PUCNJAVA I URLICI, SVE ZBOG - RAKIJE! Najčudnija BITKA u istoriji čovečanstva, usledio je NAJBIZARNIJI vojni neuspeh
Godine 1788. Austrijski kralj Jozef II sastavio je veliku vojsku, koju je poveo na Balkan sa ciljem da konačno istera Turke iz Evrope i okonča Habsburško-otomanski rat.
Oko 170 000 vojnika, među kojima su bili Austrijanci, Mađari, Srbi, Slovaci, Lombardi i drugi stanovnici austrijske imperije, zaputili su se u Transilvaniju u Rumuniji, tada pod kontrolom Osmanlija, da se jednom za svagda obračunaju sa pridošlicama iz Azije. Ono što će uslediti ostalo je poznato kao jedan od najbizarnijih vojnih neuspeha.
NAJNOVIJI LEK PROTIV KORONE STIGAO U SRBIJU: Visoko je efikasan, ali je samo za POJEDINCE!
"IZVLAČIO SAM DECU IZ GROBNICA" Sekta koja je iz korena potresla Srbiju i dalje VRBUJE DECU!
DANAS TREBA DA OBUJETE ŠARENE ČARAPE: Ukoliko to uradite, šaljete svetu jednu bitnu poruku
Još na putu do odredišta, grada Karansebeša, vojska austrijskog kralja doživela je ogromne gubitke. Naime, preko 30 000 ljudi je umrlo od bolesti. Nakon što su stigli do reke Tamiš, ulogorili su se na njenoj zapadnoj obali. Obzirom da nisu znali gde se nalazi glavnina turske vojske, poslali su austrijske Husare na drugu obali, u misiju izviđanja.
Husari nisu našli Turke, ali su našli jednu grupu putujućih Roma. Nakon što su se, raspitujući kod njih, uverili da Turaka nema u blizini, dokopali su se, ili po nekim izvorima, kupili od njih, alkohola, pre svega rakije.
Husarska jedinica koja je bila konjica armije, u alkoholu i zabavi provela je neko vreme, sve dok se, zabrinuti za njih, nisu pojavili njihovi saborci, pešadinci. Visoka komanda je, naime, poslala drugi odred preko Tamiša, strahujući da Husari nisu napadnuti.
Kada su prešli reku, videli su kako se Husari izležavaju i pijanče, a da su improvizovani kamp napravili oko buradi sa alkoholom. Pridošla pešadija je želela da se priključi pijanci, pa je došlo do svađe i opšte tuče.
Nastala je zbrka u kojoj su pucale glave, a u takvoj situaciji, neko je povikao: "Turci!", te su i jedni i drugi pomislili da ih je napala Otomanska vojska. Pucajući na sve oko sebe, vojnici sa istočne obale su počeli da beže ka glavnini vojske.
"Halt! Halt!"
Na drugoj strani reke, vojska se probudila čuvši pucnjavu i urlike, te je u strahu napravila vojnu formaciju i sukobila se sa svojim saborcima. Panika je pojačana činjenicom da su Husari uzvikivali "Halt! Halt!", što je multinacionalnoj armiji, u kojoj većina nije pričala nemački, zazvučalo kao "Alah! Alah!", te su bili ubeđeni da je u toku iznenadni napad turske armije.
Sada se već svako borio za sopstveni život. Nastala je opšta bežanija u kojoj je svako pucao na sve što se kreće. Husarski konji bez jahača su pregazili logor sopstvene vojske, šatori su ostali u plamenu, a oficiri, koji su i sami postali žrtve svoje vojske, nisu uspeli da situaciju stave pod kontrolu.
U pometnji koja je nastala u austrijskoj vojsci, većina je pomislila da su Turci ušli u njihov logor, pa su se razbežali kilometrima u okolini. Celi sutrašnji dan skupljani su utekli vojnici, koji su potom, u sramnom maršu, vraćeni nazad u kraljevinu.
A "pravi" Turci?!
Dva dana nakon ove "bitke", na bojnom polju se konačno pojavio i neprijatelj. Turska vojska koja je došla da se bori sa austrijskom armijom bila je zapanjena.
Na obalama Tamiša ležalo je oko 10 000 mrtvih hrišćana, što je za Osmanlije koji su došli bila nerešiva enigma. Ipak, to ih nije sprečilo da proglase pobedu, pa makar ona došla i bez borbe.
"Bitka" kod Karansebeša
O događaju koji se u istoriji naziva “Bitka kod Karansebeša“ postoje i mnoga sporenja, od toga kako se događaj odvijao, do toga da li se uopšte i desio. Naime, prvi zapisi o ovoj bici napisani su tek nekoliko decenija kasnije, te mnogi smatraju i da je izmišljen.
Kontraargumenti pak, govore da se zbog sramote o njoj nije ni govorilo. Austrijska vojska bila je sačinjena od konjice i oficira koji su bili Nemci ili Austrijanci, dok je pešadija bila raznorodna, te su Austrijanci često za svoje poraze krivili upravo taj "negermanski" element. S druge strane, kada su uspesi bili u pitanju, oni su uvek bili zasluga samih Austrijanaca i nikog više.
Na sličan način su shvatili i opisane događaje iz 1788. godine.
