КРВ, БЕС, ВАРВАРИЗАМ! ВЕШТИНА И ПОБЕДА НИЈЕ ИМ ГАРАНТОВАЛА ЖИВОТ: Како је изгледао живот римских гладијатора?
Термин гладиатор изведен је из назива кратког мача - гладиус
Римски гладијатори представљају једне од најупечатљијих типова људи у историји. Они су дефинисали начин на који посматрамо феномен забаве у старом Риму, а њихови портрети у филмовима претворили су их у архетипску легенду - људе који се на свакодневном нивоу суочавају са бруталношћу и смрћу. Гладијаторске игре не могу да се пореде са било чиме чему сведочимо данас, а то их само чини још фасцинантнијим.
НИЈЕ ДОБРО У НЕМАЧКОЈ: Власти приморане да успоре вакцинацију, познато шта је са Фајзеровом вакцином
ЧЕТИРИ УЧЕНИКА ЗАВРШИЛА У БОЛНИЦИ: Евакуисана цела школа због цурења гаса
ПОНОВО СЕ УВОДИ ПОЛИЦИЈСКИ ЧАС: Боримо се са трећим таласом ковида!
Гладијаторске игре често се везују за крв, бес и варваризам, али да ли је то истинита прича која се крија иза?
Термин гладиатор изведен је из назива кратког мача - гладиус. Многи верују да традиција потиче од Етрураца који су организовали ритуална такмичења као део религијских обреда посвећених смрти.
Такође, претпоставља се и да су игре организоване када је требало одати почаст истакнутим аристократама. Гладијаторска храброст и вештина представљала је врлине преминулих.
Традиција гладијаторских игара трајала је најмање 650 година, што је највећи доказ њене популарности. Од 105 п.н.е. до 404. године, игре су одржаване готово непрекидно. На почетку, гладијатори су били осуђени криминалци и робови који су били жртвовани зарад забаве народа (плебса) и аристократије (патриција).
Ипак, до 80. године када је отворен Колосеум, гладијаторство се показало као уносан посао, и све више лудуса примало је добровољце на обуку. Слободни људи пријављивали су се зарад славе и новца. Међу њима су били пензионисани војници, плаћеници, авантуристи али и они очајни да дођу до било какве зараде. Било је чак и аристократа који су се борили у арени како би доказали своју част и вештину, премда то није било уобичајено.
Три гладијаторске школе истицале су се у односу на остале, а лудус у Капуи у којем је Спартак започео устанак, била је једна од њих. Ови лудуси нудили су одређену безбедност, али по цену слободе кретања. Као у данашњим затворима, гладијаторима су у лудусу била обезбеђена три оброка дневно и врхунска здравствена нега. Ипак, чак и они који су се пријавили као слободни људи, морали су да живе у оковима.
Једино што им је било дозвољено јесте да задрже новац који су освојили.
Гладијатори су били скупа инвестиција за ланисте (власнике гладијаторских школа), због чега је нарочито било важно одржати их у животу. Супротно општем мишљењу, већина борби се није завршавала смрћу. Једна особа од 5 до 10 је умирала у арени, а ипак већина није успевала да пребаци тридесету годину живота.
Такође, вештина и победа није гарантовала живот, јер су цар и публика увек могли гладијатору да пресуде смрт.
Када замишљамо гладијаторске борбе, обично немамо слику жена које се боре у арени. Ипак, жене су се често раме уз раме са мушкарцима бориле на песку арене. Припаднице лепшег пола учествовале су у гладијаторским играма више од 200 година, све док цар Септимије Север није забранио његово ангажовање.
Римски гладијатори, осим храбрости и снаге, у Арену су са собом носили и убојито оружје. Тип њиховог оклопа зависио је од ранга који су имали као борци. Постојале су четири основне класе гладијатора: Самнити, Трачани, Мирмилонци и Ретиаријуси.
Самнити су били опремљени кратким мачем који се називао гладиус, четвртастим оклопом (сцутум), костобранима и кацигом. Трачани су се борили кратким закривљеним мачем (сица) и малим округлим штитом (парма). Мирмилонци, у преводу рибари, названи су тако због кресте на кациги која је подсећала на рибље пераје. Као и Самнити, имали су мач и штит, али су од оклопа имали само штитник на једној руци и нози. Коначно, Ретиаријуси били су најизложенији од свих, без кациге и оклопа, наоружани само мрежом и трозупцем.
Иако су суштински били добро опремљени, храброст која је била потребна овим људима да се свакодневно суочавају са смрћу зарад забаве маса, била је невероватна.
Гладијаторске игре су укинуте 404. године од стране цара Онорија који је затворио све лудусе, односно школе за обуку гладијатора.
Већина гладијатора у то време били су слободни људи који су добровољно ступали на песак арене, зарад славе, новца или неке друге мотивације. То је чинило гладијаторске игре још бизарнијим и варварскијим.
Зашто је неко бирао крваву борбу пре него традиционалне облике рада као што су трговина, занатство и ли пољопривреда, можда никада нећемо сазнати, али оно што делује као највероватнији разлог јесте тај да су они који су преживели били слављени као хероји и легенде свог времена.
