PRE NEGO ŠTO ODEM: Sve što je otac pre smrti želeo da poruči svojoj ćerki (FOTO i VIDEO)
Razmišljao sam da joj ostavim seriju pisama, ali šta bih zapravo kazao? Ne znam kakva će devojka biti s 15 godina...
Pol Kalaniti je bio neurohirurg koji je radio na Stanfordu. Pre dve godine mu je dijagnostifikovan rak pluća, a 9. marta ove godine je umro u dobu od samo 37 godina. Pre nego što je umro, objavio je pismo, naslovljeno sa „Pre nego što odem“, koje je posvetio svojoj ćerki.
U njemu između ostalog stoji:
"U našoj kući je dinamično. Moja ćerka se rodila nekoliko dana nakon što sam pušten iz bolnice. Iz nedelje u nedelju ona raste i razvija se: prvi uzdah, prvi osmeh, prvi smeh. Njen pedijatar redovno meri njen rast, označava crtice njenog napretka kroz vreme. Sve oko nje je zaslepljujuće novo. Dok sedi na mom krilu smejući se, osvetljava čitavu prostoriju.
Stana je nosila oružje, pušila i družila se u kafani, ali u JEDNO JE MORALA DA SE ZAKUNE
Vreme za mene ima dve oštrice. Svaki dan vodi me sve dalje od najgoreg trenutka bolesti koji sam dosad proživeo, ali svaki dan me vodi i u njen dalji napredak, s vremenom i smrt. Možda kasnije nego što mislim, ali sigurno ranije nego što želim. Postoje, ja mislim, dva odgovora na tu spoznaju. Najočitiji je impuls prema ludoj aktivnosti: prema 'životu punim plućima', putovanjima, hrani, postizanju zanemarenih ambicija. Ipak, deo okrutnosti raka leži u tome da ti osim vremena ograničava i energiju.
RAZGOVARA SAMO SA MAČKOM I PSOM: Ovaj Rus je JEDINI ČOVEK u malom sibirskom selu (FOTO)
Svi mi imamo svoje granice. Pretpostaviću da nisam jedini koji dolazi u takvo stanje. Ambicije su ili ispunjene ili napuštene, kakve god bile, pripadaju prošlosti. Budućnost se, umesto da postane stepenik prema životnim ciljevima, stapa u našu sadašnjost. Novac, status, sve taštine, nisu bitne: to je uistinu trčanje za vetrom.
Ipak, postoji nešto čemu niko ne može ukrasti budućnost: moja ćerka Kedi. Nadam se da ću poživeti dovoljno dugo da me barem malo zapamti. Reči imaju dugovečnost koju ja nemam. Razmišljao sam da joj ostavim seriju pisama, ali šta bih zapravo kazao? Ne znam kakva će devojka biti s 15 godina. Čak niti ne znam hoće li prihvatiti nadimak koji smo joj dali. Ali možda ipak postoji jedna stvar koja se može reći ovom detetu, koje je čitava budućnost, koja se nakratko preklapa sa mnom, čiji je život samo prošlost.
Ta je poruka jednostavna: kad god dođeš u trenutak u životu u kojem nekome moraš sebe objasniti, izneti svoja postignuća i sve što si značila svetu, molim te nemoj zaboraviti da si umirućem čoveku poslednje dane ispunila radošću, radošću koja mi je sve ove godine bila nepoznanica, radošću koja ne žudi za sve više i više, već je smirena, zadovoljna. U ovom vremenu, ovoga časa, to je golema stvar".
Pogledajte i:
