Fabrika nosila ime po stradaloj radnici: Da li će poslednji tragovi slavne užičke prošlosti biti uništeni?

Fejsbuk stranica "Užice oglasna tabla" podelila je nekoliko fotografija na kojima se mogu videti ruinirane zgrade nekadašnjeg giganta "Cvete Dabić".

Krajem juna 2020. godine počelo je rušenje fabričkih zidova prve užičke "Tkačke radionice", kasnije tekstilne fabrike "Cveta Dabić", pa u poslednjem preimenovanju "Froteksa".  Na fabričkom prostoru od oko jednog hektara delom je izgrađen poslovno-stambeni objekat.

Ova užička fabrika svojevremeno je zapošljavala izmedju 2.500 i 3.000 radnika i proizvodila je najkvalietnije peškire, karirane stolnjake i frotirske prekrivače na prostoru bivše Jugoslavije.

Njenim ogrankom u delu Užica, Turici, svedoče fotografije sa pomenute Fejsbuk stranice, možete ih pogledati u daljem delu teksta.

Grupa velikih trgovaca godine 1897. u Užicu na čelu sa Mališom Atanackovićem,  Aleksom  Popovićem, Tomom Naumovićem, Jovanom Golubovićem i drugim industrijalcima tog vremena,  osniva akcionarsko društvo sa ciljem da pokrenu tkačku radionicu u gradu Užicu, što se označava kao početak prve, ozbiljne industrijalizacije ovog grada. 

Tkačka radionica sa radom počinje 03. maja 1901. godine. Bila je ova fabrika i kroz dalju istoriju simbol idustrijskog razvoja grada, ženskog preduzetništva, u datim istorijskim okolnostima otpora okupatoru i kasnije socijalističkog samoupravljanja i posleratnog industrijskog razvoja Užica.

Godine 1946. kada i Užice dobija prefiks Titovo, "Tkačka radionica" poneće ime Cvete Dabić,  koja je od svoje 13 godine bila radnik u tkačnici, a kao član KPJ 1942. godine, streljana je u logoru Banjica u Beogradu.

Ko je bila žena po kojoj je fabrika u Užicu nosila ime?

Cveta Dabić od svoje 13. godine radila je u užičkoj Tkačnici. Rano je pristupila sindikalnom pokretu i bila aktivna u društvu Abrašević. Nakon okončanja prvog braka, udala se za Vukolu Dabića, mašin bravara u Tkačnici, predratnog sindikalnog radnika, komandanta Užica za vreme Užičke republike 1941. godine. Bila je sekretar partijske organizacije u Tkačnici pre Drugog svetskog rata. 

Kao član uprvnog odbora sindikalne podružnice tekstilnih radnika učestvovala je u svim akcijama koje je preuzimao radnički pokret u Užicu. Zbog aktivnosti među radnicima, otpuštena je sa posla 1934. godine i hapšena nekoliko puta. Učestvovala je u pripremi ustanka 1941, kada je postala član OK KPJ za užički srez. Nakon pada Užičke republike, prešla je sa partizanskim jedinicama u Sandžak, odakle je kasnije vraćena za ilegalni rad u užički kraj. Uhvaćena je u selu Staparima, decembra 1941. Odvedena je u užički zatvor, a odatle u logor na Banjici, gde je 1942. streljana. Užička Tkačnica je od 1946. nosila njeno ime.

U posleratnom periodu, nacionalizovana fabrika, kao i sam grad, doživljava nagli uspon, vremenom sa vrlo širokim i kvalitetnim asortimanom proizvoda i izvoznim programom za Zapadnu Evropu. Krajem osamdesetih godina "Cveta Dabić" ima oko 2.500 do 3.000 zaposlenih.  Problemi u poslovanju ove fabrike kreću, medjutim, već početkom devedesetih.

Godine 2006, posle skoro decenije stečajnog postupka, ova fabrika je konačno bankrotirala, prestala sa radom, te je sproveden proces privatizacije.  Deceniju i po nakon pomenute privatizacije, počelo je rušenje dotrajalih fabričkih zidova, a na samom mestu već je završen jedan deo novih objekata, koji užičani u šali nazivaju "Užice na vodi".

Iako bi ova fabrika danas brojala 123 godine, nikada nije bila pod zaštitom države. Izvesno je da je sačuvana spomen-ploča Cveti Dabić, zatim radnicima fabrike koji su izginuli u Drugom svetskom ratu, potom tabla na kojoj piše da je fabrika 1950. godine predata radnicima na rukovođenje i tabla posvećena jedinici 1.300 kaplara. Ove spomen-ploče, pod nadzorom stručnjaka užičkog Narodnog muzeja čuvaće se dok ne budu ponovo vraćene na ovu lokaciju, istaknuto je na sajtu infopress.rs. 

Međutim, objekti koji su fotografisani za potrebe "Užičke oglasne table" postepeno propadaju i predstavljaju poslednji simbol nekadašnjeg moćnog aspekta grada Užica, a da li je konačni ishod rušenje, propadanje ili manje izvesno očuvanje, ostaje da vidimo.

Jedini svedok istorije u "Užicu na vodi"

Rušenje, za sada, izbegla je stara zgrada "Takčke radionice", koja još uvek svedoči o minulim vremenima. 

Svečano je otvorena i puštena u pogon 3. maja 1901. godine. Tkačnica je počela rad sa 20 radnica. U početku je radila na 16 razboja, do decembra 1903. u Tkačnici je radilo 50 razboja. Radno vreme u fabrici je bilo 10,5 časova, a trajalo je od 6 ujutru do 18 časova, s odmorom za ručak u trajanju od sat i po. Učenici su započinjali posao u 13 časova, radili do 18. Sa kupovinom novih razboja i učenici počinju da rade celodnevno. Od marta 1903. broj zaposlenih u Tkačnici je povećan duplo njih 40, piše užičanstveno.rs.

Kako izgleda novoizgrađeni kompleks na mestu nekadašnje fabrike u Užicu (pogledajte klikom OVDE).