ŽIVOT U SEVERNOJ KOREJI NIJE LAK: Namirnicama istekao rok trajanja, strancima zabranjeni mobilni telefoni! (FOTO)
O Severnoj Koreji i zatvorenosti društva mnogo se pisalo. Međutim, mnogi i dalje ne mogu da razumeju metalni sklop severnokorejanske nacije.
Mnogima se putovanje u Severnu Koreju, baš zbog toliko informacija koje su pristizale o tamošnjem načinu života, činilo kao bespotrebno. Međutim, mnoge stvari mogu da se dožive kompletno tek kada se dožive uživo.
Jedan od njih je portugalski pisac Žoze Luis Peišoto, koji je u svojoj knjizi "Unutar tajne" detaljno opisao svoje putovanje u najzatvoreniju zemlju na svetu.
DEVOJKA POGINULA NA BANDŽI DŽAMPINGU! Čula pogrešan signal, pa skočila bez sigurnosnog kanapa (VIDEO)
Hteo je da se ubije, ali onda se pojavio ON: Način na koji mu je spasio život će vas ODUŠEVITI (FOTO)
HANU JE MAJKA LAGALA DA IMA RAK: Šišala je na ćelavo i trovala lekovima - ZGROZIĆETE se kada budete čuli ZAŠTO (VIDEO)
Već na ulasku u državu putnici moraju da ostave svoje telefone, ali su bila zabranjena i umetnička i kulturna dela te se "nije smelo ući u zemlju s bilo kakvom vrstom štampanog materijala".
Strancima takođe nije dopušteno da poseduju ili koriste von, severnokorejsku valutu, niti iko zna koji joj je vrednost. Ono malo stvari koje stranci imaju prilike da koriste mogu da kupe u evrima ili kineskim juanima.
Međutim, kako kaže, tokom posete Severnoj Koreji nijednom nije video nekoga da ima novac u ruci ili da plaća nešto. Mnogim prehrambenim namirnicama, koje se mogu kupiti, istekao je rok trajanja.
- Prodavnica je bila prostrana, ali gotovo uopšte nije bilo robe. Osim otužne gomile plastičnih kesa s cvećem u ćošku i tri police s nekoliko flaša, sva ostala roba bila je na pultu. U očima prodavačice, koja je stajala s rukama na leđima, video sam da je promet vrlo slab - piše autor.
Što se tiče stranaca koji žive u zemlji, to su isključivo diplomate i zaposleni nevladinih organizacija.
Ono što dobrim delom i danas omogućuje Severnoj Koreji preživljavanje, je to što je poljoprivreda vrlo zastarela (stanovnici primera radi drvenim plugovima i volovima oru zemlju), pošiljke su međunarodne pomoći koje severnokorejski režim narodu predstavlja kao darove koje narodi i strane vlade šalju u čast vođa i njihovih superiornih vrlina.
Severna Koreja, zemlja s 24 miliona stanovnika, ima četvrtu najveću vojsku na svetu, s više od milion i sto hiljada aktivnih vojnika, što je oko 20 posto svih muškaraca u zemlji. Takođe, učestala pojava su grandiozne manifestacije u čast svojih vođa i paradiranje na hiljade savršeno koordiniranih ljudi koji izražavaju mehaničku odanost svojemu vođi. Za vođu se veruje da ima nadprosečne ovlašćenja, dok bi njegov ekvivalent u zapadnjačkom društvu bio kralj ili kraljica.
Zanimljivo je da u zemlji nema reklama, grafita i smeća na putevima. Ulice su besprekorno čiste, na asfaltu se ne može naći nijedan odbačeni papirić, a ljudi u javnom prostoru ponašaju se s besprekornim osećajem organizacije.
NAJVIŠI HOTEL NA SVETU
U vreme velike finansijske krize krajem osamdesetih i početkom devedesetih, kad je Severna Koreja prestala da dobija pomoć spolja, u najvećoj meri jer je Sovetski Savez počeo da se raspada, počela je da gradi najviši hotel na svetu, kao izraz svoje moći, ali i dokaz da je jednako ili više napredna od Južne Koreje.
Samo u gradnju temelja i spoljnog dela hotela Riugiong uloženo je 750 miliona dolara, a građevina koja je viša od Ajfelovog tornja nikad nije dovršena. Hotel je dizajniran da nalikuje na svemirski brod, sa širokom bazom i zašiljenim vrhom, morao je biti upravo takvog dizajna jer je u celosti sagrađen od betona.
Planirano je da ima 3000 soba i na vrhu pet rotirajućih restorana. Međutim, iako je 1992. osnovna konstrukcija napravljena, hotel je sledećih 16 godina stajao bez prozora, poput čudovišta od armiranog betona, sa zarđalom dizalicom koja se zaglavila na vrhu. Korejci pored hotela duhova koji se nikad nije završio ni otvorio, baš zato što se radi o nacionalnoj sramoti, danas prolaze kao da je nevidljiv.
Zanimljivo je da se hotel ne nalazi ni na jednoj zvaničnoj fotografiji ili letku grada, iako zbog veličine praktično upada u oči. U to isto vreme procenjuje se da je tih ranih 90-ih između 240 hiljada i 3 miliona ljudi u zemlji umrlo od gladi.
U SVAKOM DOMU MORAJU BITI PORTRETI VOĐE
Što se tiče stvari iz svakodnevnog života, zanimljiva je činjenica da svaka porodica mora imati u kući zid na kojem se nalaze portreti vođa i na njemu ne sme da se nalazi ništa drugo. Takođe, ljudi uprkos činjenici da žive veoma skromno, veruju da žive u jednoj od najrazvijenijih zemalja sveta.
Što se tiče stranaca koji žive u zemlji, to su isključivo diplomate i zaposleni iz nevladinih organizacija. U neka mesta na severu zemlje, još siromašnija, stranci nikad nisu ni kročili nogom.