Milanče Radosavljević, diskretni heroj narodne muzike: Prvu pesmu sam snimio ‘71, poslednju 2000, a one žive kao da sam ih snimio JUČE
Skromni velikan.
Šta to zvezdu čini zvezdom? Da li je to medijska sveprisutnost? Skandali? Afere? Davanje mišljenja o svemu i svačemu? Stotinak emisija za svaku izdatu pesmu? Pa možda. Ali zar nisu kvalitet stihova i muzike, i njihovo trajanje barem malo bitni? Što se “Kafanske lektire” tiče, to je jedino važno. Ako gledamo svet na opisani način, ime za zvezdu bez sumnje glasi – Milanče Radosavljević.
Diskretni heroj srpske narodne muzike nikada nije imao reklame, nikada se nije gurao na televiziju, nisu ga potencirali na radiju, najavljivali koncerte na sva usta, a opet ko ne zna za njega i njegove pesme? Pa možda ima takvih ljudi, ali morali bismo se dobro namučiti da ih nađemo. “Dao bih ovo malo života”, “Anđelija”, “Pala magla na sokake”, “Ja priznajem, grešio sam mnogo”, kao i mnoge druge antologijske numere ovekovečene Radosavljevićevim večno mladalačkim glasom ni u jednom trenutku nisu manje ili više aktuelne, jednostavno, sa njima se živi.
A legendarni pevač je svoj put započeo prilično davno. Nije umesno govoriti o tuđim godinama, tako da je najbolje pustiti samog Milančeta da svoje početke opiše kako ih sam pamti.
- Svirao sam svadbe, koncerte, ispraćaje u vojsku, i tako sam pekao zanat i zarađivao za život. Svirali bismo po dva-tri dana, i narednih nedelju dana živeli od toga što zaradimo. Počeo sam da sviram još ‘71. Od ‘58. sam učio harmoniku. Najpre sam svirao u poslastičarnici, a nju je jedan zid delio od kafane. Malo kasnije sam dobio premeštaj, u kafanu. Pevam od ‘61, to je 57 godina! Živim od toga, zarađujem, izdržavam kuću. Bio bi mi repertoar veći i bolji da mi ne traže da pevam samo moje pesme. Kažu: “Ne, ne, mi smo došli da slušamo tebe, daj tvoje”.
“Nikada me nije udario grom!”
Poznata urbana legenda koja kruži o Milančetu kaže da ga je kao mladića udario grom i da je doživeo kliničku smrt. Budući da ga je otac sahranio sa harmonikom, kaže ta priča, Cigani su otkopali grob da ukradu skupoceni instrument, a tada je mladić, došavši do vazduha, ustao i zasvirao...
- Ma, gde to može biti istina! Izmišljaju ljudi... Neko je to provalio tako, ljudi su poverovali. Mogli su reći i nešto gore! To je smejurija. Moje komšije se smeju kad to čuju – odsečno negira Milanče, ne odavajući čak i trunku ljutnje.
Početak njegovog puta, u diskografskom smislu, vezuje se za čuvenog kompozitora Acu Stepića, koji je Milančetu napisao prve pesme i pomogao mu da snimi prve singl ploče, zahvaljujući oduševljenju koje je osetio prisustvujući Milančetovim mladalačkim nastupima. A mladost sa sobom nosi i ishitrenost, impulsivnost, osobine koje nisu zaobišle ni našeg sagovornika, te je lako moglo da se dogodi da zbog njegovog nestrpljenja ostanemo bez nekih od najlepših pesama srpske muzike. Srećom, na vreme je shvatio da je i snimanje deo puta koji mu je zacrtan.
- Ja sam navikao na svadbama da odmah nosim neki dinar kući. A kad sam izdao prve singl ploče, tu nije bilo skoro nikakve zarade. Meni se učinilo da to nema smisla. Šta ima da lupam glavu džabe. Nije mi bilo do snimanja... Dve-tri godine ništa nisam snimao, a posle su me zvali iz Diskosa, iz Aleksandrovca, pa sam nastavio – priča Radosavljević.
Istinski velikan koji sam za sebe kaže da nije zvezda, već “običan čovek”, i za razliku od većine pevača ne hita ka medijima nego ih “ne zarezuje”, nesvakidašnji stav ima i prema piratima, sasvim drugačiji nego u većine muzičara. On je piratima zahvalan!
- Najveću zaslugu za to što sam postao neko i nešto u Srbiji nose pirati! Nisam imao nikakvu televizijsku reklamu, televizije su me ignorisale, nije me bilo u štampi, bio sam, da tako kažem, bačen, ali pirati su me podigli. Moje pesme su ipak zaživele i ostale u narodu, samo što je trebalo da prođe trideset godina da bi bile primljene. I kad bih prolazio pored Železničke stanice, u Beogradu, oni bi me zaustavili i rekli: Slušaj, najbolje prodajemo tvoje kasete! - sa duševnim osmehom se priseća Radosavljević, a onda u stilu jednog od poslednjih samuraja prave folk muzike objašnjava pravila ponašanja kakva su nezamisliva današnjim pokušajima zvezda.
- Nisam hteo da poltronišem nikom. Svirao sam i pevao, i imao sam od čega da živim. Kad imaš od čega da živiš, nećeš da moliš nikoga ni za šta. Kad nemaš, onda je druga stvar – kaže Milanče, a razmišljajući o ovoj temi i svom putu, priseća se još jednog velikana, Bore Spužića Kvake. - Pa, eto, Kvaka je bio popularniji od Šabana! Niko u Srbiji nije bio popularan kao Kvaka, osobito u kafanama, a nije imao nikakvu reklamu. Možda je tako i bolje. Omrzli bi me da sam stalno na televiziji. Bolje kad te nema, pa te traže...
- Mene je Saša Popović zvao, i ja sam mu se zahvalio. Kad je meni bila potrebna pomoć, oni su me isto znali, ali za njih nisam važio. A sada mi ne treba. Šta će meni sada reklama? Treba čiča belu kosu da pokazuje sad, da pitaju ljudi, vidi ga ovaj deda, šta hoće sad on? Nedavno me je i Žika zvao da budem u komisiji u “Nikad nije kasno”. Znate šta sam mu rekao? Za mene jeste kasno! - odlučno ističe Radosavljević, i podseća da je prvu pesmu snimio daleke 1975. godine, a poslednju 2000.
“Anđelija” je 21. među milion pesama!
Jedan od najvećih hitova Milančeta Radosavljevića, “Anđelija” zauzeo je 21. mesto u nedavnom izboru najlepših 60 pesama srpske narodne muzike koji je organizovala Radio televizija Srbije. Tako je, bar delimično, ispravljena nepravda prema ovom velikom pevaču kojeg su mejnstrim mediji godinama ignorisali.
- Eto, narod je izabrao. “Anđelija” je 21. u 60 pesama, ali to je zapravo u milion pesama... Ona nije bila posvećena nikome konkretno. Bila je, doduše, jedna pevačica Anđelija, Anđa, koju smo rado slušali, fina žena. A kada sam snimio ovu pesmu, na hiljade ženske dece dobilo je ime po njoj – priseća se Radosavljević.
- A kao da sam ih snimio juče! I dalje ih narod traži i sluša... A nisu to ni neke pesme bog zna kakve, nije to ni otpevano nešto strašno. Ali to je snimljeno pre 40 godina – skroman je Radosavljević, dok se priseća kako je nekada izgledao rad u studiju, bez modernih produkcijskih pomagala: - Pa to je bilo k’o na svadbi, sve uživo snimano... Ipak, to što su se pesme očuvale od zaborava znači da sam ipak umeo da ih izaberem. I ja sam menjao tekstove koje sam dobijao, i koji su neretko bili odbačeni od strane drugih, i tako ih poboljšavao. Menjao sam ih, ali se nisam potpisivao – priča Radosavljević, koji je, nakon prvih singlova, valja podsetiti, počeo sam da komponuje pesme koje je snimao, te se može pohvaliti da je ne samo interpretator, već i autor nekih od najvećih bisera naše narodne muzike.
Neizbrisivo mesto u “Kafanskoj lektiri” Milančetovim pesmama obezbedila je, svakako, i njegova osećajna, iskrena interpretacija, ali i činjenica da je pevao o univerzalnim, ljubavnim temama koje ne mogu da izblede. Nismo propustili ni da ga zamolimo da prokomentariše motiv majke, koji se takođe često pojavljivao na njegovim albumima.
- Ovde, u mojoj kući, na zidu imam okačenu sliku na kojoj smo moja majka i ja. Ja sam imao dve godine kad je to slikano. Zar postoji svetlije biće? Od onog koje te je rodilo? Pa, ja nisam od onih koji tuku svoje majke i otimaju im penziju. Ja sam normalan čovek. Imao sam jednu dogodovštinu iz kafane, kad je jedan isekao ruku, krvari, i ja ga brže-bolje odvedem do kola i pomognem da to previje. Ja mislio, tukao se. Posle pitam šta mu se desilo, i kažu mi: tukao majku da joj otme penziju! Pa, što ne reče odmah, da ga ja ubijem!?... Ali, moram da naglasim, ja nikad nisam pravio pesme o mojoj majci, već o svim majkama. Dešavalo mi se da sede samo žene u prvom redu na koncertu, ja pevam o majci, a one sve plaču. Ja se sav naježim... To su sentimentalne pesme. Nisu za đipanje!
Osim velikih, besmrtnih pesama, ono što našeg današnjeg sagovornika čini velikim jeste i činjenica da nikada nije pravio kompromise zarad većeg komercijalnog uspeha, i nikad nije izneverio izvorni zvuk u kojem se najbolje snalazio i koji je celim svojim bićem osećao. A na pomen pevača narodne muzike koji su snimali “modernije” numere da bi se ulagivali publici i/ili menadžerima, smesta se nadovezuje osmehom i kratkim komentarom: “Pa to im stoji k’o piletu sise!”
BORIS BIZETIĆ: Rokeri s Moravu bi danas svakako pevali o RIJALITIJU, a pesma bi imala tužnu melodiju
- Vidite, čovek mora da bude svestan ko je i šta je. Ja znam kome pevam. Ja pevam ovom narodu. Onima što nose kačket okrenut naopačke, ja ne pevam. Oni imaju svoju muziku. A ja pevam ovom, običnom narodu, i taj narod me drži do dan-danas. Meni taj narod odgovara.
Upravo taj iskren i pošten pristup poslu učinio je Milančeta jednim od omiljenih pevača, koji je mnoga veselja učinio nezaboravnim, i kome slušaoci ne zameraju ni kada, iz zdravstvenih razloga, ne uspe da ispuni njihova očekivanja.
Kafanska lektira
U kafani se uživa u dobroj kapljici, ali i u čašici razgovora. A reči nas često vode do velikana koji ostaju velikani i posle gašenja poslednjeg svetla u lokalu. Da li pesmom, ili nekim drugim podvigom, upisali su se u „Kafansku lektiru“, i njihovo ime uvek se poteže kada se za stolom pretresu sve dnevne teme i prvih sedam piva, kad se ostane bez cigareta, i počne da se žali za prohujalim vremenima. Dobro došli u rubriku koja je posvećena njima!
- Bolujem od sinusa, i to mi utiče na glas, često sam promukao. Ali, ljudi mi praštaju, čak i kad dođem kod njih i ne mogu da pevam. Sad sam bio kod slepih u Smederevu, i bio sam toliko bolestan, da nisam mogao da govorim. Otpevam jednu pesmu, drugu već ne mogu. Izvinio sam se i pozdravio Smederevce, i dobio veći aplauz nego da sam pevao! Zato što sam pošteno došao, nisam ih slagao, a oni znaju šta ja mogu kada nemam takvih problema.
KONOBAR OTKRIVA: Kada je Šaban Šaulić gost u kafani - zna se KO plaća! To nije njegov posao!
Kao jedan od najlepših pohvala koje je u svojoj karijeri dobio, Milanče je isticao izjavu velikana Cuneta Gojkovića koji je pohvalio njegovu numeru “Pala magla na sokake”, istakavši da je napisana u duhu naše izvorne narodne muzike. Zvuk šumadijske dvojke, međutim, danas je u medijima potpuno potisnut, ali se sve ređe čuje i na veseljima. Milanče priznaje da je teško objasniti kako i zašto se narod odriče svoje baštine i radije se veseli uz muziku kakva je do pre svega desetak godina bila nezamisliva na srpskoj svadbi.
- Mnogi pokušavaju to da objasne. I ja pokušavam. Dolaze novi klinci, dolaze nova vremena. Sluša se zapadna muzika. Mi se ne držimo naše muzike. To je naš kantri! Sećam se kad je šezdesetih počelo da se peva na sve strane “Marina, Marina”, italijanska melodija. Pa, onda je bilo i turskih, meksikanskih. Muzika sa svih meridijana se pevala ovde. Samo da ne bude naša, reklo bi se. Sledeća generacija će pevati na engleskom. Kad su naučili. Mi nismo znali, pa smo morali na srpskom. A i stalno se gleda da se pravi nešto novo. Nije bitno da li je bolje od starog, bitno je samo da je novo. Ali tako mora da ide. Ja bih bio izuzetno sujetan, glup i prost, kada bih mislio da klinci treba da slušaju samo moje pesme. Neka sluša ko šta hoće, to je njihova stvar. Moje vreme je prošlo.
Kao što se nije “gurao” u medije, i kao što je ostao veran svom muzičkom izrazu, Milanče Radosavljević nikada nije došao ni u iskušenje da promeni svoj stil života i napusti svoje rodno mesto. Ugostivši ekipu “Kafanske lektire” u svom domu, u selu Barič, ponosno ističe da je zadovoljan svojim životom udaljenim od gradske vreve.
- Živim u selu, nisam pobegao u grad, i upustio se u neke velike biznise. Nije važno gde živiš, važno je kako živiš. Imam malo zemlje, malo živine, malo ovaca. Moji mi zameraju, ali ja ne mogu bez toga, ne mogu da sedim dokon, uvek nešto radim – priča pevač, koji i u poznim godinama pleni nepresušnom pozitivnom energijom i vedrinom koju prenosi i na sagovornike, i kojom bi mogao da postidi i mnogo mlađe od sebe. Kada je reč o duboko ukorenjenoj navici naših ljudi da neprekidno kukaju i ističu nezadovoljstvo iznad svega, ima posebnu poruku.
- Tačno je, znam mnoge ljude koji stalno kukaju. I kad malo porazgovaraš sa njima, vidiš da stvarno bez razloga kukaju. Znate koja je moja deviza? Svi kukaju za pare, a ja pevam za pare. Bolje pevati nego kukati! Neki su stvarno stalno nezadovoljni. Ja sam zadovoljan! Pa kako da ne budem? Imam petoro unučadi!
Skroman i jednostavan, Milanče Radosavljević je pravi čovek iz naroda, koji bez prisne i zdrave komunikacije sa ljudima, da li putem muzike ili običnog, komšijskog razgovora ne bi ni mogao da živi. Dok govori o svom muzičkom i životnom putu, ostavlja utisak čoveka koji je sve vreme bio svoj na svome, samopouzdan i svestan svojih kvaliteta i svog dara, ali takođe čvrsto, sa obe noge na zemlji, imun na pomodarstvo, lažni sjaj, uobraženost, poroke i ostale pošasti koje često prate one koji se bave javnim poslom. Na svemu tome bi, definitivno, mnogi mogli da mu pozavide.
