ПУЦЊАВА И УРЛИЦИ, СВЕ ЗБОГ - РАКИЈЕ! Најчуднија БИТКА у историји човечанства, уследио је НАЈБИЗАРНИЈИ војни неуспех
Године 1788. Аустријски краљ Јозеф II саставио је велику војску, коју је повео на Балкан са циљем да коначно истера Турке из Европе и оконча Хабсбуршко-отомански рат.
Око 170 000 војника, међу којима су били Аустријанци, Мађари, Срби, Словаци, Ломбарди и други становници аустријске империје, запутили су се у Трансилванију у Румунији, тада под контролом Османлија, да се једном за свагда обрачунају са придошлицама из Азије. Оно што ће уследити остало је познато као један од најбизарнијих војних неуспеха.
НАЈНОВИЈИ ЛЕК ПРОТИВ КОРОНЕ СТИГАО У СРБИЈУ: Високо је ефикасан, али је само за ПОЈЕДИНЦЕ!
"ИЗВЛАЧИО САМ ДЕЦУ ИЗ ГРОБНИЦА" Секта која је из корена потресла Србију и даље ВРБУЈЕ ДЕЦУ!
ДАНАС ТРЕБА ДА ОБУЈЕТЕ ШАРЕНЕ ЧАРАПЕ: Уколико то урадите, шаљете свету једну битну поруку
Још на путу до одредишта, града Карансебеша, војска аустријског краља доживела је огромне губитке. Наиме, преко 30 000 људи је умрло од болести. Након што су стигли до реке Тамиш, улогорили су се на њеној западној обали. Обзиром да нису знали где се налази главнина турске војске, послали су аустријске Хусаре на другу обали, у мисију извиђања.
Хусари нису нашли Турке, али су нашли једну групу путујућих Рома. Након што су се, распитујући код њих, уверили да Турака нема у близини, докопали су се, или по неким изворима, купили од њих, алкохола, пре свега ракије.
Хусарска јединица која је била коњица армије, у алкохолу и забави провела је неко време, све док се, забринути за њих, нису појавили њихови саборци, пешадинци. Висока команда је, наиме, послала други одред преко Тамиша, страхујући да Хусари нису нападнути.
Када су прешли реку, видели су како се Хусари излежавају и пијанче, а да су импровизовани камп направили око буради са алкохолом. Придошла пешадија је желела да се прикључи пијанци, па је дошло до свађе и опште туче.
Настала је збрка у којој су пуцале главе, а у таквој ситуацији, неко је повикао: "Турци!", те су и једни и други помислили да их је напала Отоманска војска. Пуцајући на све око себе, војници са источне обале су почели да беже ка главнини војске.
"Халт! Халт!"
На другој страни реке, војска се пробудила чувши пуцњаву и урлике, те је у страху направила војну формацију и сукобила се са својим саборцима. Паника је појачана чињеницом да су Хусари узвикивали "Халт! Халт!", што је мултинационалној армији, у којој већина није причала немачки, зазвучало као "Алах! Алах!", те су били убеђени да је у току изненадни напад турске армије.
Сада се већ свако борио за сопствени живот. Настала је општа бежанија у којој је свако пуцао на све што се креће. Хусарски коњи без јахача су прегазили логор сопствене војске, шатори су остали у пламену, а официри, који су и сами постали жртве своје војске, нису успели да ситуацију ставе под контролу.
У пометњи која је настала у аустријској војсци, већина је помислила да су Турци ушли у њихов логор, па су се разбежали километрима у околини. Цели сутрашњи дан скупљани су утекли војници, који су потом, у срамном маршу, враћени назад у краљевину.
А "прави" Турци?!
Два дана након ове "битке", на бојном пољу се коначно појавио и непријатељ. Турска војска која је дошла да се бори са аустријском армијом била је запањена.
На обалама Тамиша лежало је око 10 000 мртвих хришћана, што је за Османлије који су дошли била нерешива енигма. Ипак, то их није спречило да прогласе победу, па макар она дошла и без борбе.
"Битка" код Карансебеша
О догађају који се у историји назива “Битка код Карансебеша“ постоје и многа спорења, од тога како се догађај одвијао, до тога да ли се уопште и десио. Наиме, први записи о овој бици написани су тек неколико деценија касније, те многи сматрају и да је измишљен.
Контрааргументи пак, говоре да се због срамоте о њој није ни говорило. Аустријска војска била је сачињена од коњице и официра који су били Немци или Аустријанци, док је пешадија била разнородна, те су Аустријанци често за своје поразе кривили управо тај "негермански" елемент. С друге стране, када су успеси били у питању, они су увек били заслуга самих Аустријанаца и никог више.
На сличан начин су схватили и описане догађаје из 1788. године.
