako zbog kreste na kacigi koja je podsećala na riblje peraje. Kao i Samniti, imali su mač i štit, ali su od oklopa imali samo štitnik na jednoj ruci i nozi. Konačno, Retiarijusi bili su najizloženiji od svih, bez kacige i oklopa, naoružani samo mrežom i trozupcem.
Iako su suštinski bili dobro opremljeni, hrabrost koja je bila potrebna ovim ljudima da se svakodnevno suočavaju sa smrću zarad zabave masa, bila je neverovatna.
Gladijatorske igre su ukinute 404. godine od strane cara Onorija koji je zatvorio sve luduse, odnosno škole za obuku gladijatora.
Većina gladijatora u to vreme bili su slobodni ljudi koji su dobrovoljno stupali na pesak arene, zarad slave, novca ili neke druge motivacije. To je činilo gladijatorske igre još bizarnijim i varvarskijim.
Zašto je neko birao krvavu borbu pre nego tradicionalne oblike rada kao što su trgovina, zanatstvo i li poljoprivreda, možda nikada nećemo saznati, ali ono što deluje kao najverovatniji razlog jeste taj da su oni koji su preživeli bili slavljeni kao heroji i legende svog vremena.
