ПРЕ НЕГО ШТО ОДЕМ: Све што је отац пре смрти желео да поручи својој ћерки (ФОТО и ВИДЕО)
Размишљао сам да јој оставим серију писама, али шта бих заправо казао? Не знам каква ће девојка бити с 15 година...
Пол Каланити је био неурохирург који је радио на Станфорду. Пре две године му је дијагностификован рак плућа, а 9. марта ове године је умро у добу од само 37 година. Пре него што је умро, објавио је писмо, насловљено са „Пре него што одем“, које је посветио својој ћерки.
У њему између осталог стоји:
"У нашој кући је динамично. Моја ћерка се родила неколико дана након што сам пуштен из болнице. Из недеље у недељу она расте и развија се: први уздах, први осмех, први смех. Њен педијатар редовно мери њен раст, означава цртице њеног напретка кроз време. Све око ње је заслепљујуће ново. Док седи на мом крилу смејући се, осветљава читаву просторију.
Стана је носила оружје, пушила и дружила се у кафани, али у ЈЕДНО ЈЕ МОРАЛА ДА СЕ ЗАКУНЕ
Време за мене има две оштрице. Сваки дан води ме све даље од најгорег тренутка болести који сам досад проживео, али сваки дан ме води и у њен даљи напредак, с временом и смрт. Можда касније него што мислим, али сигурно раније него што желим. Постоје, ја мислим, два одговора на ту спознају. Најочитији је импулс према лудој активности: према 'животу пуним плућима', путовањима, храни, постизању занемарених амбиција. Ипак, део окрутности рака лежи у томе да ти осим времена ограничава и енергију.
РАЗГОВАРА САМО СА МАЧКОМ И ПСОМ: Овај Рус је ЈЕДИНИ ЧОВЕК у малом сибирском селу (ФОТО)
Сви ми имамо своје границе. Претпоставићу да нисам једини који долази у такво стање. Амбиције су или испуњене или напуштене, какве год биле, припадају прошлости. Будућност се, уместо да постане степеник према животним циљевима, стапа у нашу садашњост. Новац, статус, све таштине, нису битне: то је уистину трчање за ветром.
Ипак, постоји нешто чему нико не може украсти будућност: моја ћерка Кеди. Надам се да ћу поживети довољно дуго да ме барем мало запамти. Речи имају дуговечност коју ја немам. Размишљао сам да јој оставим серију писама, али шта бих заправо казао? Не знам каква ће девојка бити с 15 година. Чак нити не знам хоће ли прихватити надимак који смо јој дали. Али можда ипак постоји једна ствар која се може рећи овом детету, које је читава будућност, која се накратко преклапа са мном, чији је живот само прошлост.
Та је порука једноставна: кад год дођеш у тренутак у животу у којем некоме мораш себе објаснити, изнети своја постигнућа и све што си значила свету, молим те немој заборавити да си умирућем човеку последње дане испунила радошћу, радошћу која ми је све ове године била непознаница, радошћу која не жуди за све више и више, већ је смирена, задовољна. У овом времену, овога часа, то је голема ствар".
Погледајте и:
