"TATICE, MOJE SRCE JE TUŽNO..." Potresno pismo male Adrijane (9) upućeno ocu preminulom od korone tera suze na oči
Koronavirus je uništio mnogo porodica i doneo veliku nesreću
Kada je mala Adrijana Vong iz Perua stigla do polja u amazonskoj šumi, bila je zbunjena. Bilo je na desetine krstova zabodenih u crvenoj zemlji, ali ništa po čemu bi mogla da razlikuje grob svog oca.
DOKTORKA UPOZORAVA: Ovo MORATE da znate ako uzimate vitamin D3!
NEMCI NE ODUSTAJU OD KUPOVINE SPUTNJIK VAKCINE: Spremaju ugovor, oglasio se i ministar zdravlja Špan
KONAČNO JE: Objavljeni rezultati izbora u Bugarskoj, poznato je ko će biti mandatar
- Da li si sigurna da je moj tata tamo? - upitala je Adrijana (9) svoju majku.
Glendi Hernandez nije imala odgovor na to.
Kada je Adrijana Vong prvi put otišla na polje, donela je ružičasti ranac koji je sadržao desetine pisama koja je napisala ocu kojeg je izgubila.
- Mnogo mi nedostaju domaći zadaci, sve ono što si me naučio. Gde si? Želim da te vidim i zagrlim - pročitala je sa jednog od listova koje je istrgnula iz sveske.
Pored fotografije na kojoj je sa tatom, nastale kada je imala pet godina, Adrijana je napisala još jednu poruku.
- Tatice, moje srce je tužno jer te ne vidim pored sebe, nikad te neću zaboraviti. Živećeš večno u porodici - napisala je ona.
Tajno sahranjivanje žrtava korone
Pre skoro godinu dana suprug Glendi Hernandez i desetine drugih koji su umrli od korona virusa tajno su sahranjeni u polju u Ikitosu, gradu u državi Loreto u srcu peruanskog Amazona. Lokalne vlasti su dozvolile sahranjivanje, ali nikada nisu rekle porodicama, koje su verovale da su njihovi voljeni na lokalnom groblju. Tek posle nekoliko meseci saznali su istinu, prenosi AP.
U Peruu i Latinskoj Americi to je prvi poznati slučaj vlasti koja prikriva sudbinu desetina kovid žrtava i niko ne može da objasni zašto su održana tajna sahranjivanja.
Članovi porodice rekli su za AP da je najmanje 403 ljudi sahranjeno u tom polju.
Muž joj umro na rukama
U ranim jutarnjim satima 30. aprila prošle godine Herman Vong se razboleo i počeo je teško da diše. Glendi ga je odvela u bolnicu u 5 sati ujutru, ali je ona bila puna ljudi i bez slobodnih kreveta.
Pitala je za pomoć, ali uzalud. U 11 sati, muž joj je umro na rukama.
Glendi se onesvestila, a kada je došla k sebi, doktor joj je rekao da dođe sutradan da pokupi telo.
Uradila je kako su joj rekli, donela je sanduk u bolnicu. Međutim, čekala je satima dok joj radnik nije rekao da je telo njenog supruga već odneto na lokalno groblje San Huan i brzo sahranjeno, kako bi se izbeglo još infekcija.
U martu je savezna vlada naredila kremiranje svih žrtava koronavirusa, što je jedno od najstrožih ograničenja u regionu. Do kraja aprila, međutim, pravilo je ublaženo, što je dozvolilo sahrane sa čak pet ljudi.
U to vreme je čitava zemlja bila pod strogim karantinom. Vojska je zabranjivala ljudima da izlaze iz svojih domova, osim ako nisu želeli da kupuju hranu ili lekove. Groblje San Huan bilo je 18 kilometara od Ikitosa, a Hernandez nije smela da ode i oprosti se od svog supruga.
I drugim porodicama ispričana je ista priča - njihovi voljeni su brzo sahranjeni na groblju kako bi se izbegla zaraza. I ljudi su poverovali.
Međutim, 1. juna naslovna strana u lokalnim novinama šokirala je Ikitos: "Mrtvi bez imena i čak bez svojih grobova".
Sledećeg dana je najmanje 500 ljudi, uključujući i Hernandez, otišlo na polje gde su njihovi muževi, žene, braća, sestre i deca navodno sahranjeni, zahtevajući istinu i posmrtne ostatke.
- Shvatili smo da su nas lagali - rekla je Hernandez.
Vlada se nije oglašavala, ali su ožalošćeni nastavljali da odlaze na polje, zahtevajući odgovore.
Groblje je veće od četiri fudbalska terena; kada je prvi put otkriveno, bilo je ravno, bez ikakvih znakova da ispod ima tela.
Vremenom su ljudi stavljali krstove misleći da su baš tu sahranjeni njihovi voljeni.
Mala Adrijana je samo jedna od mnogih koji ne znaju gde je grob njihovih voljenih.
